Svijet na prekretnici: ima li razloga za paniku?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 12.03.2025. 28:56 Min.. Verfügbar bis 12.03.2026. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Audio Download . Download mit LINUX: Rechte Maustaste und "Ziel speichern unter" oder "Link speichern unter". RSS: Podcast .
Svijet na prekretnici: ima li razloga za paniku?
Stand: 12.03.2025, 17:17 Uhr
Nenad Kreizer, Filip Slavković, Boris Rabrenović
Transatlantski odnosi se mijenjaju, Europa se pojačano militarizira, Kremlj ne odustaje od svojih imperijalističkih planova: sve negativniji izvještaji kod mnogih građana Starog kontineta bude sjećanja na dane kada je nuklearni rat bio udaljen svega jedan pritisak dugmeta. Nenad Kreizer razgovara sa stručnjakom za međunarodne odnose Mirkom Bilandžićem i reporterom Filipom Slavkovićem o pozadini sve snažnije militarizacije Europe i straha od sukoba koji se vratio u društveni diskurs.
Nakon ponovnog dolaska Donalda Trumpa na vlast početkom godine, situacija na globalnom planu se razvija munjevitom brzinom: stara savezništva se ukidaju, nastaju nova. Europski partneri su po tko zna koji put zaključili kako se više ne mogu oslanjati na transatlantsko partnerstvo i odlučili, kako na nacionalnim tako i na razini Europske unije, osjetno povećati ulaganja u obranu.
Politički proces je već počeo, odluke u Njemačkoj o ogromnim fondovima za modernizaciju Bundeswehra su već donesene, na europskoj razini se razmišlja kako udružiti snage sila koje posjeduju nuklearno naoružanje, poput Francuske i Velike Britanije, koje bi trebale zamijeniti američki arsenal smješten u Europi.
U Njemačkoj se također glasno raspravlja o ponovnom uvođenju vojne obveze. Upravo objavljeno izvješće povjerenice za Bundeswehr pokazuje da Njemačkoj kronično nedostaje vojnika.
Sve to skupa nekima zvuči kao povratak u vremena kada su Europa ali i cijeli svijet bili podijeljani i živjeli u psihozi rata. Ima li razloga za takvu percepciju i koje opasnosti zaiste vrebaju nakon desetljeća mira u Europi.
S kolegom Filipom Slavkovićem analiziramo proces ponovne militarizacije Europe i planiranih ulaganja u obranu.
Filipe, i u Nemačkoj i u Evropi puno se opet govori o naoružavanju.
Evropska unija se priprema da obezbedi 800 milijardi evra za investicije u armije zemalja-članica a Nemačka već troši 100 milijardi evra svog dodatnog budžeta za Bundesver. To su sve ogromne sume ali za sada uopšte nije jasno kako će i kad sav taj novac zaista biti obezbeđen i raspoređen.
Osnovnih konkretnih naznaka već ima: finansiranje vojske je bitan deo pregovora o vladajućoj koaliciji Hrišćansko-demokratske unije i Socijaldemokratske partije, CDU-a i SPD-a, u Berlinu.
U Nemačkoj su osnove za veće izdatke za odbranu postavljene sredinom 2022. posle početka ruskog napada na Ukrajinu. Tada je vlada SPD-a, Zelenih i Liberala predložila, a zajedno s CDU-om i usvojila, takozvani posebni fond za Bundesver. Za to je bila neophodna promena Ustava tj. izmena one tzv. kočnice za dugove oko koje se kasnije i raspala tad vladajuća semafor-koalicija. Tada je naime odlučeno da krediti koji se uzimaju za jačanje odbrane mogu da budu izuzeti iz obračunavanja dugovanja koja se prave na ime celog budžeta što je omogućilo formiranje tog Fonda za Bundesver vrednog 100 milijardi evra. Tih 100 milijardi ipak nije obezbeđeno odmah jer je svakako i bilo planirano na period od pet godina.
Zato Bundeswehr Sondervermögen, kako se na nemačkom zove, prestaje važiti krajem 2027.
