Srbija: Što nakon najvećeg protesta?

Stand: 17.03.2025, 18:03 Uhr

Maja Marić, Aleksandar Timofejev, Boris Rabrenović

U Beogradu je u subotu (15.3.) održan možda najveći prosvjedni skup u povijesti Srbije. Demonstracije su protekle mirno, ali ne i bez incidenta i panike koja je nastala nakon što su građani posumnjali da su napadnuti zvučnim udarom. Dok vlast poriče korištenje takvog oružja, Aleksandar Timofejev donosi presjek prosvjeda održanog u subotu, dok Maja Marić sa beogradskim advokatom Seadom Spahovićem razgovara o tome što očekivati u budućnosti od studenata, ali i od srpske vlasti.

U Srbiji studentske demonstracije traju već gotovo 4 mjeseca. Poslije velikih okupljanja u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu u subotu su održane i u Beogradu. Arhiv javnih skupova procjenjuje brojku okupljenih između 275.000 i 325.000 ljudi koji su svoje nezadovoljstvo trenutnom situacijom pokazali mirno.

Pred sam kraj protesta okupljeni u centralnoj gradskoj ulici osjetili su strahovit zvučni udar koji je došao, prošao, ali se i dalje ne zna odakle i kako. Nakon tog događaja protest je prekinut, mnogi su zatražili liječničku pomoć, ali i odgovore na pitanja.

Aleksandar Vučić, predsjednik Srbije, pomalo konfuzno tvrdi da prosvjednika nema puno, da to nisu studenti i da je te večeri "pobijedila Srbija".

Što se sve događalo u Beogradu danas pitamo našeg dopisnika iz Srbije, Aleksandra Timofejeva.

Saša, na početku smo već rekli, prosvjed je i ovaj put generalno protekao mirno i nitko nije nastradao?

Da, to je najvažnije. Toliko ima informacija da ne znam praktično odakle da počnem. Vlasti su danima pre zakazanog protesta, na koji su studenti Beogradskog univerziteta pozvali kolege i građane iz čitave Srbije, preko medija koje kontrolišu, a to su pre svega televizije sa nacionalnim frekvencijama i brojni tabloidi, najavljivale kako postoje informacije da se sprema kako su to nazvali „obojena revolucija“ koja će po svaku cenu biti sprečena. Govorili su da su došli do informacija kako se sprema nasilje, upad u državne institucije kao što su Skupština i Radio televizija Srbije, i da će po svaku cenu biti sprečeni i praktično plašili narod kako ne bi kretao put Beograda. To im, međutim, nije urodilo plodom i u Beograd se, iako su ukinuti i vozovi i autobuski prevoz, slio ogroman broj ljudi.

Postoji li procjena koliko je uopće bilo ljudi? Do nas su stizale potpuno oprečne informacije?

Nije ni čudo s obzirom na to da je i ovde bilo sijaset potpuno različitih procena. Policija, preciznije da kažemo vlast, objavila je da je bilo do 107 000 ljudi. Arhiv javnih skupova, nezavisna organizacija čijoj metodi procene broja ljudi na demonstracijama se ovde prilično veruje, objavila je da je bilo između  275.000 i 325.000 ljudi, uz mogućnost da je taj broj bio i veći. Učesnici protesta po društvenim mrežama tvrde da ih nije bilo manje od pola miliona, možda i čitav milion. Teško je zaista proceniti pošto su demonstranti bili rasprostranjeni po potpuno blokiranom širem centru grada, a kolone ljudi su se od ranog jutra, pa praktično tokom čitavog dana do 8 sati uveče kada je protest završen, slivale iz svih velikih ulica koje vode ka centru i sa Novog Beograda, gde se na prelaz mosta između dva dela grada čekalo u nekim trenucima i po dva sata. Ono što ja sa sigurnošću mogu da kažem, s obzirom da sam novinarski pratio sve veće skupove od početka devedesetih godina prošlog veka naovamo, je da je ovo bio sigurno najveći skup u Beogradu verovatno ikada, i da je bilo znatno više ljudi nego 5. oktobra 2000. kada je zbačen Slobodan Milošević.

Da, ali sada se čuju glasovi mnogih nezadovoljnih koji su očekivali da će se i sada dogoditi krupne političke promjene.

Takvu reakciju je s jedne strane bilo za očekivati pošto se u javnosti, pre svega na ovde jako popularnim društvenim mrežama, stvarala atmosfera kako će subota biti svojevrsni „Dan D“. Da će doći do smene režima ili bar do krupnih promena, poput generalnog štrajka kojim bi se izdejstvovalo uvođenje prelazne vlade. Studenti koji uživaju ogromno poverenje građana, međutim, nijednog trenutka nisu naveli da su im cilj političke promene, već da imaju svoja četiri zahteva od kojih ne odustaju i da će svoju borbu nastaviti sve dok se oni ne ispune i da će se protesti nastaviti nesmanjenim intenzitetom i posle 15.03. Tako je i bilo i sada se očekuju sledeći koraci studenata.

