Pravo na mirne proteste ugroženo širom Evrope. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 25.07.2024. 24:19 Min.. Verfügbar bis 25.07.2025. COSMO. Von Sasa Bojic.
Pravo na mirne proteste ugroženo širom Evrope
Stand: 25.07.2024, 18:19 Uhr
Saša Bojić, Nenad Kreizer, Nada Pester
Hapšenja, nadzor, nezakonita kažnjavanja, represija, prekomerna sila policije...Koliko je pravo na mirno okupljanje i proteste u Evropi ugroženo i zašto? Saša Bojić analizira alarmantno stanje, koje prenosi Amnesty International. Nenad Kreizer o samoj organizaciji, njenim ciljevima i radu. Koji su to primeri sistematskih mera vlasti za suzbijanje slobode okupljanja uz upotrebu sile, oružja i tehnologije nadzora? I to u 21 evropskih zemalja, medju kojima su Nemačka, Srbija i Slovenija
Kako se vlasti evropskih država odnose prema demonstrantima? Da li se poštuje pravo građana na mirna okupljanja? Organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešnal je objavila izveštaj o situaciji u 21 zemlji, uključujući Nemačku i Srbiju. Ispostavlja se da vlasti sve više zemalja sprovode sve više restriktivnih mera i sve češće demonizuju demonstrante. Od ljudskog prava na spontana i neprijavljena okupljanja nije ostalo mnogo...
"Premalo zaštite, previše restrikcija" – Amnesti internešnal kritikuje evropske vlade
Organizacija Amnesti internešnal (Amnesty international) je prošle nedelje objavila istraživanje odnosa vlasti prema demonstrantima u 21-oj evropskoj zemlji. To je maksimum koji su uspeli da obuhvate resursima koji su im na raspolaganju. Zbog toga su odabrali zemlje tako da njihova geografska disperzija bude ravnomerna na čitavom evropskom kontinentu. Da li je pravo na okupljanje građana u evropskim zemljama ugroženo? Ako je suditi po ovom istraživanju, odgovor je jasan.
Policija = država
Tokom poslednjih 40 godina, lično sam novinarski na licu mesta pratio mnoge proteste u Srbiji i Nemačkoj. I to sa privilegijom posmatrača koji može da se kreće sa obe strane linije fronta između policije i demonstranata. Od martovskih protesta protiv Miloševićeve vlasti u Beogradu 1991, preko antiglobalističkih protesta pa do protesta građana koji su u takozvanim antipandemijskim merama u Nemačkoj videli kršenje Osnovnog zakona i dokidanje građanskih sloboda. I posle svega toga mi se kao neka zajednička potka stvorio jedan utisak koji smatram vrlo važnim. I naravno delim sa još nebrojeno mnogo kolega novinara.
On glasi: na svim masovnim protestima, policija pruža tačnu sliku stava države prema demonstrantima. Policija je država. Sve što policija radi na demonstracijama uglavnom je odobrila vlast. Ako je policija osorna i gruba prema demonstrantima, to je zato što vlast tako hoće. Tako da na osnovu postupanja policije jasno može da se zaključi kako se u narativu aktuelne vlasti kotiraju određene ideje. Sad – najpre bez ikakvog vrednovanja samih ideja, bez priče o tome da li su i koliko „dobre“ ili „loše“ ili koliko su zahtevi demonstranata opravdani.
Možda niste znali da je, tokom druge dekade našeg veka, Evropska unija počela da kuje ozbiljne planove za gušenje pobuna. Bilo je to u periodu kada na vidiku javnosti još nije bilo ni diskusija oko imigracije u EU, ni krize u Ukrajini, ni Pegide, ni pokreta BLM, ni proglašenja pandemije korona-virusa i sličnih stvari. Tada su u Evropi najglasniji bili antiglobalistički pokreti i nešto kasnije u jeku dužničke krize i spasavanja banaka novcem poreskih obveznika.
