Trnovit put do vozačke dozvole - a cijene do neba!. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 23.04.2025. 25:38 Min.. Verfügbar bis 23.04.2026. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Audio Download . Download mit LINUX: Rechte Maustaste und "Ziel speichern unter" oder "Link speichern unter". RSS: Podcast .
Trnovit put do vozačke dozvole - a cijene do neba!
Stand: 23.04.2025, 18:27 Uhr
Nenad Kreizer, Saša Bojić, Nada Pester
Do vozačke dozvole je sve teže doći što pokazuje i sve veći broj onih koji nisu prošli vozački ispit. Pored toga su i vozačke škole sve skuplje. Za mlade, pravi luksuz. Predstavnici privrede stoga traže uvođenje subvencija za stjecanje vozačke dozvole, između ostalog i zbog kroničnog nedostatka profesionalnih vozača. Nenad Kreizer i reporter Saša Bojić analiziraju - zašto je to tako? Instruktor vožnje Mario Viduka iz Zagreba odgovara na pitanje: isplati li se vozački polagati u inozemstvu?
Vlastita vozačka dozvola i individualne slobode koje se povezuju s neovisnošću kada je u pitanju kretanje, još uvijek je san mnogih i to ne samo tinejdžera. No put do vozačke dozvole je izgleda svake godine sve mukotrpniji i skuplji. Prošle godine je s dva milijuna zabilježen rekordni broj polaznika vozačkih škola u Njemačkoj. Ali isto tako je zabilježen i rekordan broj onih koji padaju na vozačkim ispitima i to čak 40 posto na teoretskom dijelu i 30 posto na praktičnom. Istodobno raste i broj pokušaja prevara tijekom procesa stjecanja vozačke dozvole bilo da se radi o falsificiranju dokumenata ili prevara na ispitima.
I to sve u vrijeme kada predstavnici privrede traže subvencije za polaganje vozačkog ispita posebice za one koji žive u provinciji gdje se nemoguće u potpunosti osloniti na javni prijevoz. Osim toga privreda se žali i na kronični nedostatak profesionalnih vozača pa traže mjere koje bi se suprotstavile tom problemu. Mnogi useljenici također izlaz vide i u polaganju u inozemstvu što mnogima, zbog jezične barijere ovdje u Njemačkoj, u zemlji u kojoj poznaju jezik olakšava teoretsku nastavu a u mnogim slučajevima je i jeftinije.
Kolega Saša Bojić uvodi nas u najnovije trendove i rasprave oko vozačkih dozvola u Njemačkoj.
Saša, kako najpre stoje stvari sa brojkama kada je reč o polaganju vozačkog ispita u Nemačkoj?
U 2024. godini položeno je 2 miliona i 10 hiljada teorijskih ispita. U poređenju s prethodnom godinom, to predstavlja blagi porast od 1,7 procenata, odnosno oko 33.700 ispita. Kod praktičnih ispita zabeležen je rast od 2,0 procenta na ukupno 1,79 miliona praktičnih ispita.
To se odnosi na sticanja vozačkih dozvola svih kategorija. Da podsetim: postoje četiri kategorije dozvola: A,B,C i D, a svaka ima svoje podvrste, najviše njih imaju C i D, pri čemu nas ovde zanima pre svega kategorija B: motorno vozilo čija dozvoljena ukupna masa ne prelazi 3500 kg i koje ima najviše osam sedišta ne računajući vozačko, a može da vuče i prikolicu ukoliko ukupna masa kompozicije ne prelazi 3,5 tone. Inače vozačka dozvola kategorije B se generano izdaje nakon navršene 18. godine, a može i nakon 17. s tim što tako mladu osobu koja upravlja motornim vozilom do punoletstva u vožnji mora uvek da prati jedna te ista osoba koja je uneta u potrvdu o položenom vozačkom ispitu.
Pošto je klasa B ono što nas najviše zanima, reci nam kako stoje brojke u toj najpopularnijoj kategoriji?
Prema podacima službi za tehničku kontrolu TÜV i DEKRA koje iz nekog razloga vode ove statistike, u klasi B, 45% kandidata pada na teoriji, a više od trećine (37%) ne prolazi praktični deo. Ni ponovljeni pokušaji nisu retkost: 39% teorijskih ispita klase B u 2024. godini bili su pokušaji ponovnog polaganja, a skoro svaki treći praktični ispit (31%) takođe. Gotovo da se uvrežilo pravilo koje kaže da onome ko padne prvi put, uvek bude teško i u drugom pokušaju. Jer svaki neuspešan pokušaj povećava mentalni pritisak i donosi dodatne troškove. Najgore rezultate na teoriji beleže kandidati uzrasta 18 do 24 godine – kod njih je stopa neuspeha 52%. Ipak, na praktičnom ispitu (34%) postižu natprosečne rezultate.