Uz pomoć sredstava koja su tim fondom obezbeđena, inače, Nemačka je prvi put prošle godine, prema zvaničnim podacima, uspela da ispuni onaj deo iz ugovora o NATO-u koji predviđa da zemlje-članice izdvajaju svake godine sumu vrednu po dva odsto svog bruto domaćeg proizvoda na ime odbrane. Pre toga je nemački doprinos bio uglavnom oko jedan i po odsto BDP, zbira vrednosti svih proizvedenih roba i pruženih usluga u državi. U 2024. je dakle Nemačka, prema podacima NATO-a, za odbranu dala ukupno 90,6 milijardi evra ili 2,16 procenata BDP. Sam zvaničan budžet ministarstva odbrane pri tom je iznosio skoro 52 milijarde evra i u ovoj 2025. godini je povećan na 53,25 milijardi. To je više od desetine čitavog budžeta nemačke vlade, vrednog po 488 milijardi i u ovoj i u prošloj godini.
Globalna nesigurnost, nuklerna prijetnja, ponovno naoružavanje - vraća li se svijet u hladnoratovsko doba? Europom se širi psihoza i strah od novih oružanih sukoba koji prijete uništiti desetljeća života u miru i blagostanju na starom kontinentu. No, koliko su ti strahovi opravdani? Radi li se samo o privremenoj krizi? O tomu u današnjem izdanju podcasta Cosmo BHS razgovaram sa stručnjakom za međunarodne odnose i sukobe Mirkom Bilandžićem.
Profesore, koliko je trenutna situacija stvarna a koliko samo plod histerije medija?
Za Europu je ovo ipak ja bih rekao jedna prekretnica, ja to ne bih nazivao strahom i širenjem nekakve histerije. Moramo znati da se svijet promijenio. Da je svijet bremenit nizom kompleksnih sigurnosnih izazova, a da se struktura svjetskog poretka mijenja. Da su se vratili ili se vraćaju nekakvi obrasci hladnoratovskog razdoblja, u pogledu podjela sfera interesa, zona utjecaja, u pogledu međusobnih sekuritizacija država gdje se one ustvari proglašavaju neprijateljima, ono što smo imali situaciju u hladnom ratu. I naravno, dakle, da postoje i ozbiljniji rizici i naravno da država koja ima sigurnosnu funkciju mora tražiti odgovore na te rizike. Ono što je sigurno ja ne bih rekao je da je to samo strah. Ulaganje u obranu, ulaganje u sigurnost nije oduzimanje od profita, već je to investicija u budućnost. Dakle, to je zalog mira. To je zalog odvraćanja od mogućeg rata i to je zalog ako hoćemo stvaranja sposobnosti za pobjedu u tom ratu, ako do njega ne daj Bože dođe.
Ali meni se čini da je ovo sve skupa što se dogodilo samo eksplicirano verbalno malo radikalnije od strane američke administracije. Proces odmicanja Amerike od Europe kao središta američkih interesa na sceni je već dugo, barem posljednjih petnaestak godina Europa nije u fokusu američkog interesa kao strateško pitanje. Naravno da je to dovelo do određene turbulencije u transatlantskim odnosima, ali meni se čini da postoji tu jedna situacija koja pomalo paradoksalno, a to je da izvršavanje europskog savezništva, da je jačanje tih kapaciteta za obranu, bez obzira koliko to sada ovog trenutka izgleda izazov veliki, da je to nešto što može pojačati ili vratiti taj transatlantski odnos na situaciju u kojoj je bio, dakle nespornog savezništva. To u svakom slučaju može značiti, ja bih rekao, i ublažavanje američke posvećenosti orijentaciji o prestanku ili o redukciji te posvećenosti prema Europi kao centru interesa. Dakle da se u određenoj mjeri to može vratiti opet prema Europi. Meni se čini da je to u konačnici jedan pozitivni učinak. Ono što je sigurno pozitivni učinak su ulaganja u sigurnost, investicije u budućnost kao zalog mira.