Početak 21. veka je bio buran
Otpor tim merama mora da je bio toliko jak da su pre svega u Briselu počeli ozbiljno da razmišljanju o konceptima obezbeđenja društvene elite i borbe protiv nezadovoljnika. Jer, već na samom početku 2000-ih, policija je ušla u žestoke sukobe sa demonstrantima širom Evrope. Ne prezajući od eskalacija. Pa da zađemo malo u neke bitne činjenice u vezi s tim.
Na samitu EU u Geteborgu 2001. policija je pucala u demonstrante. Samo nekoliko nedelja kasnije, prilikom samita G8 u Đenovi, taj grad je bio poprište žestokih sukoba italijanske policije i demonstranata. Poruke protesta nisu smele da dopru do učesnika sastanka, pa je zato angažovano 20.000 policajaca i karabinjera. U njihovim akcijama koje su delom predstavljale otvoreno kršenje ljudskih prava, povređeno je više stotina demonstranata a jedan je ubijen. Mediji su pisali o „stanju sličnom građanskom ratu“.
Malo ratište ispred dvorca Kempinski
Demonstracije protiv elite su se nastavile i narednih godina. Godine 2007, na samitu G8 u nemačkom obalskom gradu Hajligendamu. Sastanak je održan u hotelu-dvorcu Kempinski čije zemljište je za tu priliku obezbeđeno specijalnom ogradom dužine 13 kilometara. Bila je to konstrukcija od betona i metala visine 2,5 metra, sa ugrađenim kamerama i senzorima koji registruju kretanje. Oko ograde su formirane zone u kojima je bilo zabranjeno zadržavanje. Tom prilikom je više zakona privremeno stavljeno van snage. Zabranjeno je okupljanje građana kako u Hajligendamu tako i u obližnjem gradu Rostoku. Na teren oko hotela je poslato 16.000 policajaca, ali i 1.100 vojnika Bundesvera; teren su nadletali vojni tornado-avioni a sa mora je hotel čuvala ratna mornarica.
I pored toga, samit je protekao u znaku stalnih sukoba demonstranata – i organa reda. Privremeno uhapšene demonstrante, policija je smeštala u specijalne metalne kaveze koji su se nalazili u jednoj industrijskoj hali. Pritvorenici su morali da leže na podu i sve vreme su snimani kamerama.
Vlast hoće da se očeliči i imunizuje na tuđe patnje
Nekoliko godina kasnije, finansijska i dužnička kriza dovele su do rađanja novih masovnih protesta u zemljama Evropske unije, pre svega Grčkoj, Italiji, Španiji, Portugaliji i Francuskoj. Za vreme tih protesta, policija je često primenjivala brutalnu silu. U Grčkoj je od 2011. na demonstrante bacan suzavac u kome se nalazio i CN-gas, koji važi kao opasno hemijsko oružje. U Španiji, policija je u Madridu i drugim gradovima pendrecima nasumice tukla demonstrante koji su mirno sedeli; u Valensiji je brutalno tukla i hapsila maloletnike – đake jedne škole koji su demonstrirali sa knjigama u ruci. Sličnih primera ima u svim zemljama u kojima su građani izašli na ulice zbog rastućeg siromaštva, nezaposlenosti i ukidanja elementarnih funkcija socijalne države.
Nakon i naravno zbog svih tih događaja, Evropska unija je donela dokument pod nazivom "Perspektive evropske odbrane 2020“, projekat koji bi trebalo da bude ostvaren upravo u ovoj dekadi u kojoj se sada nalazimo. U tom dokumentu koji je prezentirao tadašnji stručnjak EU za odbranu Tomas Ris, jasno se poručuje da vlast treba da se očeliči i skine rukavice kada suzbija demonstracije. Ris je tu napisao da je postmoderno društvo postalo „mekano“.
