Nestala deca i zločin o kojem se manje govori

Stand: 16.05.2024, 18:42 Uhr

Saša Bojić, Filip Slavković, Amir Kamber

Pred Svetski dan nestale dece Saša Bojić ukazuje na problem bezbednosti najmlađih. Nestanak deteta znači traumu za čitavu porodicu, u toj situaciji je najgora neizvesnost. Poseban problem predstavlja nestajanje beba iz porodilišta povezano sa organizovanim kriminalom. O tome za naš podkast govori Milena Janković, osnivač udruženja „Nestale bebe Beograda“ i član srpske Državne komisije za nestale bebe. Od Filipa Slavkovića saznajemo šta je važno znati i kakvi sistemi uzbunjivanja su delotvorni.

Nestanak deteta je traumatičan događaj od kojeg se svako teško oporavlja, ako u tome uspe kada se dete nađe, ili se nikako ne oporavlja ako neizvesnost potraje previše dugo ili se slučaj završi najgorim ishodom.

Bliži se Svetski dan nestale dece koji se obeležava 25. maja i to je dobra prilika da se malo udubimo u tu temu koja je povezana kako sa nehatom tako i sa zločinima. Tema je veoma emocionalno obojena i predlažem da zato počnemo brojkama koje već same po sebi mogu da budu podsticajne za razmišljanja i diskusije koje već počinju da se vode u medijima u ovo doba godine.

A potom ćemo temu malo i proširiti i posvetiti se i nestalim bebama što je tema koja na dan nestale dece obično ostaje potpuno „ispod radara“.

Najpre o nestaloj deci: prema podacima Nemačkog federalnog ureda za borbu protiv kriminala (BKA), u Nemačkoj se svake godine policiji prijavi nestanak oko 100.000 dece i mladih. Kažem dece i mladih, jer sam BKA deli tu populaciju na te dve grupe, pri čemu kao „decu“ računa grupu do 13 godina starosti, a kao „mlade“ grupu od 14 do 18 godina.

U prvoj grupi, do 13 godina, broj prijava nestanka dece iznosi između 14 i 18 hiljada godišnje. Dobra vest: stopa rešenih slučajeva, tj. nađene dece, iznosi 99,8 odsto.

Kriterijumi policije

U drugoj grupi, broj mladih prijavljenih kao nestalih iznosi između 70 i 90 hiljada godišnje a stopa rešenih slučajeva iznosi 97,6 odsto.

I pre nego što nastavim, da napomenem i kada jedna osoba prema policijskim kriterijumima važi kao nestala. U slučaju odrasle osobe, to se dešava kada ona napusti svoje uobičajeno životno okruženje, kada se ne zna gde se nalazi i kada u toj situaciji može da se smatra ugroženim njena fizička pojava ili njen život.

Kada je reč o osobama mlađim od 18 godina, one ne smeju da same određuju svoje mesto stanovanja. Kod njih se – čim postane jasno da ih nema u uobičajenom životnom okruženju – polazi od toga da su u opasnosti.

Važna napomena: sve pomenute brojke su ipak orijentacionog karaktera. Ako je, na primer, jedne godine nestalo 1000 dece a rešeno 999 slučajeva, to ne znači da su svi rešeni slučajevi iz iste te godine. Jer, neki nestanci se rešavaju istog dana, neki iste nedelje kada su prijavljeni, ali ima i onih čije rešavanje traje mnogo duže.

Slučaj Medi

Najpoznatiji slučaj dugotrajnog ne-reševanja jednog nestanka je slučaj trogodišnje Medi, Madlen Mekan, britanske devojčice kojoj se na letovanju sa porodicom u portugalskom Algarveu 2007. gubi svaki trag. To je bilo pre bezmalo 17 godina. Tokom tih 17 godina su se stalno razvijale neke nove teorije i pravci u istrazi, mediji su je pratili sa neverovatnom pažnjom, u slučaj se uključila i britanska vlada, u igri su bile sve moguće teorije, od onih da su roditelji umešani u zločin pa do toga da je Medi oteo jedan Nemac, što je sada najnovija i najozbiljnija pretpostavka.

No, postoji jedan razlog zbog kojeg mislim da je dobro da se samo malo više posvetimo ovom slučaju. Bez pretenzija da postavljam neke teorije o njemu, i da se pri tome – ukratko - ograničim samo na zvaničnu verziju samog događaja.