U danima prije protesta je bilo i uhićenja. Da li je i to bio dio širenja straha od strane režima?

Nezvanično se govorilo kako je na više mesta u okolini Beograda pronađena veća količina različitog oružja i da su preventivno pohapšeni određeni ljudi. To do sada nije potvrđeno osim u jednom slučaju koji je na momenat podsetio na čuveni tajno snimljeni film „Špegelj“ o naoružavanju pred rat, setiće se naši stariji slušaoci. Naime, dva dana pre demonstracija više nacionalnih televizija je istovremeno emitovalo emisiju, u kojoj je emitovan tajno snimljen audio snimak razgovora na kojem nekoliko pripadnika stranke Pokret slobodnih građana i jedne studentske organizacije iz Novog Sada na sastanku razmatra načine kako da iskoriste studentske demonstracije za svoje akcije, u kojima će kao upasti u program RTS-a ili neke institucije i pokrenuti lanac nemira. Iskreno, to što se čulo deluje naivno, amaterski i besmisleno, ali njih šestoro je sutradan uhapšeno i određen im je pritvor od 30 dana.

Rekli smo na početku da je sjenku na demonstracije koje su prošle bez ijednog ozbiljnijeg incidenta bacio još nerasvjetljen događaj kada su demonstranti bili izloženi učinku nekog zaglušujuće nepoznatog zvuka nakon čega su se mnogi osjećali veoma loše.

Da. Teško je govoriti o nečemu što je potpuno nepoznato ali je činjenica da se dogodilo. Naime, malo posle 19 časova dok je trajalo petnaestominutno odavanje šutnje poginulima u Novom Sadu, u centralnoj gradskoj ulici Kralja Milana, u delu, za one koji poznaju Beograd, prema Slaviji dogodilo se nešto što i tada ogroman broj okupljenih nije mogao jedinstveno da opiše. Odjednom se čuo, jedni kažu zaglušujući zvuk, kao da je avion ili automobil u punoj brzini, drugi pak nesnosna buka, treći da nisu čuli buku ali da su osetili nesnosan pritisak po celom telu i bol u glavi i bubnim opnama. U svakom slučaju, brojni snimci sa lica mesta pokazuju kako se masa odjednom razdvojila kao da je nešto u punoj brzini prošlo kroz nju, a neki su i pali. Potom je krenuo paničan ljudski stampedo koji nije doveo do tragičnih posledica samo munjevitom reakcijom studentskih redara i prisebnih građana koji su uspeli da zaustave masu. Odmah potom je proglašen kraj studentskog protesta a ubrzo se čulo da je u pitanju bio takozvani „zvučni top“ uređaj za razbijanje demonstracija koji je zabranjen za upotrebu u mnogim zemljama, iako nesmrtonosan, ipak je to opasno oružje koje može dovesti do ozbiljnih posledica po zdravlje onih koji su mu izloženi.

A da li je zvučni top dozvoljen u Srbiji?

Nije. Bilo je pokušaja ali zakon kojim bi se to regulisalo nije prošao iz drugih razloga. Dakle nije, i zvanično bar ne poseduju ga ni vojska ni policija. I Aleksandar Vučić i ministar policije Ivica Dačić odmah su demantovali da je na demonstracijama upotrebljen zvučni top. S druge strane, pojedini analitičari, tvrde da se zna i kada je i od koga država kupila zvučni top. Mnogo je kontradiktornih informacija o tom slučaju. Po mrežama kruže svedočenja onih koji su doživeli udar i fotografije njihovih nalaza iz medicinskih ustanova kojima su se obratili. Iz medicinskih ustanova pak tvrde da im se u subotu niko nije obratio sa pomenutim problemima. U svakom slučaju, ostaje da se nadamo da će se utvrditi šta se desilo, da budemo srećni što niko nije nastradao i da se pitamo zašto bi bilo kome u trenutku, kada su se potpuno mirne demonstracije približavale kraju i u tišini trajalo odavanje šutnje poginulima, odgovaralo da izazove masovnu histeriju upotrebom takvog oružja. Osim ako nije postojao i dodatni scenario, ali to je već neka sasvim druga priča koja bi, moglo bi se reći, graniči sa patologijom.

Saša, nadam se da se ti nisi našao na udaru?

Pa ja imam tu nesreću ili sreću zavisi da li se gleda iz ugla običnog čoveka ili reportera sa lica mesta da se godinama po pravilu zadesim tamo gde se nešto događa. Tako je bilo i sada, doduše ne u neposrednoj blizini nego u istoj ulici ali kod Terazija, desetak metara iza ugla, možda kilometar od epicentra onog što se dogodilo. Čuo sam zaglušujuću eksploziju, sad kad vidim da je to bilo toliko udaljeno i ne baš u ravni, sigurno je bilo jezivo tamo gde se dogodilo. Potom je i do mene stigao da kažem eho tog stampeda, ali eto dobro je prošlo.  