"Zaštita bogatih od napetosti i problema siromašnih"
Naše društvo, po njnegovim rečima, „gaji odvratnost prema patnjama i žrtvama i ne želi ni da ih trpi, niti da ih nanosi drugima“. „Ako se taj trend nastavi“, piše Ris, „pitanje je da li će EU 2020. uopšte biti u stanju da održi i primeni kapacitet intenzivne vojne sile.“ Kasnije u tekstu postaje jasno da se to odnosi i na primenu policijske sile. Inače u nekoliko važnih redova ovog dokumenta je vrlo jasno formulisano o čemu se zapravo radi u svemu tome. U pitanju je, naime, "Zaštita bogatih od napetosti i problema siromašnih". Po sistemu: "Što da se lažemo?".
Da se vratim izveštaju Amnesti internešnal. Danas se u Evropi sve više suzbijaju prava građana na mirne proteste, konstatuje ta organizacija. Vlasti sve veštije nadgledaju demonstracije i sve češće zastrašuju demonstrane grubom silom i demonizuju ih u javnosti, prema demonstrantima se sve više primenjuju metode zastrašivanja i vrlo se oštro postupa prema onima koji organizuju mirne proteste ili učestvuju u njima.
To je posebno važno – da se zna da se radi o mirnim protestima. Amnesti govori o „proizvoljnom masovnom nadzoru, strogim policijskim merama, postavljanju preteranih uslova za održavanje demonstracija, i opasnosti od krivičnih sankcija“. U izveštaju se takve stvari zameraju, između ostalog, i Nemačkoj i Srbiji, koje su se našle u društvu proučenih država, Srbija je jedina zemlja koja je odabrana od zemalja bivše Jugoslavije.
Kakva je to organizacija Amnesti internešnal koju obično citira čitav svet, i kako je uopšte dospela do takve pozicije zna moj kolega Nenad Kreizer. Nenade, često govorimo o Amnesty International i očigledno je da ta organizacija ima veliki uticaj na političke odluke u mnogim zemljama. O kakvoj se zapravo organizaciji radi?
Po definiciji Amnesty International je jedna nevladina neprofitna organizacija koja se zalaže za podizanje standarda ljudskih prava u modernom svijetu. Rad organizacije se usredotočuje na istraživanje prijavljenih slučajeva povrede ljudskih prava pri čemu se ne radi samo o temeljnim ljudskim pravima nego i o političkim i kulturnim pravima. Osim toga Amnesty International redovito izdaje izvješća koja još uvijek imaju globalnu težinu.
Nekako se čini da ova organizacija postoji oduvek. Gde su njeni koreni?
Amnestiy International je osnovan 1961. u Londonu gdje mu je i danas međunarodno sjedište. Ideja za osnivanje je potekla od pravnika Petera Benensona koji je bio ogorčen medijskim napisima o mučenjima političkih zatvorenika diljem svijeta. Konkretno se radilo o jednom izvješću u dnevniku The Times koji je pisao o sudbini dvojice portugalskih studenata koji su u jednom lokalu u Lisabonu nazdravili slobodi i nakon toga završili u zatvoru. Portugal je tada bio vojna diktatura, dakle nije trebalo tražiti daleko kako bi se susrele ekltantne povrede ljudskih prava. Svijet je u šezdesetima, koje nam se ne čine tako daleko, bio jedno sasvim drugačije mjesto što se tiče ljudskih sloboda. To su uvelike promijenili studentski pokreti na kraju istog tog desetljeća.
Kako je došlo do imena ove organizacije?
Pa već spomenuti Benenson je u dnevniku The Observer objavio članak pod nazivom „Zaboravljeni zatvorenici“ o političkim zatvorenicima diljem svijeta iz kojeg je proniknula akcija „Apel za amnestiju“ a na jednom od prvih kongresa u Bruggeu sljedeće godine je definitivno i prihvaćen naziv Amnesty International.
Peter Benenson
Znači Amnesty International je sa 63 godina postojanja prilično etablirana institucija. Radi li se o najstarijoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava?
Ne. Najstarija i još uvijek aktivna organizacija za zaštitu ljudskih prava je Anti Slavery International osnovana također u Londonu ali gotovo stoljeće i pol prije Amnesty Internationala, točnije 1839. i od samog početka se posvetila ukidanju ropstva, što čini još i danas.
