Prolaznost u 3D COSMO bosanski/hrvatski/srpski 16.01.2024 22:31 Min. Verfügbar bis 15.01.2025 COSMO Von Amir Kamber


Download Podcast

Prolaznost u 3D

Stand: 16.01.2024, 17:21 Uhr

Amir Kamber, Aida Kožar, Boris Rabrenović

Tik tak kuca sat. Protok vremena je neminovan. O fenomenu prolaznosti iz njemačke i drugih zanimljivih perspektiva razmišljaju i razgovaraju Amir Kamber i Aida Kožar. Zbog čega je važno biti koncentriran na sadašnji trenutak? Kako izbjeći strah? Šta kažu nauka i religija? Isplati li se sanjati san o vječnosti? Upoznajemo Milivoja Kostića iz Novog Sada koji originalno tematizira prolaznost, naime, putem ulične 3D umjetnosti koju baš i treba da opere kiša, pokriju snijeg, ruzmarin i šaš. Zašto?

Želja da se živi što duže postoji otkad postoji i ljudsko biće. Potreba da se prežive bolesti, ratovi, prirodne katastrofe je duboko urezana u ljudske gene, bez obzira na različitost kultura, jezika, nacija. San o večnosti je večan, međutim, jedina stalna pojava od kako je nastao ljudski rod je prolaznost. Neupitno je da će proći ovaj dan, da će doći leto, (iako je zbog klimatskih promena upitno kako će biti), da će naši kompjuteri tražiti nova ažuriranja. O fenomenu prolaznosti iz različitih perspektiva razgovaramo danas sa našom koleginicom Aidom Kožar.

Ulična 3D umetnost Milivoja Kostića

Ulična 3D umetnost Milivoja Kostića

Aida, da krenemo ispočetka, zašto čovjek želi vječno da traje, postoji li neko novo naučno objašnjenje za to?

Dok sam istraživala ovu temu, naišla sam na mnoge studije koje se bave upravo tim pitanjem: zašto nam je teško da prihvatimo da nismo večni? I razlozi koji bi, sudeći po tim istraživanjima, mogli opravdati ljudski strah od prolaznosti su: da želimo da provedemo što više vremena sa onima koje volimo, da ostavimo traga u onome što radimo, da budemo svedoci padova civilizacija, da doživimo što više pozitivnih iskustava. Prosto da izbegnemo nemoć i bolest koja obično dolazi sa protokom vremena.

S druge strane, protok vremena, makar ovog našeg ljudskog, je neminovan. Tik tak kuca sat. Teško da možemo izbjeći ritam i obaveze koje moramo da završimo u određenom roku.

Upravo to. Imam utisak da tek što sam završila sve od dnevnih obaveza, evo već je vreme za počinak. A razlog za to može biti, kažu naučnici, to što naš mozak, u saradnji sa podsvešću, u sekundi može da primi 11 miliona različitih čulnih nadražaja, ali da može da obradi „samo“ do 40. Mislim i to „samo“ je mnogo, ali upravo taj pritisak na mozak da istovremeno primimo i obradimo što više informacija znači da je mozak preopterećen i da zato imamo utisak da dan, mesec, godina brzo prođe.

Ulična 3D umetnost Milivoja Kostića

Ulična 3D umetnost Milivoja Kostića

Kad već spominješ 11 miliona različitih čulnih nadražaja - čini mi se da razne industrije to umiju dobro da iskoriste i unovče?

Naravno, počev od modnih industrija pa do novih tehnologija koje obećavaju da će nam olakšati život. One to u izvesnom smislu i čine, ali opet vrše konstantan pritisak na nas da moramo nešto da menjamo. Hajde što kupimo košulju pa ona izađe iz mode, ali eto, kupimo veš-mašinu koju možemo da programiramo kada će da se sama uključi. Taman pomislimo da nam je život postao lakši a već posle nekoliko meseci veš mašina pišti i traži da je ažuriramo. Takođe iz telefona i kompjutera nam stalno iskaču prozorčići da osvežimo sistem, da restartujemo programe, da promenimo lozinke. Plus, baterije imaju rok trajanja i pošto taj rok trajanja prođe, moraš da kupiš ili novu bateriju ili novi telefon. To je veliki pritisak, tiranija tehnologije koja ne samo da tako profitira na nama nego nam napada fokus na sadašnji trenutak, koji se u stvari jedino i broji.

