Unutrašnji sat: Kokoš ili sova?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 10.08.2023. 21:47 Min.. Verfügbar bis 09.08.2024. COSMO. Von Sasa Bojic.
Unutrašnji sat: Kokoš ili sova?
Stand: 10.08.2023, 17:36 Uhr
Saša Bojić, Maja Marić, Boris Rabrenović
Da li je ritam smenjivanja spavanja i budnog stanja kod svih ljudi manje-više isti, ili postoje razlike o kojima u društvenom životu moramo voditi računa? Da li su ranoranioci spremniji na suočavanje sa životom od onih koji bi najradije prespavali jutro? Šta tačno određuje funkcionisanje našeg unutrašnjeg časovnika i gde se on uopšte nalazi? Tragom tih, i mnogih drugih, pitanja, pošao je Saša Bojić – uz razmenu mišljenja i informacija sa Majom Marić.
Svaki čovek ima svoj unutrašnji sat koji je kod svakoga različit. U našem društvu se na to ne obaziremo. I to ima posledice po zdravlje. Kada kažem „unutrašnji sat“ onda mislim ne samo na vreme odlaženja na spavanje i ustajanja, već i na vreme za razne druge aktivnosti. No, naravno da je noćno spavanje i odnos našeg tela prema njemu ono što najviše odlučuje o tome kako ćemo uopšte da uđemo u dan, da ga iskoristimo, te koliko ćemo biti sposobni za društvene kontakte, obaveze i suočavanje sa životom.
Jedna od vrlo starih i vrlo izanđalih diskusija u vezi sa našim unutrašnjim satom obično počinje rečima: „Postoje dve vrste ljudi – oni koji rano ustaju bez problema, i oni koji to ne mogu. A postoji i mešoviti tip. Koji tip ste Vi?“ O tome ću malo kasnije porazgovarati i sa koleginicom Majom Marić. Najpre malo nauke.
U jednom od poslednjih velikih međunarodnih istraživanja ritma aktivnosti i odmora, naučnici su ispitali oko 280.000 ljudi širom sveta i izračunali njihovo optimalno vreme za spavanje. Rezultat je izgledao ovako: samo oko 7 odsto ljudi su bili rane, a nešto manje od 20 odsto – kasne ptice. Velika većina – oko 73 odsto ljudi – spada u mešoviti tip. No i u toj grupi postoje razlike u vremenu koje im je prijatnije za ustajanje – i to u rasponu od puna dva sata, između 7 i 9 sati ujutro.
E a sada bi trebalo malo da se upustimo u nauku, da vidimo šta ona kaže. Pod jednim uslovom: nemojte uzimati ništa zdravo za gotovo, jer na pitanje: šta kaže nauka? – nema jedinstvenog odgovora. Nauka se od davnina smatrala nekom vrstom praznog okvira koji se puni različitim saznanjima, podložnim kritici i diskusiji na osnovu kojih se problemi stalno osvetljavaju sa novih strana. Tako da bi pitanje zapravo trebalo da glasi: šta kaže većinski naučni konsenzus?
A on kaže da naš unutrašnji časovnik određuju – geni. Na primer, na Univerzitetu u Libeku su mnogo istraživali taj unutrašnji časovnik. I došli do zaključka da ne postoji jedan – već više njih. Zapravo, mnoštvo njih. „Poznajemo desetak takozvanih klok-gena koji određuju naš mehanizam“, izjavio je za WDR Kvarks Henrik Oster, šef Instituta za neurobiologiju na pomenutom univerzitetu. I dodao da ti geni u sadejstvu utiču na to koliko brzo kuca naš unutrašnji sat, pa i to da li mu je takt više prilagođen ranom jutru ili kasnijem prepodnevu.
Da bi zabuna bila kompletna, naučnici kažu da – još uvek se pozivam na Univerzitet u Libeku – svaka želija našeg tela ima svoj unutašnji sat. I u organima kao što su jetra ili želudac postoje autohtoni satovi. A centralni sat je u mozgu. I ti satovi određuju ritam različitih procesa u našem organizmu: varenja, imunološke odbrane, aktivnosti hormona.
Dakle, sve je u glavnom u genima, a manjim delom na sve to utiču i spoljni faktori kao što je Sunčeva svetlost.