Preteče ideja ljudskih prava nalazimo naravno još i u antici ali u modernom smislu možemo govoriti o definiranju ljudskih prava pod utjecajem francuske revolucije i Ženevskim konvencijama, prvoj iz 1864. čiji nastanak je usko povezan s aktivnostima Henryja Dunanta, osnivačem Međunarodnog crvenog križa. Definicija ljudskih prava kakvom je shvaćamo danas temelji se na Povelji Ujedinjenih naroda o ljudskim pravima koja je donesena 1948. Sam osnivač Benenson se u svom naumu, kako je sam rekao, povodio i za principima kršćanskog milosrđa i suosjećanja kao i borbe protiv ropstva.
Kada je utemeljena podružnica Amnesty Internationala za Njemačku?
Vrlo brzo, zapravo nekoliko tjedana nakon spomenutog članka, u lipnju 1961. Među osnivačima sekcije Amnesty Internationala za Njemačku su bili uglavnom novinari i pisci među kojima i poznati novinari Gerhard Ruge i Carola Stern. Zanimljivo je da je među prvim donatorima njemačkog ogranka bio i konzervativni kölnski nadbiskup Frings ali i šef tada vrlo moćne tvornice Krupp Berthold Beitz kao i tadašnji predsjednik sindikata IG Metall Hans Matthöfer. Dakle vrlo šareno društvo kojem je međutim očito bilo stalo do zaštite ljudskih prava.
Carola Stern 1970
Šta bi se moglo ubrojiti među najveće dosadašnje uspjehe Amnesty Internationala?
Možda je najveći uspjeh ove organizacije njezina globalna razina prepoznatljivosti. Amnesty International je postao neka vrsta branda kada su u pitanju zaštita i obrana ljudskih prava, borba za oslobađanje političkih zatvorenika kao i borba protiv smrtne kazne. Riječ Amnestyja ima težinu i na njihove zamjerke odgovaraju i razni autokrati diljem svijeta. Amnesty doduše ne može poduzimati akcije protiv režima ili osoba koje krše ljudska prava ali se mogu izvršiti veliki javni pritisak i ukazati na nepravilnosti. Za svoje aktivnosti su 1977. nagrađeni i Nobelovom nagradom za mir.
Nobelova nagrada osim slave donosi i mnogo novca. Kada smo već kod toga, kako se Amnesty finansira?
Amnesty International se prema vlastitim riječima u potpunosti financira privatnim donacijama. Amnesty naravno veliku važnost pridaje transparentnosti kojom dokazuje svoju nepristranost što je zapravo i jedan od najjačih aduta ove organizacije. Tako su godišnja izvješća o glavnim donatorima dostupna na njihovim stranicama.
Koji su najvažniji, da tako kažem, proizvodi njihovog rada?
Među najvažnije i medijski najistaknutije djelatnosti Amnesty Internationala spada godišnje izvješće o stanju ljudskih prava u gotovo svim državama svijeta. Pritom se u obzir uzimaju aspekti poput borbe protiv diskriminacije, borba za pravednost, zaštita ljudskih prava u oružanim sukobima, zaštita prava djevojčica i žena kao i izbjeglica. Osim ovog izvješća o stanju ljudskih prava u pojedinim zemljama, Amnesty International redovito objavljuje i u medije plasira individualne slučajeve. Glavni cilj ovih akcija je da sudbine pojedinaca ne padnu u zaborav.
Amnesty ima kao član pravo glasa i u Vijeću Europe.
No istovremeno je i kritika na račun Amnestyja mnogo. Odakle one dolaze?
Pa u najvećem broju slučajeva od vlasti zemalja koje se nalaze na udaru kritika.
I šta im se predbacuje?
