Afantazija - kada mašta "ne radi". COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 21.08.2024. 24:35 Min.. Verfügbar bis 21.08.2025. COSMO. Von Maja Maric.
Afantazija - kada mašta "ne radi"
Stand: 21.08.2024, 18:07 Uhr
Maja Marić, Aida Kožar, Boris Rabrenović
Sanjarenje općenito se smatra nepoželjnom aktivnošću. Naročito na radnom mjestu - a isto tako među djecom školske dobi od koje obrazovni sustav zahtijeva nepopustljivu usredotočenost. Pa ipak, u prosjeku sanjarimo gotovo 47% budnih sati. No što ako ne maštamo nikada ni o čemu? Maja Marić i Aida Kožar donose više o dosta nepoznatom fenomenu afantazije. Redateljica Aleksandra Kovačević govori o poslu za koji je mašta neophodna, kao i vježbama koje pomažu u dnevnom sanjarenju. Mašta može svašta?
Jeste li ikada čuli za "afantaziju"?
To je ime za fenomen u kojem ljudi nisu u stanju vizualizirati slike u glavi. Studije pokazuju da ljudi sve više imaju problema sa zamišljanjem, a znanstvenici takvo stanje povezuju s modernim stilom života i prekomjernim korištenjem ekrana.
Mašta je odgovorna i za ono što nazivamo sanjarenjem. Ono kada ste zarobljeni u gužvi u javnom prometu, recimo, a vi sanjarite o godišnjem odmoru na planinama ili ono kada vam misli pobjegnu na planove za raspodjelu zgoditka koji, naravno, dobivate na lotu, dok zapravo skenirate dokumente u uredu. O tome pričamo.
A sanjarenje nije beskorisno - osim što reducira stres, ono nam pomaže u rješavanju problema. Te male vizualizacije kada imamo osjećaj da nam je mozak, što bi se reklo, otišao na pašu, zapravo jako pomažu u rješavanju problema na koji se u tom trenutku ne fokusiramo.
Ali zašto je za nas bitno da možemo održavati maštu na životu i u odrasloj dobi i kakve veze ima mašta s produktivnošću na poslu, ali i stresom koji uz to dolazi?
Moja kolegica Aida Kožar prikupila je neke osnovne podatke o ovom fenomenu i par trikova o tome kako možemo biti više - maštoviti.
Aida, zašto je mašta uopšte važna?
Majo, mašta je čoveku važna još od detinjstva: da se zabavimo, da nam dani kvalitetnije tj. u tim godinama zabavnije idu. Tako da je mašta u početku važna zbog kreativnosti koja nam može otvoriti nove šanse. Onda i zbog emocionalne uravnoteženosti koja nam pomaže da što bolje obradimo teška osećanja, pa da nam posle toga bude bolje. Takođe i zbog ličnog razvoja, jer nam mašta pomaže da lakše iznađemo rešenja za probleme koje imamo ili za zadatke koje moramo da rešimo. A na kraju, mašta je važna i za razvoj društva jer upravo od detinjstva mi učimo kako da sarađujemo i kako da razumemo društvene uloge koje imamo. Tako da mašta pomaže da se razvijamo i kao pojednici a i kao društvo.
Znači vrijedi ona narodna, ili dječja, koja kaže da mašta može svašta. Ako je imamo. Šta ako je nemamo? Je li to uopće moguće?
Istina, Majo, moguće je da se nema mašte. To mentalno stanje se zove afantazija, odnosno nemogućnost zamišljanja. Stručnjaci procenjuju da u ovom trenutku od jedan do pet odsto svetske populacije nema maštu. Taj procenat je još uvek mali da bi afantazija bila označena kao bolest, ali je svakako pojava kojoj u poslednje vreme naučnici posvećuju pažnju. Ono što moram da napomenem je to da ako osoba nema maštu ne znači da ne može dobro da reši probleme ili da ima dobre veze sa ljudima. A može da sanja. Pošto se afantazija manifestuje samo u budnom stanju.
Ako se pojavljuje, odnosno manifestira samo u budnom stanju, kako se onda odražava na osobu? Što uopće znači ta pojava za osobu koja je ima?