Mediji su često pisali i o nekorektnim metodama kojima se služe pojedini kandidati, o pokušajima da prevare sistem.Šta se tačno zna o tome?
Tako je – sve veći problem na teorijskom ispitu predstavljaju pokušaji varanja: u 2024. godini otkrivena su 4.198 takva slučaja – 12% više nego prethodne godine. Statistički gledano, samo u Berlinu se svakog dana otkrije bar jedan pokušaj varanja.
Posebno je zabrinjavajuće da 58% onih koji varaju to rade uz profesionalnu pomoć. To znači da se recimo falsifikuju dokumenti o položenom ispitu. Ili da se upotrebljavaju sofisticirana tehnička pomagala. Drugim rečima, moderna vrsta “puškica” kako su se u moje školsko vreme zvale one cedulje koje su đaci krili po rukavima. Danas to mogu biti i vrlo napredni elektronski uređaji. Jedini od takvih prestupa koji se smatra krivičnim delom je zamena identiteta, ionače se varanje na ispitu ne tretira ni kao prekršaj. Najgore što može da se desi je da nadležni izreknu nekom zabranu polaganja u trajanju od devet meseci, što se dešava ekstremno retko.
To što neki kandidati hoće da varaju, to je jedna stvar. Ali šta ćemo sa kompletnim sistemom škola vožnje i polaganja ispita koji mnogima izgleda kao da je skrojen tako da ljudima izmami što više novca?
E, to je zapravo pravi problem. Prema podacima najvećeg nemačkom automobilskog kluba ADAC, prosečni troškovi sticanja vozačke dozvole su danas duplo veći nego 2017. godine, sa tendencijom rasta. Za one koji hoće da dobiju dozvolu kategorije B, sve zajedno – znači teorija, praksa i polaganja ispita – košta između 4 i 5 hiljada evra. U velikim gradskim sredinama. U provinciji je još moguće proći i sa tri hiljade. To je za mnoge mlade ljude i porodice prava katastrofa. Pogotovo zato što većina ljudi nastoji da za učenje i polaganje vožnje iskoristi školski ili univerzitetski raspust, ili neko drugo zgodno međuvreme, pa svi nastoje da to obave u što kraćem roku. I tako se dešava da smo konfrotirani sa troškom od 4 do 5 hiljada evra kojih se treba odreći u samo mesec dana ili dva meseca.
Zašto statistike u posljednje vrijeme pokazuju da je sve veći broj onih koji padaju na vozačkim ispitima? I je li moguće vozački za one koji žive u Njemačkoj položiti i u inozemstvu? O tome Nenad Kreizer razgovara i s Mariom Vidukom, instruktorom vožnje iz Zagreba.
Gospodine Viduka, mogu li osobe koje imaju boravak u Njemačkoj, dakle tu žive, kod vas ili bilo gdje izvan Njemačke polagati vozački ispit?
U principu te osobe mogu polagati vozački ispit ako posjeduju hrvatske papire. Znači, sve više ima ljudi koji posjeduju hrvatske papire, odlaze na rad u inozemstvo i oni mogu polagati s obzirom da autoškole nemaju uvid u evidenciju toga da li su oni vani. Nama je sama osobna karta i liječničko uvjerenje dovoljno za upis. No, međutim, nastaje problem kod podizanja vozačke dozvole, jer MUP ima uvid, naravno, u sve te papire i oni vide da niste unutar Republike Hrvatske prijavljeni nego da radite privremeno u Njemačkoj i oni vam stopiraju tada vozačku dozvolu. Dakle, položiti se može, ali da bi podigli vozačku dozvolu minimalno 180 dana, tj. pola godine bi trebali biti unutar Republike Hrvatske, znači s papirima, boravište i sve u Hrvatskoj.
Da sad odemo malo na jednu drugu temu, govorimo o tome u Njemačkoj da se bilježi posljednjih godina rekordni broj ljudi koji padaju na ispitima. To je oko 40 posto na teoriji i preko 30 posto u praksi. Primjećujete li vi to isto i koji je po vama razlog? Nesigurnost ili možda su zapravo ispiti postali teži i zapravo vožnja je postala teža? Mada ja, kao laik i netko tko je polagao vozački prije više od 35 godina, mislim da je danas automobil ipak lakše voziti nego što je to bio slučaj u osamdesetima.