Ako se sadašnji trenutak broji, kako onda ostvariti svest o njemu?

Upravo je svest ključna reč kada govorimo o prihvatanju prolaznosti trenutka. Filozofi, naučnici, umetnici – sve ove branše su imale i imaju prolaznost kao inspiraciju. Recimo poznati nemački umetnik Joseph Beuys je bio jedan od umetnika fasciniranih svešću o prolaznosti trenutka. I to toliko da je u Kaselu 1982. godine po gradu posadio 7 hiljada mladih sadnica drveća, hrasta, a pored njih stavio kamenje koje je bilo veće od tih sadnica. U međuvremenu je drveće poraslo, postalo je veće od kamenja, a ta svojevrsna oda prolaznosti trenutka traje decenijama, i može se još uvek doživeti u Kaselu. Ali i u Kelnu, Beuys je u okviru istog projekta posadio tri lipe pored crkve St. Gereon. S druge strane, performativna umetnost, kakva je balet, pozorište, opera, je sama po sebi efemernog karaktera. Ona traje samo dok traje njeno izvođenje. Umetnici koji se bave efemernom umetnošću kažu da je uživanje u samom procesu rada, dok on traje i da to pomaže osvešćivanju trenutka dok on traje.

Aida Kožar i Amir Kamber

Aida Kožar i Amir Kamber

Tema prolaznost je važna i iz religiozne perspektive. Recimo onda kada se vjernicima obećava vječnost ako u sadašnjem čine dobro?

Naravno, brojne religije govore o ovim životu kao o prolaznoj stanici. Pre pojave hrišćanstva egipćani su svoju kulturu i verovanja posvećivali večnom životu, ali onda je hrišćanstvo omasovilo odnos prema životu kao nečemu što dođe i prođe. S druge strane koncept budizma je okrenut potpuno sadašnjem trenutku a ne životu posle smrti i taj koncept je star više od 2500 godina. A u Islamu se, recimo, svest o sadašnjem razvija kroz molitvu, 5 puta dnevno. To je svojevrsna meditacija i koncentracija na sadašnji trenutak. Ono što religije uglavnom poručuju jeste da je važno da obratimo pažnju šta sada radimo, jer ne trajemo večno.

Iako i tu nažalost ima raznih i oprečnih interpretacija reliigija. Recimo onda kada se religija i vječnost uzimaju kao opravdanje za vršenje ratnih zločina... Ali hajde da se malo odmaknemo od religioznih pitanja. I da se vratimo nauci, naučnim istraživanjima.

Ukratko rečeno. Ali opet, ima i tu jedna zanimljivost: Znaš ono kada smo kao deca mislili da su ljudi od 50 ili 60 godina stari, a sada, kada smo i sami u tim godinama mislimo – pa i nismo baš stari, samo vreme leti. Tačno je, sudeći po mnogim istraživanjima, a između ostalih i istraživanju sprovedenom na Filozofskom fakultetu u Budimpešti: Kada si dete vreme sporije ide, a kako odrastaš, odnosno stariš, imaš utisak da vreme brže ide. To je zato što proporcionalno, godina dana u poređenju sa 14 godina života, recimo, izgleda duže, nego kada imaš 50 godina. A opet ima veze sa informacijama koje naš mozak prima: Što smo stariji, tako naš mozak ima više prepreka da bude efektan u obradi informacija. I zahvaljujući toj vrsti preopterećenosti mozga što smo stariji stičemo utisak da vreme leti.

Milivoj Kostić pored svog crteža u SKC Fabrika, Novi Sad

Milivoj Kostić pored svog crteža u Studentskom kulturnom centru Fabrika, Novi Sad

Milivoj Kostić iz Novog Sada originalno tematizira prolaznost, naime, putem ulične 3D umjetnosti. Milivoje, kada posmatram tvoj rad, čini mi se da tvoj glavni cilj nije da naslikaš 100 remek-djela koja bi se vječno izlagala po svjetskim muzejima čija vrijednost bi iz godine u godinu rasla sve dok ih jednog dana na nekoj aukciji u Londonu, recimo, neki anonimni kupac ne bi kupio za 100 miliona eura i od tebe napravio imućnog umjetnika koji bi tek onda imao razlog više da radi za vječnost i buduće generacije. Ti si se odlučio za umetnost koja traje do prve kiše. Otkud takva odluka?