Osoba koja nema mogućnost da zamisli, odnosno da stvori „Kopf-Kino“, što bi rekli Nemci, „bioskop u glavi“ (izraz kojeg mnogo volim!), ne može da vizualizuje slike. Odnosno, nema predstavu onoga o čemu čita ili čuje na radiju. Na mene je poseban utisak ostavila izjava sagovornice koja se nemačkim dnevnim novinama „Tageszeitung“ predstavila kao Mona, a koja ima afantaziju. Ona za sebe kaže da ne oseća nikakav hendikep. Jer to što ona ne može da vizualizuje slike u glavi dok čita knjigu, kako kaže, ne znači da ne može da uživa u estetici rečenica.
Pored problema sa zamišljanjem slika u glavi, koji su još simptomi afantazije?
Budući da je problem afantazije otkriven relativno skoro, još se ispituju njeni simptomi. Ipak ono što se zna je to da osoba koja nema mogućnost imaginacije, ne može, recimo, da prizove u sećanje uspomene iz detinjstva. Takođe nema mogućnost živog sećanja, a i slabo pamti lica.
Ali to se i meni dešava.
I svima nama, ponekad.
Pa da. I nije sve tako crno sa afantazijom. Recimo, prednost ovog mentalnog stanja je ta da, ako ne možeš da prizivaš u sećanje uspomene iz detinjstva, onda ne možeš da se setiš ni trauma ako si ih imao.
Rediteljica Aleksandra Kovačević
Gošća našeg podcasta danas je redateljka Aleksandra Kovačević kojoj je mašta sastavni dio posla. Aleksandra je režirala u gotovo svim profesionalnim kazalištima Makedonije, kao i u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu i kazalištu "Boško Buha" u Beogradu, Kruševačkom, Narodnom pozorištu Niš i Kraljevačkom pozorištu. Za nas je govorila o svom shvatanju i razumijevanju fenomena mašte.
Mašta je imaginativno mišljenje i ona je ustvari osnov razuma. Ona je prosto prirođena čoveku kao neki deo njegove svesti. Čovek ne bi bio čovek bez tog imaginativnog nivoa svesti. I sad ako se pozabavimo svešću i ako smo o tome razmišljali čitali nešto itd. znamo da se ona deli u tri kategorije. Jedna je svesnost spoljašnjeg sveta. To je ono što ja vidim, šta čujem, aktuelni senzorni koncepti sa objektima i događajima u sadašnjosti. Onda imamo drugu svesnost, neku unutrašnjeg sveta. To su naši aktualni senzorni koncepti sa unutrašnjim događajima u sadašnjosti. To su fizičke manifestacije osećanja i osećaja. Ove dve vrste svesnosti su nama prividno sasvim dovoljne da kao skapiramo šta je sadašnjost i kako je doživljavamo. I sad dolazimo do treće svesnosti koja je naša tema, a to je nešto sasvim drugačije. To je jedan iskorak iz svesnosti slika i događaja koji egzistiraju u sadašnjem trenutku. Znači, to je svesnost aktivnosti, fantazije i imaginacije. Ona uključuje sve mentalne aktivnosti izvan sadašnjeg tekućeg iskustva, znači sva objašnjavanja, sva zamišljanja, sve interpretacije razmišljanja. Isto tako kada pomislimo na primer šta je prošlost ili šta je budućnost. One ne bi postojale bez postojanja naše imaginativne te svesne aktivnosti. Možemo jednostavno da se zapitamo šta bi uopšte bio svet da ne postoji ova dimenzija svesnosti. Svet kakav poznajemo verovatno ne bi ni postojao. Razmišljajući o tome ja sam se uvek čudila zašto u našem jeziku postoji ta neka pogrdna konotacija, u smislu "nemoj da maštariš" ili isto tako "nemoj da filozofiraš". Ljudi uopšte nisu svesni da kako to izgovore ulaze u filozofiju!
Sve to mi ne zvuči kao neki posebno velik problem. Baš kao što je navedena Mona rekla - ne vidim baš to kao neki hendikep. A opet znamo da se stalno spominje kako je mašta važna. I da postoje mnogi aspekti života u kojima je dobro kada čovek ima maštu. Aida, hajde da se vratimo na produktivnost u firmama. Zašto je tu bitna mašta?