U hotelski kompleks u portugalskom Praja da Lužu Mekanovi su došli sa troje dece, kćerkom Madlen koja je tada imala tri godine i njenim dvogodišnjim bratom i sestrom koji su bili blizanci. Bio je to grupni odmor na koji su otišli u društvu još sedmoro prijateljica i prijatelja i u čitavom tom društvu je bilo ukupno osmoro dece. Svi roditelji su imali više obrazovanje i bili uglavnom lekari.

Džerald i Kejt Mekan su imali svoj apartman u prizemlju dvospratnog bungalova od kojeg im je do hotelskog restorana trebalo oko 8 minuta hoda. Pretposlednje noći njihovog boravka u Praja da Lužu oni su bili na večeri sa drugim parovima.Deca su spavala u apartmanu u koji se moglo ući sa dve strane. Vrata na jednoj strani su bila ulazna vrata sa ulične strane. Ona su bila zaključana. Vrata na drugoj strani su bila klasična klizna vrata koja su gledala ka hotelskom bazenu i drugim sportskim terenima. Ali se njima moglo prići i iz obližnje bočne ulice. Ona su mogla da se zaključaju samo iznutra.

Nehat

Mekanovi su ostavivši decu na spavanju izašli kroz ta klizna vrata i već navučenu zavesu. Vrata su zatvorili spolja, ali ne i zaključali jer to nije bilo moguće. Potom su se dogovorili da na svakih pola sata jedno od njih dolazi iz restorana, uđe kroz ta vrata i proveri da li je kod dece sve u redu.

I tako, mala Medi je, prema svedočenju Kejt Mekan, nestala između drugog i trećeg takvog obilaska.

Ovde sada nisu važni nikakvi dalji detalji oko toga, pa ni sve što se događalo u istragama u narednih 17 godina do danas. Sve što sam jeste da konstatujem: roditelji troje male dece ostavljaju tu decu na spavanju u nezaključanom apartmanu u prizemlju, usred velikog turističkog centra, čijim vratima može da se priđe kako iz hotelskog kompleksa i sa ulice, i obilaze tu decu jednom u pola sata. Da, moram da dodam, nema nikoga ko je angažovan kao bebi-siter, i da, plaćanje bebi-sitinga za Mekanove ne bi bio nikakav finansijski problem.

Roditelji poput mene bi rekli da je u pitanju grub nehat. Tako, uostalom, misli i ogroman deo britanske i svetske javnosti. Zanimljivo je što sami Mekanovi izbegavaju da govore baš o toj činjenici, i u javnim istupima nisu pominjali da u čitavom slučaju smatraju nešto svojom greškom. S druge strane, u Velikoj Britaniji nikada nisu bili ni optuženi za postupanje iz nehata. Interesantni podaci, ovako usput. Jeste, portugalska policija ih je u jednoj fazi istrage čak smatrala osumnjičenim, pa posle povukla te optužbe, ali nehat – o tome nije bilo reči.

Pa samim tim nije potezano ni pitanje krivice samih roditelja. Vrlo čudan i zamršen slučaj. I sada, 17 godina posle Medinog nestanka.

Šta činiti?

U slučajevima nestanaka male dece generalno, kad god su se ti nestanci dešavala „baš u toj sekundi kada roditelji nisu pazili“, po meni je jasno da je najbolja prevencija – dobro osmišljen roditeljski nadzor. Smatram da se tu isplati potrošiti sve vreme sveta na planiranje metoda i strategije tog nadzora i da za to najčešće nisu potrebna nikakva specijalna tehnička sredstva, već samo razmišljanje o raznim mogućim i nemogućim situacijama i o tome šta sigurno treba izbeći.

Naravno, deca rastu i jednom mora da dođe do trenutka kada se ulicama kreću samostalno i bez ičijeg nadzora. I naravno da u sticanju te samostalnosti i pre svega samopouzdanja detetu neće mnogo pomoći roditelj koji ga krišom prati krijući se po žbunju. U tome je teško naći ravnotežu – no, kada dođe vreme za samostalno kretanje deteta ulicama i gradskim prevozom, to je obično i uzrast kada dete može i samo da nauči da prepoznaje neke kritične situacije i da u njima alarmira svoju okolinu.

No, ako se i pored svega desi to što ledi krv u žilama, danas ima dobrih načina da se u toj situaciji postupi tako reći optimalno – ako već ne može idealno. A sa tim načinom, zvanim Amber uzbuna, upoznaće nas moj kolega Filip Slavković.