Demonstracije su pratili i neki možemo reći čudni događaji poput formiranja „Ćacilenda“, kampa ispred zgrade Predsedništva Srbije koji je formirala grupa studenata koja podržava aktualnu vlast i koja je iznijela svoje zahtjeve a to je - nastavak predavanja na fakultetima. Kako je to izgledalo i zašto je taj prostor dobio to čudno ime „Ćacilend“?

Pa teško je baš reći da su ga formirali studenti pošto je sve vrlo izgledalo da kažem „državno“ organizovano. Naime, kako se približavao veliki protest provladini mediji su počeli intenzivno da objavljuju informacije i intervjue sa malom grupom studenata koji, kako su rekli „žele da uče“, i traže da se fakulteti, koji su u Srbiji u blokadi, ponovo otvore. Svi imaju istu retoriku i podržavaju mere i korake koje čini vlast u suzbijanju studentskih protesta. Par dana pre protesta u parku ispred sedišta predsednika Vučića osvanuli su šatori, zanimljivo svi gotovo identični, koje su naselili studenti, ali i veći broj ljudi za koje se na prvi pogled videlo da kako po godinama tako i po izgledu i retorici nemaju veze sa akademskom zajednicom. Ubzo su se mogle čuti doduše teško proverljive informacije, kako se boravak u tom kampu navodno plaća po danu. Konačno, okruženi su desetinama traktora.

U kampu su se pojavile, kako su rekli sa namerom da zaštite studente, i osobe sa crvenim beretkama koji su predstavljeni kao članovi nekadašnje Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti, rasformirane posle ubistva premijera Zorana Đinđića pošto je utvrđeno da je jedan broj njihovih članova učestvovao kako u tom atentatu, tako i u više političkih ubistava i zločina u ranijem periodu. Neki su tada pohapšeni i osuđeni na dugogodišnje kazne, a drugi su prebačeni u druge policijske jedinice i ako su to bili ti ljudi, oni su pretpostavljam sada uveliko u penziji. Doduše i uz studente u blokadi često se vide ratni veterani, baš kao i bajkeri i poljoprivrednici na traktorima u nameri da ih, kako kažu, zaštite. Srećom pa za tim bar za sada nije bilo potrebe ni sa jedne strane.

A zašto „Ćacilend“?

To je sarkastično ime koje se da kažem „primilo u javnosti“ za studente koji pripadaju toj grupi koja, kako ističu, žele da studiraju i zahtevaju otvaranje fakulteta. Na jednoj od mnogoborojnih škola koje su zbog podrške studenata takođe u blokadi, naime, nedavno je osvanuo grafit na ćirilici na kom je pisalo „Ćaci u školu“. Nepoznati autor je hteo valjda da napiše „Đaci u školu“, a pošto se slova Đ i Ć na ćirilici štampanim slovima pišu slično, to mu nije baš pošlo za rukom. I odatle je krenuo pogrdni izraz Ćaci pa eto i Ćacilend.   

I šta sada dalje?

To jeste pitanje svih pitanja. Studenti kažu da je ovo bila još jedna uspešna akcija i da nastavljaju dalje do ispunjenja njihovih zahteva. Uz njih su u dobroj meri i srednjoškolci. Pitanje je da li će uskoro, ukoliko se ne reši kriza, svi izgubiti godinu školovanja ili će se, a ne bi bilo prvi put s obzirom na iskustvo godine bombardovanja Srbije i korone, to drugačije rešiti. Nejaka opozicija će iz ovoga kako se čini pokušati da izvuče benefit na navodnoj upotrebi zvučnog topa nad mirnim narodom. A možda su tu i izbori. Predsednik Vučić je juče rekao da bi, pošto će ovih dana u Skupštini biti konstatovana ostavka premijera Miloša Vučevića, dakle pad Vlade, ukoliko se ne formira druga u istom skupštinskom sazivu, novi izbori mogli da se održe 8. juna.  

Hvala Saša!

I njemački mediji prate situaciju. Dok Süddeutschezeitung primjećuje da je Vučić pod sve većim pritiskom, Tagesschau prenosi riječi studenata koji su svjesni da ih čeka maraton, a ne sprint.

Navode se i pokušaji nasilja nad prosvjednicima, vladino nijekanje korištenja zvučnog topa kao i suspenzija javnog i željezničkog prometa. Spiegel.de navodi da su i EU i UN upozorili vladu u Beogradu na upotrebu nasilja uoči prosvjeda, jer pravo glasa i sigurnost građana moraju biti zaštićeni. No nitko se zapravo nije osvrnuo da to da studentski prosvjedi u Srbiji zapravo i nisu posebno podržani od strane EU.

The Guardian, kao i Financial Times, navode da se sve jače izražava nezadovoljstvo prosvjednika jer osjećaju da nisu eksplicitno podržani od strane Europe iako se bore isključivo za demokraciju i protiv korumpiranog sistema.