Prosto, uz maštu dan, pa neka je i zauzet, prođe zanimljivljivije. Upravo ti imperativi od strane poslodavaca da se stalno mora biti još efikasniji su pritisci koji nam stvaraju stres. Čovek mora da ima neki „ventil“ da se tako izrazim, da ne bi prsnuo. Mašta je dobar ventil, posebno ako smo u stresu. Zvuči kontraproduktivno ali bežanje od stresa u maštu znači da dobijamo ideje kako da prevaziđemo taj stres.
Naučnici Walden Univerziteta u Mineapolisu, USA, tvrde da mašta ne pomaže samo kada smo zaglavljeni u saobraćajnim gužvama pa nam onda vreme brže prođe. Mentalno udaljavanje od problema u trenutku kada ga rešavamo, takođe može da pomogne da ga bolje rešimo. Dnevno sanjarenje je pohvalno, kažu i istraživači sa univerziteta Harvard, samo moramo da pazimo kako da upravljamo tim sanjarenjem. To je zato jer istraživanja ovog univerziteta pokazuju da 47 odsto od vremena u kojem smo budni mi mislimo šta sve ne ide kako želimo da ide. Znači, sanjarenje u toku dana može da pomogne, ali ne smemo da izgubimo fokus – kažu naučnici univerziteta Harvard.
Imamo li onda neke vježbe ili savjete kako da si pomognemo i da potaknemo maštu i sanjarenje?
Postoje vežbe improvizacije, bilo da su pozorišne, likovne, spisateljske ili bilo koje druge kreativne forme, koje mogu da nam pomognu da razvijemo maštu. Stalno razvijanje kreativnosti pomaže mašti. Na portalima gde se ljudi koji nemaju mogućnost imaginacije virtuelno sastaju sam naišla da je vežba za maštu važna u borbi sa afantazijom. Mnogi od onih koji imaju ovo mentalno stanje dele svoja iskustva kako su pobedili afantaziju. Tako na prvom mestu navode meditaciju kao važan ritual koji im je pomogao da počnu da stvaraju „slike u glavi“. Taj ritual može biti obavljen otvorenih ili zatvorenih očiju. E, sad, ako prizivamo slike u mislima otvorenih očiju i ako ih vidimo otvorenih očiju onda se to zove profantazija. A ako to činimo zatvorenih očiju onda je to autogogia.
Nemati mogućnost zamišljanja nije baš tako jednostavna pojava kako izgleda, očigledno. Znaju li se uzroci afantazije?
Tako je, Majo. Zato joj i naučnici poklanjaju toliko pažnje. Iako razlozi nastanka afantazije još uvek nisu dovoljno ispitani, izvesno je da ona može biti urođena ili se može „zaraditi“ u toku života, obično od neke traume ili velikog stresa.
Kojeg se posle ne sjećamo ako imamo afantaziju.
Pa da. Vidiš, Majo, i tu je naše telo maštovito da nas sačuva. Koristi maštu da nam oduzme maštu. Zvuči paradoksalno, ali eto, može da pomogne. Sudeći po iskustvima koje osobe sa stanjem afantazije međusobno dele, afantazija se može prevazići, čak i ako je dugogodišnja. Važna je upornost i disciplinovanost dok se ne dođe do mašte. A posao se može obaviti produktivno i uspešno, kako smo i rekle na početku našeg razgovora, i bez mašte. Jer, nismo mašine i ne mora uvek još brže, još produktivnije, još profitabilnije. Stres je neprijatelj mašte, dobro je da dozvolimo sebi malo dnevnog sanjarenja. Eto, čuli smo da i to može da pospeši produktivnost, bilo da radimo ili da učimo.
Jeste li primijetili razliku u količini sanjarenja kako starite?
Za mnoge sanjarenje s vremenom počinje nestajati. A tu se ne radi o afantaziji niti ičemu sličnom. Radi se o prirodnom procesu koji dolazi iz toga što je sanjarenje često usmjereno na budućnost, koja s godinama postaje sve rutinskija i izvjesnija.
Što znači da što više starimo, i što nam je raspored ispunjeniji i krući, mi sanjarimo manje. Ali ako znamo da nam mašta i sanjaranje koje iz nje proizlazi pomaže u donošenju odluka, poticanju kreativnosti i povećanju vlastite sreće - možda pronađemo vremena za pokoju od vježbi koje je spomenula redateljica Aleksandra Kovačević.
Victor Hugo je rekao da je misao rad intelekta, a sanjerenje njegovo zadovoljstvo. Pa hajde da završimo s tim citatom.