Zemlje poput Kine, Rusije ili Konga Amnesty Internationalu predbacuju jednostranost i isključivo zapadnjački pogled na događaje i djelovanja isključivo u interesu zapada. Ove zemlje tvrde kako Amnesty redovito uzima u zaštitu protivnike režima dok vlade ovih zemalja sebi uzimaju za pravo da se protiv ovih protivnika i bore. No kritike dolaze i iz zemalja poput Izraela čiju politiku u Gazi Amnesty osuđuje ali i SAD-a koji je kritike na račun tretiranja zarobljenika u zloglasnom logoru Guantanamo nazvao glupostima.
Osim ovih kritika od strane pojedinih država Amnesty se našao i na udaru protekle godine kada je ukrajinsku vojsku optužio da se se koristi taktikom skrivanja u civilne objekte čime se dovodi u opasnost civilni životi. Tim je Amnesty, kako je glasila kritika, izravno poslužio ruskoj propagandi.
Nedavno se Amnesty također našao na udaru kritika jer je jedno izvješće o kršenju ljudskih prava ilustrirao vrlo uopćenom fotografijom koja je bila plod umjetne inteligencije. Kritičari predbacuje da Amnesty time diskreditira vjerodostojnost svojih izvješća.
"Teroristi", "ekstremisti", "kriminalci"
Odmah da napomenem da izveštaj, uz svo poštovanje za Amnesti internešnal, ima i jednu po meni veliku manu. U analizi se ne ide po zemljama, već po temama, pa se u svakom poglavlju govori o određenoj temi, na primer, o snimanju demonstranata, i onda se navodi u kojim od proučenih zemalja je to zabeleženo kao praksa – nažalost, bez mnogo detalja o konkretnim demonstracijama.
Bez obzira na to, izveštaj je poučan. Već i sam naslov mu je vrlo indikativan: „Premalo zaštite, previše restrikcija“ – to se odnosi na demonstrante. Na primer, zato što njegovi autori konstatuju da je svuda prisutna najpre javna stigmatizacija javnih protesta kao i demonizacija demonstranata kao „terorista“, „kriminalaca“, „stranih agenata“, „anarhista“ ili „ektremista“ – uz još veliki broj raznih drugih sličnih izraza. Oni su prisutni u medijima i političkom rečniku.
Već i sam naslov prvog poglavlja u izveštaju je vrlo rečit. On glasi: „Pravo na mirno okupljanje: preterana regulacija, neprijateljstvo i diskriminacija“. Tu sa navodi da je svaka od proučenih zemalja ratifikovala instrumente za zaštitu osnovnih ljudskih prava. I pored toga, kaže se da su neke zemlje nedavno uvele zakone koji stvaraju restriktivno oruženje za mirna okupljanja građana i tu se pominju Belgija, Francuska, Nemačka, Grčka, Italija, Luksemburg, Španija i Velika Britanija.
Diskriminacija demonstranata
Osim toga, Amnesti primećuje diskriminaciju određenih vrsta demonstranata. Na rasnoj osnovi kada je reč o ljudima crne puti, Arapima ili drugim grupama koje su često žrtve rasističkih ispada. I to je primećeno Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Portugaliji, Španiji i Velikoj Britaniji.
Diskriminatorski odnos prema ženama, dakle, demonstrantkinjama, zabeležen je u Grčkoj, Poljskoj, Turskoj i Velikoj Britaniji, a prema „LGBTI-ljudima“ kako ti piše – u Mađarskoj, Poljskoj, Srbiji i Turskoj. Ljudi sa posebnim potrebama su imali probleme u Francuskoj i Velikoj Britaniji, a seksualni radnici u Francuskoj, Irskoj i Italiji. Represija prema ljudima koji su demonstrirali kako bi podržali prava Palestinaca je zabeležena u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Italiji, Sloveniji, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji.