Kolega Filip Slavković je, kao i ja, otac – mada, za razliku od mene, ima dvoje male dece – pa je s posebnom pažnjom istraživao i kako sve sprečiti nestanak deteta i kako naći nestalo dete.

Priznajem, dragi kolega, da sam se na početku rada na ovoj temi osećao kao oni ljudi koji se nešto ne osećaju dobro pa kad počnu na internetu da pretražuju šta bi moglo da im fali, vide da njihovi simptomi odgovaraju svemu i da su sami u opasnosti.

Hoćeš da kažeš da o nestaloj deci u medijima i na društvenim mrežama ima toliko izveštaja da ti se učinilo da opasnost vreba svuda i da roditelji moraju stalno da budu na oprezu?

Tako je. Pri tom je, naravno, jasno da i kao roditelji i prosto kao ljudi koji se kreću u nekom okruženju uvek moramo biti pomalo na oprezu, i sami a pogotovu kada brinemo o deci. Ali prilično je jasno i da slučajevi nestanka dece, ili ubistava dece, upravo jer je reč o gnusnim zločinima, izazivaju toliko veliku i dugotrajnu pažnju medija i društva, da se stiče utisak da je tih slučajeva mnogo više i da se dešavaju mnogo češće nego što to govore činjenice.

A šta kažu činjenice, recimo ovde u Nemačkoj? Šta policija, i drugi organi, organizacije i institucije, preporučuju da se radi kad dete nestane?

Savezna služba za borbu protiv kriminala ističe da se u Nemačkoj svakom prijavom nestanka deteta odmah aktivira procedura potrage svim sredstvima. Dok se kod nestanka odraslih čeka najmanje 12 sati, jer se polazi od toga da punoletne osobe imaju pravo da slobodnom voljom biraju gde će boraviti ili otići, kod maloletnih osoba se momentalno polazi od pretpostavke da im preti fizička i psihička opasnost. Stoga se preporučuje da se nestanak deteta odmah prijavi policiji jer lokalna policija pokreće pretragu od mesta na kojem je dete poslednji put viđeno. U pretragu se, u zavisnosti od terena i okruženja, uključuju psi-tragači i helikopteri i ronioci…

Te mere smo na delu videli tri nedelje, kada je autistični šestogodišnji dečak Arian bez pratnje izašao iz kuće i otišao, kako se pretpostavlja, u obližnju šumu. On, inače, još nije pronađen…

Takvi slučajevi, recimo, u Nemačkoj onda ponovo na dnevni red stavljaju uvođenje sistema koji je nedavno prvi put korišćen u Srbiji, recimo, a uveden je 1996. u Sjedinjenim Državama i zove se Uzbuna Amber ili na engleskom Amber Alert. Amber je u ovom slučaju skraćenica od sintagme „Nestali u Americi: hitna radio-difuzna reakcija“ ali je zapravo podsećanje na devojčicu Amber Hagerman koju je pre eto skoro tri decenije, u američkoj državi Teksas, dok je vozila bicikl u blizini bakinog doma u gradu Arlingotnu, oteo čovek koje je iskočio pored nje i ubacio je u crni kamionet. Devetogodišnje dete je pronađeno mrtvo četiri dana kasnije u obližnjem potoku ali ubica nikada nije otkriven. Posle toga su se političari u SAD uključili u kampanju da se na nacionalnom nivou formira sistem uzbunjivanja po svim kanalima a to je u to vreme značilo preko radija i televizije. U 2016. je sistem Amber proširen na uzbunjivanje preko mobilnih telefona, slanjem poruka svim korisnicima u regionu gde je nestanak nekog deteta registrovan. I oni radio- odnosno TV-spotovi i kasnije SMS-ovi donosili su detalje o detetu za kojim se traga kao i informacije o tome gde je poslednji put viđeno i sl. Ukoliko se potraga sa nekog okruga proširuje na čitavu državu ili federaciju, i obim uzbunjivanja raste.

