Svetski dan štednje: Banke ili slamarica?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 30.10.2023. 20:58 Min.. Verfügbar bis 29.10.2024. COSMO. Von Boris Rabrenovic.
Svetski dan štednje: Banke ili slamarica?
Stand: 30.10.2023, 16:24 Uhr
Boris Rabrenović, Filip Slavković, Amir Kamber
Koliko je štednja važna? Da li se trenutno isplati štedeti, s obzirom da su kamate niže od inflacije? Kako spasisti ušteđevinu u vreme inflacije? Koja je razlika između štednje u banci i slamarici? O svemu tome u ovom izdanju podkasta, na Svetski dan štednje, razgovoram sa ekonomistom Mališom Đukićem, profesorom na Beogradskoj bankarskoj akademiji i kolegom Filipom Slavkovićem.
Svetski dan štednje ustanovljen je 31. oktobra 1924 godine na 1. Međunarodnom kongresu štedionica u Milanu, u Italiji. Među 27 zemalja koje su imale predstavnike na prvom kongresu bila je i tadašnja Jugoslavija. Datum posvećen štednji inicirao je italijanski profesor Filipo Ravizza. Ideja je bila da se istakne važnost štednje, kako za pojedinca, tako i za sveukupni ekonomski napredak. U Nemačkoj se Svetski dan štednje obeležava, poslednjeg radnog dana pre 31. oktobra. Ove godine je to 30. oktobar, a razlog je taj što se u pojedinim saveznim zemljama 31. oktobra slavi Dan reformacije. Svetski dan štednje je dan kada se podećamo koliko je važno imati finansijsku sigurnost u vidu ušteđevine i koliko je važno štedeti za postavljene ciljeve. U današnjem podkastu saznajemo mnogo toga zanimljivog i korisnog u vezi štednje
Najpre razgovaram sa kolegom Filipom Slavkovićem, koji će pokušati da nam objasni šta u Nemačkoj uopšte znači štedeti novac odnosno imovinu i na koje načine je to sve moguće.
Filipe, da li se štednja uopšte isplati ako ekonomisti i političari redovno sugerišu da treba konzumirati odnosno trošiti da bi privreda aktivnost rasla?
Ukratko rečeno, barem prema onome što sam ja izučio, klasična štednja – recimo, da se novac drži u sefu ili ispod dušeka – ne isplati se mnogo ali je upravo za stabilnost nacionalne ekonomije važno da društvo, sveukupno gledano, uštedi makar onoliko koliko i potroši, da ne bi došlo do prevelikog zaduživanja.
Onda ni ubacivanje novčića u dečiju kasicu-prasicu nema baš veliki efekat?
Realno se u kasici ne sakupi mnogo novca ali je svrha prasice da se već kod dece malog uzrasta razvija svest o tome da novac treba štedeti za neku posebnu priliku. Kod kasice-prasice se dakle pre svega psihološki utiče na razvoj deteta. Ideja s kasicom je i onako bila da je dete jednom godišnje odnese u banku te da se tamo metalni novčići uplate na račun, recimo na neki štedni dečiji račun, na koji će banka onda obračunavati nekakvu kamatu na uplaćena sredstva.
Ali to je možda ipak zastarela metoda u ovo vreme onlajn-benkinga i bankovnih aplikacija za mobilne telefone jer deca sad već sa deset godina imaju smartfone.
Naravno da je "prasica" zastarela ali je za malu decu s jedne strane veoma lako razumljiva a s druge strane je to tek početak. U vreme kriptovaluta cilj bi trebalo da bude da već stariji tinejdžeri razumeju kako funkcionišu bitkoin i eternet, na isti način na koji smo možda mi, sa 17 ili 18, rukovali markama ili šilinzima.
Nemačka marka i austrijski šiling više se ne koriste a i ti si sad preskočio mnoge teme. Ili si hteo da kažeš da treba štedeti u kripto-valuti a ne u kasici-prasici?
Skočili smo bili s jedne krajnosti na drugu. Bitkoin, eternet i ostale kripto-valute nisu još prilagođene za štednju. Baš kao visokorizični berzanski fondovi, valute bazirane na takozvanoj blokčejn kompjuterskoj tehnologiji više su sredstvo za finansijske spekulacije i ne preporučuju se za štednju. Ukazujući na to, možemo ipak da ukažemo na ono što je bitno za štednju: štednja podrazumeva sigurnost, da je imovina bezbedno uložena te da u idealnom slučaju beleži i neki umereni ali stalni rast vrednosti na osnovu kamata. Zato su baš i štedni ulozi kod banaka osigurani odnosno država za njih garantuje zakonima i finansijskim pravilima. Štedišama, naime, država obeštećuje štedne uloge do 100.000 evra u slučaju da im banka ode u stečaj – mada je 100.000 evra zapravo minimum koji garantuje baš država dok sami bankovni sistemi u teoriji garantuju povraćaj svog novca.
