Kako do željenog radnog mjesta?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 28.05.2024. 22:39 Min.. Verfügbar bis 28.05.2025. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Kako do željenog radnog mjesta?
Stand: 28.05.2024, 17:37 Uhr
Nenad Kreizer, Filip Slavković, Boris Rabrenović
Na njemačkom tržištu rada još je uvijek nepopunjeno preko 750.000 radnih mjesta. U nekim sektorima poput IT, medicinskog i uslužnog, potreba za novim radnicima je ogromna, a prema procjenama stručnjaka u godinama koje dolaze manjak radne snage bit će još veći problem. Ovo je idealna prilika za sve koji su u potrazi za novim zaposlenjem. O tome kako pravilno aplicirati za novo radno mjesto, razgovaramo sa Nevenom Piperin, specijalisticom za prve korake na njemačkom tržištu rada.
Njemačko tržište rada je već godinama stabilno. Trenutno je oko 750.000 radnih mjesta u Njemačkoj, prema informacijama Saveznog ureda za zapošljavanje, nepopunjeno. Pristup tržištu rada je osim za njemačke i državljane Europske unije, od 2016. omogućen i građanima Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova, Severne Makedonije i Srbije (zemalja zapadnog Balkana). Od početka lipnja/juna (sljedećeg mjeseca) godišnja kvota od 25.000 useljenika u sklopu ovog programa se udvostručuje na 50.000 a istodobno se ukida i vremensko ograničenje ovog pravila koje se do sada u pravilu produljivalo svake godine. Sada pravilo o useljavanju sa zapadnog Balkana vrijedi neograničeno.
I iako useljenici koji u sklopu ovog programa prije dolaska u Njemačku već moraju imati radni ugovor, mnogi nakon nekog vremena zažele novo radno mjesto, s boljom plaćom ili boljim radnim uvjetima. To naravno vrijedi za sve koji rade u Njemačkoj bez obzira na to u sklopu kojeg programa su uselili u ovu zemlju.
Analitičari kažu da vremena za one koji traže posao nikada nisu bila bolja. To naravno ne vrijedi za sve branše ali je činjenica da njemačkom tržištu rada svake godine treba sve više radnika s obzirom na to da će u sljedećim godinama mnogi pripadnici tzv. baby boom generacije, dakle generacije onih koji su rođeni u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog stoljeća kada je prirodni priraštaj u Njemačkoj bio posebno visok, otići u mirovinu.
Prvi korak za sve koji su u potrazi za novim radnim mjestom je aplikacija ili prijava za posao. Ona ne može izgledati bilo kako a što je važno pri sastavljanju ovog dokumenta, saznajemo u razgovoru s Nevenom Piperin savjetnicom iz Berlina koja pomaže pri useljavanju i prvim koracima useljenicima u Njemačku.
Nevena, je li prijava za posao danas zahtjevnija nego što je to bila nekad, recimo, u pred-digitalno vrijeme prije dvadesetak, tridesetak godina?
Tehnički je zapravo lakše jer imate programe koji mogu da naprave prijavu. Mogu da prevedu. Mogu da provere da li ste tačno nešto napisali. Međutim, čini mi se da su zahtevi tržišta malo suroviji od realnosti koja se nama prezentuje. Opet, naravno, sve mnogo zavisi od branše, tako da u principu za dobrog profesionalca koji to radi, koji pravi prijave ne bi trebalo da bude teško da pripremi jednog kandidata za prijavu posla. To je jedna vrsta treninga.
A što svaka prijava za zaposlenje mora sadržavati?
Imate taj neki standardni, profesionalni paket, to je Lebenslauf, životopis ili radna biografija, ako ćemo da sad idemo u sve naše prijevode. Onda Anschreiben, odnosno popratno pismo, motivaciono pismo ili inicijativno da kažem pismo. Ona se razlikuju jedna od drugih. Ako postoji portfolio, odnosno neki radovi koji su bitni za vaš posao, npr. dizajn interijera ili arhitektura i preporuke obavezno. To bi bio, recimo, neki paket. Ono na šta se obraća pažnja je profesionalna fotografija, da postoji neki blagi osmeh, odnosno da kada taj HR pogleda da on poželi zaista da upozna tu osobu. Dakle, ne da se smejemo kao za Oskara, nego onako primereno. Ovde bih napomenula jednu važnu stvar u Nemačkoj, a to je da u nekim slučajevima postoje kandidati, a i firme gde ne morate da imate sliku u radnoj biografiji ili gde ne morate da delite lične informacije. Znači samo onaj minimum, broj telefona i mail. To je, naravno, zbog Datenschutza, zaštite podataka, zbog diskriminacije i tako dalje. Međutim, nije svaka firma spremna za to i tržište u većem procentu nije spremno za takvu vrstu promene. Većina firmi i dalje funkcioniše po nekim principima gde se traže fotografija i sve informacije o čoveku koji će potom samo doći na razgovor.