Uzbuna Amber kao sistem u Nemačkoj ne postoji, u Hrvatskoj i Srbiji je uvedena a u Bosni i Hercegovini nije. Iz Amerike se tokom poslednje decenije ipak proširila na veći deo Evrope…

Proširila se i na društvene mreže. Posle Fejsbuka, pre dve godine je i Instagram, koji je kao i Facebook deo kompanije Meta, ušao u sistem Amber Alert. Instagram Uzbunu Amber aktivira i u više od 20 država u Evropi ali ne u zemljama nemačkog govornog područja jer taj sistem u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj nije uveden. Državni organi, naime, ovde ukazuju da potraga za decom, čim prijava stigne, kreće odmah i sveobuhvatnim merama a da se onda proširuje po potrebi. Ukoliko se, recimo, pretpostavlja da je dete oteto i odvedeno u inostranstvo, a što je u 2023. više od 230 puta bio slučaj, uglavnom jer je jedan od roditelja neovlašćeno uzeo dete sa sobom, aktivira se sistem potrage u okviru Interpola, međunarodne asocijacije kriminalističke policije, ili sistem koji se zove SIRENE i koji deluje unutar članica Šengenskog sporazuma,

Dakle među državama Evropske unije, zemljama među kojima nema kontrola na granicama.

Takođe, u nemačkoj kriminalističkoj psihologiji vlada uverenje da uzbunjivanje stanovništva u slučaju otmice deteta može pre da dovede do toga da se otmičar uspaniči i ubije dete iako prethodno to nije nameravao. Za to u praksi, do sada, nije bilo dokaza. S druge strane, neke studije koje su u Americi sprovođenje nisu našle ni dokaze da je Amber Alert zaista pomogao da neko dete bude pronađeno odnosno podaci iz istraga pokazuju da su nestala deca, ako su bila pronađena, nađena zahvaljujući istrazi ili pukom slučaju ali ne i zahvaljujući Uzbuni Amber odnosno da je nacionalno uzbunjivanje možda pomoglo samo u malom broju pojedinačnih slučajeva.

Ipak, i jedan slučaj do čijeg je rešavanja Amber Alert mogao da dovede je dovoljan razlog da se sistem uvede u svim zemljama; to barem naglašavaju zagovornici Uzbuna Amber i ovde. Bio je to Filip Slavković, a ja bih sada prešao i na jedan drugi način nestajanja dece, temu o kojoj se zvanično nerado govori, a to je nestajanje novorođenčadi iz bolnica. Teoretski je moguće svugde, a praktično je to bio veliki problem u nekim zemljama, posebno u drugoj polovini prošlog veka, i taj problem još nije iskorenjen.

Nestajanje beba iz porodilišta

Primer Španija – od Drugog svetskog rata naovamo je, posebno u vreme diktature Franciska Franka, prema zvaničnim procenama, tamo direktno posle porođaja oko 300.000 beba ukradeno majkama kojima je saopštavano da su njihove bebe – umrle.

To je uvek išlo – pa i danas ide – na isti način: lekar ili babica odmah po porođaju odnose bebu u neku drugu prostoriju. Potom se vraćaju majci i saopštavaju im da beba nije preživela porođaj. Ima slučajeva u kojima je majkama čak pokazivano mrtvo dete. 80-ih godina je otkriveno da su u pitanju bile mrtve bebe koje su držane u specijalnim hladnjacima samo u te svrhe – da bi mogle da budu pokazane roditeljima na zahtev.

U Španiji su za vreme Frankove diktature na taj način otimane bebe roditeljima koji su bili protivnici režima. Bebe su potom prodavane parovima sa „ispravnom“ političkom orijentacijom ili rasle u domovima.

Od bivše DDR do Srbije

Tek u drugoj deceniji našeg veka je počelo da se sumnja da se nešto slično dešavalo i u bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici. Istraživanja o tome su počela vrlo oprezno, i izgleda da se tu krije mnogo više od pukih pretpostavki. Jer, jedna studija je pokazala da je veliki broj žena koje su se porađale tokom 60-ih, 70-ih godina, prolazilo kroz istu priču: iako se na porođaju čuo plač bebe, beba je iznošena iz sale, koji minut kasnije bi porodilji bilo saopšteno da je beba nažalost umrla. Majke u pravilu više nisu mogle da vide bebu proglašenu mrtvom, a većini njih je čak rečeno da će bebe biti sahranjene, ali nikada nisu saznale – gde.

Slična pojava je zabeležena i u porodilištima u Srbiji, gde su prijave za krađu tek rođene dece roditelji podnosili od pedesetih godina prošlog veka – pa do današnjih vremena.

Bližimo se Svetskom danu nestale dece koji će biti prilika da se nanovo skrene pažnja javnosti na mogućnosti prevencije nestajanja dece s jedne strane, i mogućnosti nadzora događaja u porodilištima, tako reći nekih proceduralnih elemenata koji bi obezbedili da se tamo sve dešava mnogo transparentije nego sada.