Dakle, treba štedeti u banci?
U principu, makar za početak, da: treba štedeti u banci. Za to postoje različite opcije. U Nemačkoj, pa i u čitavoj Evropi, praktično je nemoguće živeti bez klasičnog žiro- odnosno tekućeg računa u banci. To je račun na koji nam stižu uplate i sa kojeg plaćamo sve što nam je obaveza. Finansijski stručnjaci kažu da na žiro-računu uvek treba imati onoliko novca koliko je potrebno za mesečne izdatke. Višak onda treba prebaciti na dnevni štedni račun. To je paralelni račun u istoj banci u kojoj imate i tekući, ili ponekad još bolje u drugoj banci koja će u borbi za mušterije ponuditi veće kamate. Na tom računu bi trebalo imati, kažu eksperti, tri neto mesečne plate. Na taj novac banka plaća godišnje kamate koje su eto u poslednjih godinu i po dana skočile i sada su oko tri odsto godišnje. A ako imate još više ušteđevine, onda je sledeći korak otvoriti tzv. štednu knjižicu ili Sparkonto. Na njega se obično uplaćuje malo veća suma koja se onda oroči na 10 ili 20 ili pet ili makar tri godine i za to se dobijaju nešto veće kamate. Sada su godišnje kamate za takve štedne uloge oko četiri procenta ali je bitno to što to važi samo ako se novac ne podiže odnosno ako se ugovor ne raskida pre roka. I to je osnovna razlika između klasičnog štednog i dnevnog štednog računa jer na Tagesgeldkonto uvek možete raspolagati novcem i bez gubitka dospele kamate.
Znači, preporuka je otvoriti dnevni štedni račun sa ulogom od najmanje tri neto mesečne plate jer sa njega novac može da se „skine“ kad god zatreba a kad se dođe do neke veće sume onda nju oročiti na štednom računu na nekoliko godina.
Tako je. Ali to je samo osnova odnosno tek početak a nije ni obavezno. Kao sledeći koraci se preporučuju, recimo, dodatno ili privatno penziono osiguranje. To je sistem kojim se mesečno uplaćuje u poseban investicioni fond čiji je cilj da dugoročno ulaže novac u manje-više sigurne finansijske poslove. Plan je onda da se mesečni ulog uplaćuje do penzionisanja a da se u penziji dobije isplaćena ne samo glavnica, znači ono što je uplaćeno, nego i kamata koja bi, zato što je fond ulagao u finansijske poslove, trebalo da bude i duplo viša nego kod banaka.
Ali finansijske spekulacije se smatraju rizičnim?
Nisu sva finansijske poslovanja istovremeno i visokorizične spekulacije. Ako se posmatra na nivou decenija a ne na godišnjem nivou, fondovi pa i pojedinačne akcije gotovo uvek na kraju donesu neki, a nekad i veoma visok, profit. Kod tih penzionih fondova je dobra strana što je onaj osnovni ulog obezbeđen državnim garancijama, baš kao i kod štedne knjižice u banci. No to nije jedini tip fondova.
Koje fondove finansijski eksperti još preporučuju?
Kao vid srednjoročne štednje preporučuju se takozvani ETF što je skraćenica od engleskog izraza Exchange Traded Fund odnosno opisno prevedeno na naš jezik recimo znači pasivni investicioni berzanski fond. E-Te-Efovi su fondovi niskog rizika u koji se ulaže po želji, obično na početku manje sume novca mada manja suma ovde znači recimo nekoliko hiljada evra, i koji na godišnjem nivou donosi prihod kroz dividende koje se međutim opet dalje ulažu sve dok korisnik fonda ne povuče svoj ulog i onda praktično na uplaćenu osnovicu dobije kamatu. Sami fondovi ulažu u akcije na berzama ali isključivo u deonice s odabranog indeksa koji je praktično kopija spiska najjačih kompanija koje se vode na toj berzi. U tom smislu, ulagati u ETF je otprilike kao da ulažete u najveće firme koje ulaze u one liste o kojima slušamo u vestima sa nacionalnih berzi: Dax, Dow Jones i slične. Iako ovde nema garancija države kao kod klasične štednje, na godišnjem nivou novac praktično ne možete da izgubite a prihod, prema dosadašnjim ETF-iskustvima, može da bude i dvostruko veći nego kad se pare samo oroče u banci.
O štednji u Srbiji razgovaramo sa ekonomistom Mališom Đukićem, profesorom na Beogradskoj bankarskoj akademiji.
Profesore Đukiću, koliko se štednja trenutno uopšte isplati s obzirom da su kamate znatno niže od inflacije?
