Muški vez?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 17.04.2024. 22:31 Min.. Verfügbar bis 17.04.2025. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Muški vez?
Stand: 17.04.2024, 18:03 Uhr
Nenad Kreizer, Aida Kožar, Amir Kamber
Otkako liječnici tvrde da pletenje korisno utječe na psihofizičko zdravlje, po urbanim centrima niču kafići u kojima stresom pogođeni entuzijasti uživaju u novom hobiju. Pritom su nestale podjele koje su do sada vladale. Pletenjem, heklanjem i tkanjem sada se bave i muškarci. Jedan od njih je i Mateo Čelebić s kojim razgovara Nenad Kreizer. Je li prihvaćeno da se u šokačkoj kulturi muškarci bave ručnim radom? Aida Kožar nas uvodi u povijest veza i pletenja i nalazi veze sa životinjskim svijetom.
Štrikanje, vezenje, tkanje... djelatnosti kao da su izišle iz nekog drugog vremena. No izgleda da se bavljenje tkaninom u raznim oblicima vraća na velika vrata, posebice nakon što su znanstvenici otkrili da ono pozitivno djeluje na psihofizičko zdravlje. I pritom više ne postoji podjela po spolovima kao u prošlosti kada je bavljenje tkaninom bila isključivo djelatnost za žene o čemu govorimo u današnjem izdanju našeg podcasta.
Umetnost ručnog rada i njena vrednost se ocenjuje po raskoši oblika i materijala na kojima se veze, plete, hekla. Te mustre su obično inspirisane floralnim motivima, iako se mogu naći i u geometrijskim i apstraktnim formama. Kakve god muste bile, ono što je uvreženo mišljenje je to da su ih stvorile žene. No, istorija ručnog rada nam daje drugačija saznanja: muškarci su bili ti koji su uzeli igle u ruke i krenuli da šiju i pletu. O ručnom radu i ulozi muškarca u njegovoj izradi razgovaram danas sa koleginicom Aidom Kožar.
Aida, kako je došlo do toga da se ručni rad poistovećuje samo sa ženama?
Za tu predrasudu je važno i razumeti odnos društva prema ručnom radu. Ono što sam našla od podataka zašto se ručni rad identifikuje sa ženama je to, kažu istoričari, da se do 17. veka ručni rad smatrao zanatom i do tada su ga radili i muškarci i žene. Govorimo o Evropi a i u Kini je bilo slično. Međutim, onda je od 17. veka ručni rad u Evropi izgubio tu vrednost i postao je hobi. Tako da su iz finansijskih razloga uglavnom žene ostale te koje su nastavile da se bave njime.
Nešto kao to što danas ima malo muškaraca odgajatelja u vrtićima?
Jajn, što bi rekli Nemci, iako je poređenje tačno. Nadam se da će rad vaspitačima biti bolje plaćen i da neće preći u hobi, pa će se i muškarci odvažiti da ga rade. Ipak, ručni rad, kao što je šivenje, prema istoričarima, bio je najpre muški posao. Nastao je tako kada su muškarci, da bi se zaštitili od hladnoće, a kasnije i svoje porodice, shvatili da mogu da sašiju dva krzna ili više. Tako se najpre kreirala odeća a onda se krenulo i na dekoraciju. Prvi vezovi i ručni radovi datiraju još od pre 30 hiljada godina, i njegovi su koreni u Kini. Iz tog perioda su pronađene raskošne mustre koje su vezene svilenim i zlatnim koncima. Te mustre su stvarali zanatlije – umetnici, uglavnom muškarci i za taj posao su bili dobro plaćeni.
Kako se razvijao dalje?
Eto, svedoci smo da su ručni rad preuzele žene, a to upravo iz pomenutih finansijskih razloga. Kasnije je vez, recimo, bio obavezan predmet u obrazovanju mladih devojaka iz aristokratskih porodica u 18. i 19. veku, posebno u Engleskoj i Francuskoj. Devojke koje su dolazile iz manje bogatih porodica su uglavnom učile kako da šiju i pletu. A to koliko devojka ume lepo da veze ili da plete bilo je važno i za udaju. Tako se ocenjivala njena veština, bolje mustre – eventualno bolji mladoženja.
Otkud tako?
Velika engleska spisateljica iz 19. veka, Džejn Ostin, u svojim književnim delima kritikovala devojke koje vezu „dosadne mustre“. Što znači da su devojke iz uglednijih porodica, u to vreme, bile uglavnom primorane da svoje slobodno vreme provedu i uz ručni rad, bilo da im je dosadno ili zanimljivo. I to je bio prelomni period, da tako kažem, gde su igle, konce i makaze preuzele žene. A do tada, kroz istorijat ručnog rada postoje mnogi dokazi, pisani i ilustrovani, koji svedoče važnoj ulozi muškarca u razvoju ručnog rada. Čak se u prirodi mogu naći primeri gde mužjaci vezu, a žene su zadužene za porodicu.
Kojim životinjama priroda dopušta takvu motoriku da mogu da vezu?
Pticama, konkretno, i to kljunom. Na primer, postoje vrste ptica, kao što je vrtlarica (odnosno ptilonorhynchidae) kod kojih mužjak pravi gnezdo. Mužjak te ptice je rođen sa tom veštinom. I to ne samo da pravi gnezdo, već ga veze od različitih vlati trave i grančica. I kad sve to završi onda i uzima različite bobice u kljun i njima boji to gnezno. Okreči ga lepo. Tako izvezen i dekorisan novi dom mužjak ptice vrtlarice nudi svojoj izabranici da bi oformili porodicu.
