Kako je poraz dobar za nas?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 03.07.2024. 22:03 Min.. Verfügbar bis 03.07.2025. COSMO. Von Maja Maric.
Kako je poraz dobar za nas?
Stand: 03.07.2024, 16:40 Uhr
Maja Marić, Aida Kožar, Amir Kamber
Pogrešno pitanje za nogometne navijače? Kako definirati poraz? Nedostatak uspjeha? Često čujemo kako bi neuspjeh trebao biti samo jedan korak prema uspjehu. Stvarno? Mnogi poraz povezuju s osjećajem krivnje i srama ili osjećajem manje vrijednosti i samopoštovanja. O tome kako ne upasti u zamku vrednovanja sebe kroz neuspjehe razgovaraju Maja Marić i Aida Kožar. Psihologinja Katarina Stojanović-Kostić objašnjava kako se prilagoditi vlastitim mogućnostima i realnim okolnostima. Porazom do uspjeha?
Oxfordski rječnik poraz definira kao "nedostatak uspjeha". Matematički jasno, objašnjava nam da dok ne dođe do uspjeha, zapravo smo neuspješni. I dok psiholozi govore da bi neuspjeh trebao biti samo jedan korak prema uspjehu, mnogi ga povezuju s osjećajem krivnje i srama, osjećajem manje vrijednosti i samopoštovanja. Kako ne upasti u zamku vrednovanja sebe kroz neuspjehe, kako prilagoditi očekivanja vlastitim mogućnostima i realnim okolnostima?
Kad smo kod pobjeda i poraza - u toku je Europsko prvenstvo u nogometu. Utakmice se igraju, pobjeđuju bolji ili pak oni koji imaju više sreće. I koji nisu imali loš dan. Što znači da netko mora i izgubiti da bi se prvenstvo nastavilo. To je nekako i svrha natjecanja, zar ne?
Njemačka reprezentacija se još dobro drži, a od bivših republika Jugoslavije reprezentacija Slovenije se borila najduže, ali je i ona izgubila. Ne znamo analiziraju li sada svoje greške spremajući se tako za iduće utakmice i prvenstva.
Ipak, ono što moja koleginica Aida Kožar i ja znamo je to da danas ne moramo razgovarati o Europskom prvenstvu u nogometu uopće. Kada pričamo o pobjedama i porazima, svejedno je govorimo li o najvažnijoj sporednoj stvari na svijetu ili o životu općenito.
Aida, da li je istina da se iz poraza uči?
Psihološka istraživanja na tu temu pokazuju da je tako i da je poraz dugoročno gledano dobar po nas. Međutim, nedavno je objavljena studija naučnika okupljenih oko psihološkinje Lauren Eskreis-Winkler, koja tvrdi da je učenje iz poraza precenjeno. Ta studija se poziva, pored rezultata ispitivanja, i na čovekovu prirodu da jače reaguje na negativne informacije nego na pozitivne koje proizilaze iz njih. Drugim rečima, čak i veoma skeptična doktorka Lauren Eskreis-Winkler indirektno priznaje da, ma koliko da je precenjeno, učenje iz poraza jeste evidentno.
Kad prođe određeno vrijeme od poraza onda mu možemo prići sa raznih strana: možemo mu se smijati s odmakom, možemo naučiti nešto iz njega, možemo ga koristiti kao podsjetnik kako izbjeći slične greške u budućnosti. Ipak, kad se desi, uglavnom je teško odmah ga prihvatiti i, nekako, obraditi. Zašto je to tako?
Psiholozi to objašnjavaju našom prirodom - zato što je prirodno da se osećamo dobro sami sa sobom, želimo da nam bude dobro tu gde jesmo, želimo da budemo prihvaćeni od strane društva koje nam se sviđa. Poraz je prepreka na putu do tih ciljeva. Kada nam, uprkos našoj emocionalnoj investiciji, nešto važno propadne, onda nam i vrednost u našim očima pada. Razočarani smo, gubimo osećaj da smo kompetentni, čak se i sramimo. I ta su osećanja veliki izazov za rad na sebi. Takođe funkcionišemo tako da nam je najbolje u zoni komfora, što nam poraz oduzima.
Ipak, ako nas je internet mudrost išta naučila je to da zona komfora nije najbolja za naš razvoj! Je li to zaista tako?
Tako je, Majo. I iskoristila bih ovu priliku da citiram velikog umetnika David-a Bowie-a koji je rekao da je on uvek bio najzadovoljniji onim svojim radom kojeg je radio van zone komfora. Gde se nije osećao sigurno. Jer se tako razvijao. Poraz nas primorava da izađemo iz zone komfora što nas vodi u nepoznato. Nepoznato može biti zastrašujuće ali nas i može uputiti u nova iskustva i nove pobede. Vratiću se na sport sa početka našeg razgovora, ali ne na fudbal, nego na košarku. Uspešni košarkaš Majkl Džordan (Michael Jordan) je sebe okarakterisao kao pobednika zato što je uvek bivao poražen. Jordan je u samom pokušaju da pobedi nekoga ili nešto već video svoju pobedu. Bez obzira na rezultat. Dakle, sudeći po uspehu poznatih, od poraza ne bi trebalo da nas je strah jer zahvaljujući njemu uspevamo. Iako je razumljivo da nas je najpre strah, naravno.
Ali nije samo strah u pitanju?