- Glavni problem jeste baš inflacija. Nažalost, svi oni koji su samo štedeli imali novac u formi depozita zbog visoke stope inflacije u ovoj odnosno prošloj godini, nevezano od toga da li štede u Nemačkoj ili Srbiji, suočeni su bili i sada još uvek sa realno negativnim kamatama.
Dakle prinosi tj. zarada koja je ostvarena u prethodnom periodu je na neki način poništena zbog visoke stope inflacije. To onda navodi na zaključak da je zapravo svako ko je štedeo na neki način indirektno bio "oporezovan" zbog visoke stope inflacije. Interesantno je isto pomenuti da uprkos niskim kamatama i visoke stope inflacije, štednja građana je stabilna, čak je zabeležila rast. To govori da postoji visok stepen poverenja s jedne strane i s druge strane da postoji vrlo mali broj alternativa ili makar percepcija građana da takoreći nema ili je alternativa ulaganja mala.
Kako spasiti ušteđevinu u vrijeme rasta kamata?
- Vrlo je teško očuvati stečeni prihod bilo koje investicije, a posebno štednje dok su kamate niske u uslovima rasta cena tj. u uslovima inflacije. Ne postoje alternative koje su uporedive u smislu niskog ili nikakvog rizika, kao što je na primjer ulaganje državne obveznice koje donose veće kamate, odnosno veći prinos. Međutim, s druge strane, građani još uvijek nisu dovoljno informisani ili čak edukovani da shvate da postoji i ta mogućnost, dakle da postoje alternative. Tu mislim konkretno na ulaganje u državne obveznice, a onda da izvrše tu kupovinu, tj. kasnije prodaju u trenutku kada im to bude bilo potrebno, jer koristi bi mogle da budu veća kamata, odnosno veći prinos na uložen novac. Zatim to bi podstaklo banke da povećavaju kamate na štednju nekom boljom, tj. većom dinamikom. Jer ako znate da postoje alternative, onda to je neka vrsta, da ne kažem pritiska već podsticaja te da se kamate na štednju postepeno ili brže povećaju te da prate rast kamata na kredite i uopšte rast kamatnih stopa koje su propisane od strane centralnih banaka. I svakako da bi to onda značilo da, naravno, uz razvijeno tržište obveznica, u svakom trenutku onaj ko je kupio obveznice jednostavno možda dođe do svog novca u istom danu ili za dan-dva.
To je verovatno najveći nivo rizika na koji bi bili spremni ljudi koji jednostavno žele da uštede novac a da se ne boje da će im ulog propasti, recimo ako bi sami kupovali akcije pa bi npr. strahovali od kratkoročnih turbulencija na berzama.
Da, mada naravno postoje razne mogućnosti. Sigurna varijanta štednje ali s minimalnim rastom vrednosti uloženog kapitala je životno osiguranje, koje se često preporučuje porodicama u kojima jedan od roditelja ima izrazito veća primanja i odnosu na drugog a postoji želja da se obezbedi finansijska sigurnost deci. Najveći nedostatak i ovog i klasičnih vidova štednje kod banaka je što su kamate, koliko god da su se menjale, tokom poslednjih 15 godina u realnosti uvek samo pokrivale inflaciju tako da su štedna knjižica ili životno osiguranje više način da se izbegne gubitak vrednosti novca na osnovu inflacije, što nam preti kad držimo pare u slamarici, nego da se vremenom zaista uveća kapital.
Zato smo tokom prethodnih decenija sve češće slušali da ljudi koji imaju veće sume na raspolaganju ulažu u nekretnine jer vrednost kuća, a pogotovu stanova u velikim gradovima, do pre godinu dana rasla negde i po deset odsto godišnje.
I kad smo već kod nekretnina kao vida štednje odnosno ulaganja, treba imati na umu i specifično nemački sistem kombinovanja štednje i hipoteke poznat kao Bausparen. Ugovori o štednji za hipoteku odnosno ulaganju kao osnovici za kasniji kredit za kupovinu nekretnina dugo je bio takođe popularan način na koji su porodice u Nemačkoj navikavale decu da čuvaju novac za kasniju izgradnju sopstvene kuće. Pošto su kamate na štednju bile niske a na kredit visoke, taj je model poslednjih decenija postao manje popularan ali se odnedavno, sa rastom cena stanova, Bausparvertrag kao koncept vraća i u domove gradskih porodica.
Toliko u ovom podkastu Cosmo bosanski hrvatski srpski u kojem smo govorili o štednji, a povod za to je Svetski dan štednje koji se obeležava 31. oktobra, a u Nemačkoj ove godine 30. oktobra. Kao što smo čuli od našeg sagovornika Mališe Đukića, vrlo je teško očuvati stečen prihod u uslovima rasta cena, tj. u uslovima inflacije. Ali uprkos niskim kamatama i visoke stope inflacije, štednja građana je stabilna, čak je i zabeležila rast.