Mateo Čelebić (desno) sa porodicom
Nekima, poput našeg današnjeg sugovornika Matea Čelebića, tkanje služi i za očuvanje tradicije. Mateo u svom slavonskom selu Komletinci spašava davno zaboravljene tkalačke tradicije.
Moja mama je bila krojačica i uvijek se ručni rad radio u familiji, tako da sam ja odmalena pokazao interes za izradom ručnog rada. Čak u osnovnoj školi, u nižim razredima sam pokazao ozbiljan interes, što je malo iznenadilo moje ukućane jer ipak djeca su najviše motivirana na nekakvu igru, što je bilo drugačije kod mene. Mene je zainteresirao ručni rad, folklor i tradicija.
Da li se to odnosi i na vašu djecu?
Pa konkretno moja djeca su još dosta mala da bi pokazala nekakav ozbiljan interes, ali naravno, uključeni su u sve moguće aktivnosti s nama. Znači i u folkloru su i u crkvenim aktivnostima, i kao što moj najstariji sin zna reći "volim biti Šokac" znači, vole se spremiti u narodnu nošnju i sudjelovati na nastupima i u kojekakvim aktivnostima.
Je li u vašoj zajednici Šokaca priznat vaš rad? Da li se to cijeni da se vi bavite time, barem tim jednim dijelom jer, naravno, nošnja je za Šokce vrlo važna, a to je i kod vas tako. Postoji li tu podrška?
Naravno da postoji velika podrška i drago mi je što sve više ručni rad postaje popularan i ovdje kod nas u Slavoniji. Naravno ne u onom izvornom obliku, nego više recimo, nekakve inovacije, modernije izvedbe košulja, bluza, muških košulja sa nekakvim dodacima veza i naravno kako kod nas stari kažu "kako vrime tako i mi s njime".
A izabranica?
Razbuca sve kljunom ako joj se ne sviđa.
Možda je kritički nastrojena prema bojama i mustri – kao Džejn Ostin. A možda to gnezdo nije sigurno za mladunce?
Pre će biti da je ovaj drugi razlog, ali je svakako tako, kažu orintolozi, naučnici koji se bave pticama.
Vratimo se ljudima – kakve su dobrobiti od ručnog rada?
Ručni rad svakako čini dobro zdravlju tvrde stručnjaci. Šefica nemačkog Udruženja ergoterapeuta, Bettina Kuhnert, ističe benefite od ručnog rada, i na žene i na muškarce, posebno od pletenja. Gospođa Kuhnert kaže da ritmičnost pokreta dok neko plete - pokreti šaka, prstiju i igala za štrikanje, unosi mir u telo i smanjuje napetost. E sad, nije isto ako ste početnik u pletenju ili ako vam je pletenje ustaljen hobi. Jer na početku ste zauzeti time kao da savladate tehniku i naučite mustre, a kasnije imate rutinu u pletenju. E, onda ta rutina donosi mir i čini dobro psihičkom zdravlju, kaže Bettina Kuhnert, šefica nemačkog Udruženja ergoterapeuta.
Ima li ručni rad još prednosti za zdravlje?
O svakako! Ta se veština ručnog rada čuva u delu mozga sa kognitivnim rezervama, kako kažu neurolozi. A u tom delu mozga je sačuvano sve ono što smo naučili prethodno, da govorimo, da čitamo, da skijamo, vozimo bicikl. I što je taj ruksak sa naučenim veštinama veći, tako smo više zaštićeni od neurodegenerativnih bolesti, kakva je recimo demencija. I naravno, to važi i za žene i za muškarce.
Ipak, teško je zamisliti, bar na Balkanu, muškarca koji plete ili veze, zar ne?
Teško, ali nije nemoguće. Neke se veštine ručnog rada, posebno zlatoveza, prenose porodično. Tako da su nekada muškarci ti koji nastavljaju tu porodičnu veštinu. Kasnije ćemo čuti kako u malom mestu Komletince u Hrvatskoj jedan mlad čovek čuva šokačku tradiciju od zaborava. To je Mateo Čelebić, koji štrika, veze, hekla. Meštani njegovog mesta su mu jako zahvalni što im čuva kulturu da ne bi nestala. Pored toga, u Beogradu je prošle godine na konkursu za ručni rad pobedio muškarac. Iako je naziv konkursa bio „100 žena – 100 minijatura“, zaječarac David Đoršević, koji je student dizajna Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, je svojim vezom odneo pobedu na ovom takmičenju. I on je naučio da veze zahvaljući ženama iz svoje porodice.
Da li je i na Balkanu u prošlim vekovima i istoriji ručnog rada muškarac imao važnu ulogu u očuvanju kulture veza ili pletenja?
Iako nisam naišla na konkretne primere, ističe se značaj prenošenja veštine ručnog rada sa generacije na generaciju, bez obzira na polnu pripadnost. Balkan je područje na kojem se prepliću različite kulture pa samim tim i različite tehnike ručnog rada. Uglavnom su se u svim kulturama, počev od Turske, preko Bugarske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, izrađivali materijali, stilovi ručnog rada i mustre sa autentičnim značenjima. U izradi tih materijala svakako su učestvovali i muškarci, a eto, saznajemo da su danas umetnici i dizajneri, ili pak čuvari porodične tradicije, ti koji su se odvažili da svoje muške ruke uposle vezom.