Spomenuli ste što sve mora ići u tu prijavu za zaposlenje. Mnogi idu za pravilom što više to bolje. A je li možda moguće da ljudi koji rade u kadrovskom, da je njima najvažnije da to bude kratko i jasno sročeno, a ne romani?
Pa jeste, svakako da mi nismo baš spremni, oni koji rade u HR-u. da čitaju sad neke velike tu i preporuke i svašta. Naravno da je dobar paket onako da bude dovoljno, da taj opis posla ne bude sve moguće dužnosti koje ste imali u okviru radnog mjesta da se izlistaju, nego te neke koje su važne, koje vi želite da napomenete. Koje su relevantne, između ostalog, za posao za koji aplicirate. Mislim da zaista sve zavisi od branše do branše od HR-a do HR-a. Tu ima toliko različitih firmi. Ja lično kao coach volim da spremim paket kandidatu, a kad sama tražim posao, volim da pošaljem Lebenslauf, eventualno vrlo kratko pismo i to je to. Jer za mene je taj lični kontakt, taj prvi razgovor, nešto što je jako bitno i možda čak i presudno. Svako može da napravi dobar Lebenslauf ali ne možete da slažete taj prvi utisak koji je uživo.
Kolega Filip Slavković je proučio aktuelne statistike i analize tržišta rada u Nemačkoj. Filipe, je li tačno da uslovi za ljude koji traže posao nikad nisu bili bolji ili je pak tačno da se rad više ne isplati? Obe te tvrdnje mogu se čuti od ekonomista ili političara, samo ovisi koga se pita.
Tačno je možda i jedno i drugo, u zavisnosti od toga na koje se poslove misli i s čime se uslovi rada upoređuju. U sektoru niskih primanja je posle najnovijih povećanja socijalnih davanja za određene manje grupe stanovništva možda zaista jednostavnije da ne rade jer će od države na ime prinadležnosti za nezaposlene dobiti skoro isto onoliko koliko bi im mesečno ostalo od plate kada se odbiju porezi i doprinosi. U privrednim granama koje zahtevaju visoko obučene zaposlene, radnika nema dovoljno pa oni s kvalifikacijama mogu da budu i izbirljivi.
Kako to onda izgleda u brojkama, ako se pogleda nemačko tržište rada?
Savezna agencija za rad u Nirnbergu je poslednju zvaničnu statistiku objavila pre mesec dana i prema njoj je u aprilu u Nemačkoj bilo 2,75 miliona nezaposlenih tj. stopa nezaposlenosti iznosila je šest odsto. I, to je bilo za pola procenta lošije nego u ovom periodu lane kada je nezaposlenih bilo 2,55 miliona. A to znači, vrlo uprošćeno rečeno, da je za poslednjih godinu dana u zbiru oko 200.000 ljudi u Nemačkoj ostalo bez posla. Prema podacima Savezne službe za statistiku iz Vizbadena u martu ove godine, od kada su poslednji podaci, posao je zvanično imalo 45,85 miliona ljudi i to je oko 100.000 više zaposlenih nego u isto vreme prošle godine.
Čekaj, kako sad to: od aprila 2023. do aprila 2024. porastao je broj nezaposlenih za 200.000 ali je od marta 2023. do marta 2024. broj zaposlenih u Nemačkoj takođe porastao za 100.000?
To kažu brojke koje uglavnom ne lažu a ova diskrepanca čak ima i smisla. I mi smo u ovom podkastu tokom poslednjih par godina više puta govorili o ekonomskoj krizi i, recimo, tome da su mnoge tradicionalne i velike kompanije otišle u stečaje – što neminovno dovodi do otpuštanja zaposlenih. Istovremeno, stalno se govori i o nedostatku kvalifikovanih radnika u Nemačkoj pa je onda jasno: dok u nekim branšama ili preduzećima ljudi koji su u njima bili dugo sad ostaju bez posla, u drugim se masovno otvaraju nova radna mesta koja popunjavaju mladi ljudi koji su tek ušli na tržište rada; ili ekonomski migranti, stranci koji su u Nemačku došli zbog posla često i već s ugovorom o zaposlenju u rukama. To i jeste obeležje ovog doba.
Jesu li velike razlike između tržišta rada danas i ranije u Nemačkoj?
Tehnološki napredak, kao što je sada upliv veštačke inteligencije, i globalna kretanja, poput pandemije ili ratova, uvek utiču na nacionalnu ekonomiju pa onda i na uslove rada. Ali ako se pogleda poslednjih recimo deset godina, stanje se nije baš dramatično menjalo: između 2013. i 2023. recimo stopa nezaposlenosti je uvek bila između 5 i 7 procenata, a sad je eto 6 odsto.