U svakom čoveku unutrašnji sat kuca drukčije. I šta ćemo sad? Sve što radimo u životu, od odlaska u školu, preko rada u firmi do slobodnih aktivnosti, utvrđeno je tako da mi tome prilagođavamo svoj unutrašnji sat, a ne obrnuto. To je problem, kaže, na primer, Tomas Kanterman sa Univerziteta za ekonomiju i menadžment u Esenu. Pretpostavka da jedno isto vreme početka i završetka bilo čega može da odgovara većem broju ljudi je nekorektna, kaže on.
Tako su mnogi ljudi u svakodnevici prinuđeni da ranije idu u krevet i ranije ustaju nego što to nalaže njihov unutrašnji časovnik. Više od 80 odsto ljudi navija sat da bi ustalo i išlo u školu ili na posao. I to može imati posledice po zdravlje, tvrde naučnici iz Esena.
Srećom, za 12 odsto ispitanih sve je u najboljem redu, dok 40 odsto u svakodnevici odstupa uglavnom do jedan sat od onoga što bi nalagao njihov unutrašnji časovnik.
S druge strane, postoje dve grupe ljudi koje su primorane da žive u neskladu sa svojim unutrašnjim časovnikom.
Prvu grupu čine učenici škola, pre svega tinejdžeri. Njihom unutrađšnji sat je tokom puberteta pomeren tako da im odgovara kasnije ustajanje. Početak nastave u osam ujutro za njih, kako tvrde naučnici, znači da u školskoj klupi počinju da sede u vreme koje je njihova biološka noć.
E, sada ide jedan zanimljiv deo objašnjenja: Zašto je ritam spavanja kod omladinaca pomeren, tako da oni najradije ustaju posle 9 sati a idu na spavanje posle 23 sata – to se ne zna. Zna se samo da mozak tokom puberteta prolazi kroz proces sveobuhvatne reorganizacije. Zna se i da se unutrašnji sat nalazi u hipotalamusu. Ali kakvi su tu međusobni uticaji čega – to ni u studijama još nije objašnjeno.
I sada moram da intervenišem i kažem: vrlo interesantno. Nije li zapravo kasniji odlazak na spavanje za tinejdžere znak da nisu više deca i da sada mogu da počnu da osvajaju noć? Noć koja je mistična, interesantna, privlačna? Jer, svi znamo za izraz „noćni život“. On ima svoje čari, on je simbol svega sa čim deca nemaju veze, a znamo da je svakom tinejdžeru stalo da pokaže – između ostalog i zbog socijalnog pritiska – da više nije dete?
Zar ne primećujemo kod tinejdžera tendenciju da, što su stariji, teže da u noćni provod odu što kasnije? Upravo zato što ih to odvaja od sveta dece i sveta zaposlenih odraslih? I kada nema noćnog provoda u klubu, noć je tu, ona je tajanstvena, magična i pre svega vreme kada preo raznih mesendžera može da se komunicira sa drugima?
Osvajanje noći je osvajanje odrastanja. Težišta interesovanja se pomeraju. Noć je zanimljivija od škole. I za to je, nažalost, u velikoj meri zaslužna i škola.
Nije li vreme ustajanja povezano i sa motivacijom? Ako mi život generalno nije mnogo zanimljiv, nije li bolje da ga izbegavam što duže mogu? Pogotovo u vreme kada ostali kipte od aktivnosti, rade, kupuju, bave se stvarima koje me nimalo ne zanimaju? I očekuju da budem deo toga?
S druge stane, ako se u rano jutro mora stati u red za najnoviji Plejstejšn, ako se u rano jutro zakazuje snimanje JuTjub-videa koji zarađuju dosta novca tako što moraju biti spremni za prikazivanje u podne, ako se u rano jutro okupljamo da bismo pošli na ekskurziju sa koncertom omiljenog benda, sve odjednom dobija drukčiji prizvuk.
Da li velika potreba za dužim spavanjem zapravo ne znači da je reč o čoveku koji ne želi da se uključuje u ono što se zove naporna svakodnevica, rad za koru hleba, kvalifikacije za neki posao, kurs jezika, šta god? Jer mu je to jednostavno previše? Jer mu je muka od toga? Nije mu muka zato što mu unutrašnji sat to nalaže, već mu se unutrašnji sat prilagodio stanju te muke?
A postoji i jedno isto tako važno pitanje na koje mi se čini da niko ne obraća pažnju. A ono glasi: kako se osećate i ponašate kada se probudite? Ima ljudi koji su relativno brzo u stanju da uđu u matricu u kojoj funkcionišu i zarađuju za život, a ima ljudi koji to nisu u stanju, već im je posle ustajanja potrebno mnogo više vremena da „normalno“ profunkcionišu? Moj utisak je da na to uopšte ne utiče vreme kada se ustaje. I da to nema veze ni sa kakvim unutrašnjim časovnicima.