To je već sad bilo puno milijardi za vojsku ali treba da ih bude još više i to na razini Evropske unije?
EU je upravo na putu da ovaj nemački princip posebnog budžeta za odbranu primeni na čitavu Uniju. Zemlje-članice EU takođe podležu ograničenjima kada je reč o dugovanjima koja imaju jer države ne smeju da se zadužuju preko limita koji je utvrđen ugovorom o zajednici. U suprotnom, Evropska komisija može da izriče novčane kazne zbog preteranog zaduživanja. Već sada Grčka, Italija, Španija i Francuska imaju dugovanja koja im značajno prevazilaze ukupan godišnji BDP. Da bi zemlje EU mogle da investiraju više u odbranu, Komisija predlaže da posebni budžeti za tu svrhu ne ulaze u onaj zbir dugovanja za koji postoje ograničenja. Tako bi Unija mogla da uzme dodatnih 650 milijardi zajmova za vojne svrhe a na to bi, prema planu, došlo još 150 milijardi na ime kredita privatnih banaka. Nesuglasice još postoje oko toga da li ta dugovanja treba praviti zajednički ili će svaka zemlja zaduživati posebno. Konačan dogovor biće postignut za nedelju dana na samitu u Briselu ali je suština, da se izdaci za vojsku snažno povećaju, već dogovorena.
Evropska unija dodatne planove za naoružavanje razvija tek u poslednjih par mjeseci, od kako je u Sjedinjenim Državama predsednik Donald Tramp najavio povlačenje američkih trupa iz Evrope a potom i prestanak američke vojne pomoću Ukrajini u borbi protiv Rusije. Poslednje vesti govore da SAD ipak nastavljaju vojnu podršku Ukrajini dok planovi za povlačenje iz Evrope još nisu jasni.
To liči na priču sa globama na proizvode koje Amerika uvozi iz EU, Kanade, Kine… Za njih je vlada odnosno administracija Donalda Trampa najavila visoke kaznene carinske stope, ali je te globe odmah i ukidala. Stoga nije sigurno da li SAD zaista nameravaju da se praktično povuku iz NATO-a ili je u pitanju politička igra da evropski partneri budu naterani da se sami više angažuju. Tramp je već u prvom mandatu zahtevao od Evropljana da ispune svoje vojne obaveze a na samitu koji će Organizacija severnoatlantskog pakta održati na leto mogao bi da bude postavljen novi zahtev da članice Alijanse treba da izdvajaju ne samo dva već čitavih tri i po odsto BDP-a na odbranu.
Odlazeći nemački kancelar Šolc to je već nazvao nerealnim očekivanjima a ni budući kancelar Fridrih Merc nije nagovestio da bi za Bundesver i ostale službe moglo da se izdvoji još više novca.
Prethodnih godina Merc je ipak mnogo glasnije nego Šolc zagovarao vojnu podršku Ukrajini i to uključujući i oruđa velikog dometa a na evropskom nivou je signalizirao da je spremniji da glasa za mere koje bi omogućile veće naoružavanje članica EU. Glavna evropska poruka sada je da Unija treba da ojača svoje odbrambene sposobnosti ne samo ulaganjem u svoje vojske i sve prateće službe, poput obaveštajnih, nego da mora da ojača i svoju vojnu industriju. Zato plan Evropske komisije za posebne vojne izdatke od 800 milijardi evra predviđa i da se od tog novca pre svega kupuju oružje i municija evropske proizvodnje. Predlaže se i da Evropljani zajednički naručuju robu kod proizvođača oružja kako bi većim kupljenim količinama postigli nižu cenu.
Verovatni budući savezni kancelar Fridrih Merc još se o tome nije izjasnio ali u brojnim analizama stručnjaka za vojsku i bezbednost, i u Berlinu i u Briselu vidi se puno skepse prema ideji da će EU zaista samostalno a zajedno moći da se brani. Uopšte, ko bi Evropu ili Nemačku mogao napasti?