Slažem se s vama! Automobili danas velike prednosti, olakšana je i pomoć pri kretanju, pri zaustavljanju, pri svemu. No, međutim, da se vratimo na vaše pitanje - najveći problem bi podvukao da je motorika. Znači, ako govorimo o mladim ljudima, to su ljudi od 18 godina koji pretežno idu u auto škole. Kako te godine, ajmo reći, idu prema gore, ta motoričnost i pada još tako da su rezultati sve manji. Govorimo sada o ispitu iz vožnje. Znači, ta motorika je jako bitan sastojak. Prvi problem je motorika, dakle, jer ta djeca jednostavno nisu na igralištima. I sami ste svjedoci, nisu vani, oni su svi za mobitelima, za playstationima, imaju školske obaveze koje su velike. Sve to uvelike utječe na tu prolaznost iz upravljanja vozilom.
I čime pravdaju tolike cene?
Pa eto nakon proglašenja pandemije korone i pet meseci lokdauna, bili su bez prihoda. Država im jeste priskočila u pomoć i isplatila novac da premoste teško vreme, ali tada je država lošom metodikom kod mnogih firmi i posebno malih privrednika stvorila utisak da je to nepovratna i bezuslovna pomoć. A nije tako bilo: tri godine kasnije je država odjednom zatražila od tih ljudi da im se taj novac vrati delimično ili u potpunosti. I tako su i za auto-škole troškovi porasli toliko da su morali kao što se to u Nemačkoj uvek kaže, da se prebace na kupce i korisnike usluga.
Ali to ipak nije kompletna priča. Ima tu još načina za “mužu”. Na primer, kandidati se već dugo služe telefonskim aplikacijama za učenje teorije. A to ide ovako: kandidat se prijavi auto-školi, i kada se obave sve formalnosti, auto-škola mu ponudi svoju aplikaciju za mobilni telefon. Tu se uvek poteže onaj argument: mi imamo svoje metode, i naša aplikacija je optimirana baš za njih. I šta se potom ispostavi? - Da je aplikacija zapravo samo neki “kostur” osnovnih znanja i da tzv. metodske jedinice koje valja obraditi često moraju da se kupuju za po 50 evra ili više.
Pa zar nije tako da auto-škole imaju one klasične časove teorije, sa predavačima i sedenjem u klupama, zar to nije dovoljno?
To zaista nije dovoljno. E, sada, ako na ovo konstatuješ da je to ipak mana auto-škole, ja ću ti reći: jeste, to je mana auto-škole. Ali je to nedostatak svake auto-škole. Do te mere da bih rekao da je u pitanju već sistemska stvar. Ne mogu da tvrdim da je reč o nekoj vrsti kartela koji dozira znanja taman tako da im je potrebna dopuna, ali mogu da tvrdim da je to masovna pojava protiv koje niko ne može da učini ništa. Tokom poslednjih godina su pomenute aplikacije postale jedan od najvažnijih dodatnih izvora zarade za auto-škole.
Znači svaka se služi nekom svojom aplikacijom koja je navodno bolja od drugih, a kako je to moguće ako znamo da teoretski ispit mora imati licencu TÜV-a i sadrži pitanja koja su manje-više ista širom Nemačke?
Upravo tako. Tu nemam šta da dodam. Auto-škole koriste naivnost mladih kandidata da bi im prodale preskupu aplikaciju. I još jedna stvar: auto-škole vrlo dobro znaju da je to što rade navlačenje novca na granici prevare. Doduše, one same naravno ne prave te aplikacije, one i na časovima teorije jedva uspevaju da nategnu neku zastarelu Power Point prezentaciju. Zato naručuju aplikacije od programera koji, opet, radi zarade, gledaju da ulože u program minimum rada a s druge strane da se povežu sa što više auto-škola. Tako da su rezultat svega splikacije koje izgledaju sve samo ne moderno, i veoma često nisu osmišljene dobro do detalja, što je auto-školi svejedno dokle god puni kasu.
Kako na to sve gleda politika? Ako uopšte gleda.
Bilo je nekih sporadičnih predloga da se ovo ili ono poboljša. Na primer, CDU je iznela predlog da se učenje vožnje pojevtini tako što će biti više korišćeni simulatori vožnje. Predložila je i da se pojednostavi izdavanje licenci za članove komisije na polaganju ispita, kao i da se teorija i praksa obavezno uče u istoj auto-školi. I taj neki mali “paket” predloga je krajem prošle godine odbijen u Bundestagu. Ali jasno je da ni izdaleka nema inicijative koja bi “pročešljala” i pročistila čitav sistem u celini. A posebno kada je reč o kvalitetu samih instruktora vožnje, o tome bih i ja, koji sam u Nemačkoj morao ponovo da polažem vozački ispit jer nije bilo bilateralnog ugovora sa Srbijom o prostom priznavanju srpske vozačke dozvole, i mnogi ljudi koje poznajem, mogli da pevaju žalopojke, o tome kakav je generalno nivo njihovog ponašanja i pedagoških sposobnosti, ali tu priču bolje da ostavimo za neki drugi put.