Naravno da nije. I razočarani smo, i ljuti, ponekad nas je sramota od sebe samih kad nam nešto ne "upali". Tu naravno i društvo ima važnu ulogu: teže smo prihvaćeni kada nismo uspešni. Takođe, vrlo je važna stavka u odnosu prema porazu i taj šareni svet društvenih mreža gde svi rado delimo svoje uspehe, ali ne i poraze. Sve nas ovo tera da nam poraz bude odbojan i da imamo tendenciju da ga sakrijemo kada se on desi. Što nam samo otežava proces razvoja.
Što nam najbrže može pomoći? Postoji li nešto kao 'hitna pomoć' kad nam je teško jer nismo uspjeli u nečemu što smo žarko željeli?
Postoji, kaže doktor Olaf Morgenroth, koji je i profesor Medicinske škole u Hamburgu. On ističe da je najpre važno da prihvatimo svoju krivicu. Doktor Morgenroth kaže da je normalno da štitimo sebe tako što krivicu za neuspeh prebacujemo na drugoga. Ali je proces obrade negativnih informacija i emocija brži ako shvatimo gde smo mi pogrešili pa nije ispalo onako kako smo hteli. I još jedna vrlo zahvalna okolnost može biti a to je da se distanciramo od sopstvenog poraza.
Psihologinja Katarina Stojanović-Kostić objašnjava kako prilagoditi očekivanja vlastitim mogućnostima i realnim okolnostima. Pitali smo je imamo li neke mehanizme koji nas uče da se lakše nosimo s porazom?
imamo, samo je važno da smo mi u tom procesu motivisani i da verujemo u sebe. I važno je da tu činjenicu da je i uspeh i neuspeh, i poraz i pobeda, da su to normalni i sastavni delovi života. Da ćemo mi ponekad uspeti, ponekad nećemo. U svakom slučaju je važno da zadajemo sebi uvek neke nove ciljeve, da pratimo svoj napredak, svoj razvoj. Ono što je važno u tom procesu, kad zadajemo sebi ciljeve, je da se usredsredimo na manje zadatke za koje smo sigurni da možemo da uspemo da ih završimo. Korak po korak, pa kad nešto završimo da se mi osetimo motivisano da krenemo dalje.
Kako to možemo učiniti?
Tako što, kaže doktor Morgenroth, zamislimo distancu od sebe ili distancu od vremena. Što će reći, u prvom slučaju, da bismo se distancirali od svog poraza dobro je da zamislimo šta bismo o tom porazu mislili da se on desio nekom drugom. A vremenska distanca od poraza bi bila ne da čekamo da se ona zaista desi. Nego da zamislimo sebe za 10 godina i šta će nam taj poraz značiti kad prođe određeno vreme. Tako možemo bolje da shvatimo kakav je obim štete koji nam je poraz naneo ili koji može da nam nanese.
Koji su mehanizmi razvoja posle poraza?
Pored ove dve pomenute metode, važno je i ono što je u psihologiji poznato kao "growth mindset". Iza te teorije stoji Carol Dweck, renomirana psihološkinja i profesorica psihologije na američkom univerzitetu Stanford. Ono što mi se posebno dopalo u njenoj knjizi "Mindset: The new psychology of success" je savet da sebi damo još jednu šansu upravo onda kada smo potrošili poslednju. Inače profesorica Dwek ističe da čovek ima dva načina razmišljanja. Jedan je upravo „Growth mindset“ odnosno razvojni način razmišljanja.
A drugi je?
Drugi je "Fixed mindset", odnosno statični način razmišljanja, u slobodnom prevodu. Razlike između ova dva načina razmiljanja se ogledaju u situacijama kakve su: izazovi, porazi, napori, kritičnost i uspeh drugih. Onaj ko razmišlja statično on u svim tim segmentima vidi prepreke zbog kojih lako odustaje. A onaj čovek koji razmišlja na način da se razvija, on u ovim okolnostima vidi šansu za sopsveni razvoj.
Ono što je sigurno je to da se iz poraza može naučiti ako mu se priđe sa prave strane. A to znači da na poraz gledamo kao na šansu da se poboljšamo i da se razvijamo.
A možemo i slatko da se ismejemo.
To je najbolji pristup i ja sam za isti. Ima pesma sarajevskog kultnog benda Indexi - "I pad je let". Smejali smo se tom stihu i pevali ga kao studenti kad ne bismo položili ispit.
Eto, i pad je let, može reći slovenska reprezentacija koja je, usprkos porazu, sudeći po reakcijama gledatelja, bila moralni pobjednik utakmice sa reprezentacijom Portugala. A može reći i Hrvatska nakon borbe sa sucem. Ili Srbija, također. Zapravo, ne znam tko ne može.
Sistem potpore pokazuje se opet kao jedna od najvažnijih komponenti kada je mentalno zdravlje u pitanju. Kao što smo čuli od psihologinje Katarine Stojanović-Kostić, nije važno radi li se o nogometnoj utakmici ili poslovnom porazu, kada prihvatimo neugodne osjećaje koje poraz izaziva u nama, spremni smo objektivno sagledati situaciju. A zatim i naučiti iz nje. Pa ćemo drugi put pametnije. Kako u životu, tako i u nogometu - znaju to sve reprezentacije koje su već otišle kući s Europskog prvenstva i čekaju iduće. Nadam se samo da Slovenci vježbaju penale.