Razne prepreke za okupljanja
Zanimljiv deo izveštaja se odnosi na načine na koji vlasti u pojedinim zemljama nastoje da osujete okupljanja građana. Najpre, vlasti moraju uglavnom svuda biti obaveštene o planiranom okupljanju. Zbog toga Amnesti internešnal traži od svih zemalja da obaveštavanje o održavanju demonstracija bude na dobrovoljnoj bazi a da u suprotnom okupljanja građana ne budu kažnjiva. Te da prijavljivanje demonstracija bude obavezno samo „ za uske kategorije“ okupljanja i to one kod kojih je možda potrebna zaštita demonstranata i njihovih prava. Ali to naravno u tom slučaju zavisi od samih demonstranata.
Organizacija za ljudska prava, nadalje, insistira na tome da formalno neprijavljivanje demonstracija ne oslobađa vlasti njihove obaveze da olakšaju okupljanje niti da zaštite učesnike okupljanja.
Amnesti jasno piše da treba ukinuti režime obaveštavanja vlasti o okupljanju građana i svaki sistem u kojem vlasti odobravaju demonstracije.
Sve vrste zahteva demonstrantima
Jer, u ispitanim zemljama postoje jasna ograničenja u tom smislu. Ponegde vlasti traže precizne informacije o kretanju demonstranata – tako je u Češkoj, Irskoj, Italiji, Portugaliji i Velikoj Britaniji. U nekim zemljama je preciziran vremenski okvir za prijavljivanje demonstracija, koji može ići od tolerantnih 24 sata, kao u Finskoj i delovima Holandije, pa sve do 30 dana u švajcarskom kantonu Ženeve.
Amnesti takođe kritikuje činjeni cu da se u nekim zemljama od samih demonstranata traži da obaveste vlasti koje mere preduzimaju da bi okupljanje prošlo bezbedno, mirno i u skladu sa zakonom, i takve zemlje su Češka, Holandija, Poljska, Španija, Velika Britanija i Srbija.
Vlasti postavljaju i razne druge zahteve u pogledu, na primer, doba dana kada sme da se demonstrira – tako u Srbiji, Portugaliji i Turskoj građani smeju da se okupljaju samo danju. A ima i raznih drugih zahteva u pogledu lokacije, ulica ili puteva kojima građani smeju da se kreću itd.
Amnesti internešnal je zabeležila, kako piše, „zabrinjavajući obrazac širom Evrope“, a to je zabrana ili postavljanje velikih restrikcija demonstrantima koji hoće da izraze podršku Palestincima. I u vezi s tim beleži i posebno oštro postupanje policije.
Elita se i dalje "čeliči"
Ova organizacija je u izveštaju izrazila i posebnu zabrinutost zbog nadzora i snimanja demonstracija, pri čemu vlasti često sakupljaju informacije o demonstrantima. To se, prema Amnestiju, kosi s pravom građana na privatnost. U sve više zemalja se koriste bodi-kamere koje nose sami policajci a posebno se apostrofiraju zemlje EU koje već koriste i tehnologiju za prepoznavanje lica. I to su Austrija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, italija, Holandija i Slovenija, pri čemu su Češka, Portugalija, Španija i Švajcarska zemlje koje su najavile da će slediti taj trend.
Bez konkretne analize situacije u pojedinim zemljama, izveštaj ostaje dosta uopšten. Ipak, generalna sekretarka Amnesti internešnala za Nemačku, Julija Duhrov, izjavila je da ovaj izveštaj daje „najdublje uznemirujuću sliku napada na slobodu okupljanja i da se širom Evrope ljudi koji mirno protestuju vređaju, sprečavaju da protestuju ili protivpravno kažnjavaju.“
Kao što već rekoh na početku ove priče, situacija sa kršenjem prava na mirna okupljanja građana nije bila mnogo bolja ni početkom 2000-ih. Možda su mere koje Amnesti internešnal kritiuje zaista nastale iz težnje da se evropska poltička elita „očeliči“ kao što je to napisano u dokumentu EU o „Perspektivama evropske odbrane 2020“. U svakom slučaju postavlja se pitanje: šta ovakvi izveštaji uopšte donose? Šta su dosad promenili i šta bi mogli da promene? Ako mene pitate, ne mnogo.