- Deluje i zanimljivo, a ponekad i nerazumno. To je sve u sklopu onoga što danas se zove 3D Street Art. Ja uporedo kao profesionalni slikar radio sam i radim i klasične slike, kako se to zamišlja da slikar treba da radi, ali posljednjih godina pola godine radim isključivo to što je u domenu 3D Street Arta. Dakle, to su slike koje su u vertikali, horizontalno se rade, znači u prostoru pred publikom i one traju jedno određeno vreme. I sliku klasičnu kada naslikam, možda ću mnoge da razočaram, ali ništa ne traje večno, više od planete zemlje. 

Uglavnom, radi se o umjetnosti koja se dešava u tom momentu kada si napolju, na asfaltu. Reci mi kako nastaje 3D slika.

- Najviše pažnje zaokuplja kada posmatrač otkrije da je to neobičnije nego što je bilo dosad i otkrije da to ima i neku posebnu dubinu, odnosno 3D efekat. Kada otkrije da je to 3D, vidi, fotografiše se i tako dalje izaziva radost neku u čoveku. Kao neko otkriće to je dosta vredno znači samo to osećanje radosti, taj klik, to mi je tako nešto posebno. Ja sve vreme imam odnos sa publikom. To je u stvari kao neka vrsta performansa. To traje danima. Ne nastaje to kao putem neke magije. Pre nego što izađem na asfalt, trotoar, svejedno, ja imam pre toga nekoliko dana -  crtam ilustracije, pa preračunavam to u 3D.  Ta perspektiva se naziva anamorfna, ona izobličuje crtež da bi izgledao što realističniji na kraju. Da bi izgledalo kao da je ispred posmatrača objekat neki.

Ono što je bitno kada pričamo i o prolaznosti, ona ne nestaje samim tim što fizički neće više tu biti ta slika. Ona ostaje u svakom od tih posmatrača i on će je nositi dugo vremena. Ostaće u video zapisima, u fotografskim zapisima. Oni će to širiti putem univerzalnih medija kao što je na internetu i tako dalje. To raste i dalje razvija se na svoj način. Ne mora se uvek  to posmatrati kao klasično, u fizičkom obliku da postoji. Svako od tih posmatrača nosiće sa sobom deo te slike. To je taj osjećaj koji ostane, 3D Street Art je u stvari pandan onome što je koncert u muzici ili teatar. Koncert traje jedno određeno vrijeme, sat, dva, tri. Posmatrač bude tu, vrati se, i on u sebi nosi tu energiju. Isto tako i sa ovim. Ne mora to da traje mesec, pet godina, onaj koji hoće to da doživi, da vidi, ako zna da će to da traje nekoliko dana, on se potruditi da dođe, bude tu i kada se fotografiše on će biti unutar slike, on će biti deo tog prizora. 

Kome to kažeš. Uzmimo godišnja doba. Kad je zima, u izlozima se već pojavljuje letnja odeća. Neko već danas razmišlja o jesenskim odmorima, o letovanju i to nas odvlači od fokusa na sadašnji trenutak, zar ne?

Svakako nas odvaja od fokusa, posebno nama koji smo stranci ovde u Nemačkoj: dan je kratak, zima nikad da prođe, jedva čekamo leto. Ipak i tu je sakrivena jedna posebnost: tačno je da stičemo utisak da nam vreme ide brže u domovini. Dok vidimo rodbinu, prijatelje, dok prošetamo rodnim gradom i okolinom – već je vreme da se vraćamo tamo gde živimo. Ali to ima i naučno objašnjenje i to iz sledećih razloga: Odmor je pa nemamo stresnih zadataka, viđamo se sa dragim ljudima, povezani smo emotivno sa mestom i i onima s kojima odrasli i ta nam emotivnost daje utisak da vreme ide brže.

Opušteni smo i uživamo. Važno je zapravo da budemo uvek koncentrisani na sadašnji trenutak. Šaljivo rečeno, da kad je zima pazimo da se ne okliznemo gledajući u izloge sa letnjom odećom, poledilo je.