Treba imati u vidu i da su to samo oni radno sposobni koji su i prijavljeni kao nezaposleni.
Naravno, svi koji iz bilo kog razloga, što bi se reklo, imaju papir da ne mogu da rade, ne ulaze u statistiku; kao ni oni, koji npr. odluče da se uopšte ne prijavljuju Centru za zapošljavanje. U Nemačkoj, naime, prema analizi Službe za statistiku, skoro 3,2 miliona ljudi čine tzv. „tihu rezervu“ što znači da bi želeli da rade i jesu radno sposobni ali iz drugih razloga ne mogu ili ne žele da se zaposle. Više od polovine te „tihe rezerve“ odnosno 1,85 miliona ljudi su upravo oni koji niti traže posao niti smatraju da bi uskoro mogli da počnu da rade ali generalno jesu zainteresovani da se nekad zaposle. Ostatak „tihe rezerve“ čine 945.000 ljudi koji jednostavno ne veruju da mogu da nađu posao koji im odgovara pa ništa ni ne traže; dok oko 370.000 ljudi žele da radi ali trenutno ne mogu jer moraju da se brinu o članovima porodice, deci ili starima.
Možda je upravo za njih dobro rešenje uvođenje takozvane četvoro-dnevne radne sedmice…
U Nemačkoj ove godine 45 preduzeća, u saradnji sa Univerzitetom u Minsteru, isprobava tu četvoro-dnevnu radnu sedmicu. Princip da se radi manje dana za istu mesečnu platu već je isprobavan u nekoliko evropskih država. U Belgiji npr. nije smanjen broj radnih sati nedeljno već su zaposleni samo produžili radno dnevno vreme sa osam na deset sati tako da su i dalje radili 40 sati sedmično ali tokom četiri dana, dok bi tri dana imali slobodna. Taj model je već unet i u zakon o radu. U Španiji, Velikoj Britaniji i na Islandu zaista je smanjen i broj radnih sati nedeljno tako da su zaposleni umesto pet radili četiri dana po osam sati svake sedmice a primali i dalje punu platu. Većina poslodavaca koji su učestvovali u ovim testovima kasnije su i zadržali isti model jer su ustanovili da su radnici bili efikasniji i više motivisani na poslu.
Ali to može da funkcioniše samo u onim privrednim sektorima gde ima dovoljno radne snage.
U medicini ili obrazovanju to je nezamislivo, naravno, kao i u mnogim drugim delatnostima. Upečatljivo je to prikazano na osnovu podataka o negovateljima, medicinskim tehničarima i sestrama kojih u Nemačkoj (već sad) nema dovoljno. Služba za statistiku u Vizbadenu računa da će za 25 godina biti neophodno 2,15 miliona negovateljica i negovatelja odnosno da ćemo 2049. godine imati manjak ovog medicinskog osoblja od najmanje 280.000 a možda čak i do 690.000 ljudi. Slično je u vrtićima gde trenutno nedostaje 100.000 vaspitačica i vaspitača, a u 2030. će ih faliti 230.000.
Nije mnogo bolje ni u branšama koje su ranije lako nalazile radnu snagu, npr. maloprodaji i ugostiteljstvu. Kad malo prošetam ulicama ovde u Kelnu, često vidim oglase na izlozima i trgovina ili restorana, da traže radnike na gotovo svim pozicijama, od kuvarice do prodavca.
Video sam čak da jedan lanac pekara nudi premije prodavačicama koje pređu kod njih iz nekog drugog pekarskog lanca. Sve češće vidim da se porodične restorane/kafane ili poslastičarnice zatvaraju jer ne mogu da zaposle dovoljno novih kelnera ili konditora. Najstarija cvećara kod mene u kraju, na jednom od najprometnijih trgova u gradu, zatvorena je već tri meseca jer nema dovoljno floristkinja. A nedavno se pojavio i novi internet-portal za zapošljavanje koji je posebno reklamirao uslugu da ljude koji preko tog veb-sajta traže posao podučava kako da iskoriste manjak radne snage i izbore najbolje moguće uslove za svoj ugovor s poslodavcem.
Plate u Nemačkoj zaista rastu, delom kako bi se umanjio efekat inflacija a delom i jer je povećana zakonom garantovana minimalna zarada, ali neki ekonomisti i tu vide probleme.
Ukazuju, najpre, na to da je ovde prošle godine zabeležen privredni pad od 0,3 odsto a da će ove godine privreda zabeležiti rast ali od samo 0,2 procenta. Udruženja poslodavaca i njima bliski ekonomski stručnjaci ističu i da većina preduzeća trenutno nema nameru da otvara nova radna mesta kao i da manjak kvalifikovanih radnika Nemačka uglavnom kompenzira doseljavanjem.