Američki psiholog i specijalist za spavanje Michael Breus tvrdi da postoje četiri kronotipa spavača: medvjed, lav, vuk i delfin
Najčešći kronotip je medvjed
Otprilike pola svijeta pripada ovdje, on prati prirodni ciklus izlaska i zalaska sunca, te pri buđenju je odmah spreman za rad, za obilni doručak, kofein mu nije potreban u prvih sat i pol nakon buđenja i produktivan je prijepodne, a onda opet od 14 sati. Potreban mu je odmor nakon ručka i punih 8 sati sna.
Lav je ranoranioc
Ujutro svjež, kao i pravi lav, kreće s radom i produktivnošću prije nego svi ostali, ali jednako tako i završava s radom ipak prije. Kako dan prolazi, produktivnost im opada i čekaju ranije spavanje. U ovu kategoriju spada 15% stanovništva.
Kasnonoćni kronotip je vuk
Vuk ima problema s buđenjem i rado bi spavao cijeli dan. Produktivnost se povećava tek kasno poslijepodne i doživljava svoj vrhunac noću. Često ih se pronalazi baš u redovima kreativaca koji nisu baš u potpunosti usklašeni s radnim svijetom koji je prilagođen prvenstveno jutarnjim tipovima. Ovom tipu je i kofein prijeko potreban iste sekunde kad otvore oči - upravo kako bi mogli ostati budni. A istraživanje kaže kako i trebaju pripaziti da ne jedu prekasno jer bi to moglo razultirati - prekomjernim debljanjem.
Delfini su nespavalice
Kronotip delfina uz sebe veže konstantni umor koji dolazi kao posljedica lakog sna i stalnih budjenja. Ovom tipu pripada najmanji broj ljudi, 10 posto, te se njih najjednostavnije može opisati kao osobe koje imaju najveći problem pridržavati se rasporeda spavanja. Ovom kronotipu aktivnost se povećava noću i osjetljivi su na mnoge faktore poput buke i svjetlosti, a svoju produktivnost najviše ostvaruju između 10 do 14 sati.
Evo nešto više i o još jednoj grupi ljudi koja je ugrožena promenama ritma života. To su zaposleni koji rade u promenljivim smenama, posebno oni koji rade u noćnim smenama.
Takvi radnici spavaju onda kada njihov biološki časovnik pokazuje da je dan, i rade u vreme kada im biološki časovnik pokazuje da je noć. Ručaju u ponoć i spavaju u vreme ručka.
Evo ja sam primer za tako nešto – krajem osamdesetih sam tri godine proveo na radnom mestu sa radnim vremenom od 20 sati pa do 7 ujutro. Bio je to naporan posao. Ono što mi je smetalo nije neispavanost, već činjenica da dnevni život protiče bez mog učešća, a deo dnevnog života su bili moja porodica i moji prijatelji, naravno izleti, bavljenje sportom, društveni kontakti, druženje generalno, kupovine itd. itd. I to čoveka na duži rok počinje da muči.
Velilki broj stručnjaka danas tvrdi da noćni rad može imati ekstremne posledice po zdravlje. Na primer, po imunosistem koji može da pretrpi razne vrste smetnji. Kažu da su radnici u noćnim i mešovitim smenama osteljiviji na infekcije.
Kod takvih radnika se navodno češće javljaju dijabetes i kardiovaskularni problemi. Raste rizik da se oboli od depresije i šizofrenije. Smanjuje se plodnost. Lakše je gojenje – mnogi imaju prekomernu težinu. Veći je rizik od dobijanja Alchajmerove bolesti. I rizik od kancerogenih oboljenja se povećava.
I posle svega toga se postavlja pitanje: da li je čovek u stanju da promeni „seting“ svog unutrašnjeg časovnika? Moderni hronobiolozi tvrde da – nije. To je zakucano u genima i tu se skoro ništa ne može učiniti. „Skoro“ ništa – znači da neke stvari mogu da se prilagode, ali samo u maloj meri. Hronobiolozi preporučuju da se koliko gdo je moguće smanji broj noćnih smena, da se radi što je moguće manje noćnih smena u nizu, da se uslovi rada optimiraju, da se redovno ide lekaru i kontroliše zdravlje i da se što više neguju socijalni kontakti. Ja sam Saša Bojić, hvala Vam na pažnji.