Rusija. Barem tako misle mnogi nemački i evropski političari i kreatori sistema odbrane. Zapravo, niko ne očekuje da bi Rusija zaista mogla da napadne, recimo, Nemačku. Međutim, postoji strah da bi, pogotovu ukoliko oceni da je u Ukrajini ostvarila pobedu, Rusija posle npr. pola decenije konsolidacije oružanih snaga, mogla da napadne bivše članice SSSR-a koje su kao samostalne države postale članice EU i NATO-a. A prema ugovoru o Alijansi, napad na jednu članicu znači da u njenu odbranu moraju da krenu sve ostale zemlje Pakta. I da do toga uopšte ne bi došlo, kažu evropske članice NATO-a, Evropa treba da uvećaju svoju vojnu moću kako bi odvratila Moskvu od pomisli na nove agresije. To je sve postalo aktuelno ne samo zbog ruskog rata protiv Ukrajine već i zbog najavljenog vojnog povlačenja SAD iz Evrope. Stručnjaci, međutim, ne veruju da EU može da nadomesti odlazak američkih snaga, ukoliko bi do njega zaista došlo, jer bi to recimo značilo da bi evropske zemlje morale da angažuju dodatnih 300.000 vojnika umesto trupa SAD.
Čitav Bundesver trenutno ima tek nešto više od 180.000 pripadnika, iako u svim analizama piše da bi mu neophodno bilo 250.000 vojnika. To stoji i u najnovijem izveštaju poverenice za vojsku.
Wehrbeauftragte, tako se zove ta funkcija, su redovnom godišnjem izveštaju i u 2024. beleži brojne nedostatke u Bundesveru i to ne samo u ljudstvu i novcu već i u kapacitetima. Čak i ako bi se ponovo uvelo obavezno služenje vojnog roka, koje je ukinuto pre skoro 15 godina, Bundesver ne bi mogao da sprovede ni regrutovanje ni obuku svih novih vojnika niti bi imao gde sa ih smesti, jer su svi kapaciteti u kasarnama u međuvremenu smanjeni. Osim toga, prema novom izveštaju poverenice, nemačka vojska još nije izvukla pouke iz ukrajinskog rata gde se vidi koliko se način vođenja borbi promenio odnosno da treba ulagati u izviđačke i borbene drone te kiber-odbranu.
Cyber-Wehr bi onda bila nova sintagma i za Bundeswehr i za buduće udružene evropske armije?
Formiranje zajedničkih evropskih odbrambenih snaga, uzgred, uopšte nije na dnevnom redu a čak ni kada se razmatraju zajedničke porudžbine kod proizvođača oružja i oruđa u Evropi nema usaglašenog stava jer su potrebe i tradicije armija različite. Nemačka, recimo, i dalje drži do teških tenkova za odbranu svog velikog kontinentalnog prostranstva dok Francuska npr. traži pre svega borbene letelice koji lako manevrišu i prilikom sletanja na nosače aviona. Francuska je, uz Veliku Britaniju, i vodeća evropska atomska sila pa je ostatku EU ponudila svoj nuklearni štit ali i tu su eksperti saglasni da Francuzi ne mogu da svojim atomskim oružjem zaštite sve partnere. A i opasnost od istinskog nuklearnog rata se ipak procenjuje kao veoma mala. Ipak, Francuska vodi i grupu evropskih država koje traže da članice EU više ne kupuju naoružanje od SAD iako brojne zemlje uopšte ne mogu da se okrenu samo evropskim proizvođačima jer im je čitava odbrana bazirana na američkim raketama, avionima ili oklopnim vozilima. Najavljeni izlazak Amerike iz sistema odbrane u Evropi mogle bi, prema vojnim analizama, da nadomeste pre svega Poljska, koja trenutno ima treću po veličini armiju unutar NATO-a i geografski je bliska Rusiji, te Turska, koja je u NATO-u druga po veličini po svojoj vojsci a tokom poslednje decenije je razvila i moćnu vojnu industriju kojom snabdeva i SAD i Rusiju i Ukrajinu i svoje saveznike u Centralnoj Aziji.
