Kad „nevidljivi pisci“ menjaju tokove nauke i istorije. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 11.04.2024. 24:41 Min.. Verfügbar bis 11.04.2025. COSMO. Von Sasa Bojic.
Kad "nevidljivi pisci" menjaju tokove nauke i istorije
Stand: 11.04.2024, 17:56 Uhr
Saša Bojić, Nenad Kreizer, Amir Kamber
Pisci iz senke (engl. ghostwriter) zarađuju veliki novac. Na koji način tačno - saznajemo od Saše Bojića. Fenomen pisanja za druge star je praktično koliko i pismenost. Još u antičkoj Grčkoj su dobri besednici sastavljali govore za političare i ljude koji su morali da se brane pred sudom. Danas je gotovo opšteprihvaćeno postojanje „nevidljivih pisaca“ u svetu politike. Nenad Kreizer između ostalog pojašnjava zašto onaj ko se kiti tuđim perjem ipak ne može računati sa velikim pohvalama.
Jedna slika kaže više nego 1000 reči. Nećemo da osporavamo tu poslovicu. Ali, s druge strane, reči mogu biti toliko jake i ubedljive da mogu da nam ispričaju više i od najlepše slike na svetu. Uzmimo samo Mahatmu Gandija, Martina Lutera Kinga, Nelsona Mandelu, Džona F. Kenedija ili Baraka Obamu – tim ljudima nisu potrebne slike da bi mogli snažno da se izraze.
Kada je reč o sposobnosti da se drže inspirativni govori, ta sposobnost još uvek odlučuje o uspehu ili neuspehu, i u nekim slučajevima je čak promenila i svet.
U našem timu imamo profesionalce koji su spremni da za Vas sastave uspešan govor koji nijednog slušaoca neće ostaviti ravnodušnim. Ne oklevajte da nam se obratite!
Reklama za biznis
Eto - tako zvuči reklama za jednu poznatu agenciju nevidljivih pisaca - ona na internetu nudi svoje usluge svima koji moraju da napišu rad bilo koje vrste. A posebno studentima pred kojima je pisanje bačelor i master radova.
Koje su prednosti baš te agencije? Na sajtu navode pet ključnih prednosti: 1) imaju više od deset godina iskustva u Nemačkoj i veliku banku iskusnih i kvalifikovanih autora. 2) Rad može da se plaća u ratama 3) sa njima može da se sklopi ugovor o akademskim radovima, 4) anonimnost i stopostotno poverenje, sve ostaje među nama i 5) „visoka originalnost“ i odsustvo bilo kakvih AI-botova za pisanje tekstova.
Zanimljiv je i cenovnik za akademske nevidljive pisce, naime, ako je rad iz oblasti društvenih nauka jedna strana košta od 48 evra naviše, ako su u pitanju ekonomske nauke – od 51 evra naviše i ako se radi o inženjerskim naukama u šta se ubraja, na primer, informatika – cena je od 57 evra naviše po strani.
I, naravno, nisu ni svi akademski radovi istog ranga. Masterski rad košta manje od doktorskog rada za koji treba izdvojiti najmanje 60 evra po strani.
Mušterijama se garantuje i da rad neće sadržati nikakve plagijate jer ga proveravaju specijalnim softverom PlagScan.
Nedostatak sposobnosti nadoknađuje - novac
Na sajtu je sve lepo i pregledno razrađeno, uz mnoštvo informacija, tu su čak i puna imena i fotografije osoba zaduženih za kontakt sa interesentima. Sve može da se detaljno dogovori i utanači – od vrste pisanog rada, govora ili domaćeg zadatka pa i umetničkog teksta, do rokova isporuke i načina na koji pratite progres nevidljivih autora.
I to je inače izraz kojim ću se služiti u našem podkastu – pored engleske reči ghostwriter… U mom maternjem je moguće reći i nevidljivi pisac i pisac u senci pa i duh koji piše, i nema sumnje da će u svakom trenutku biti jasno o kome se radi: o osobi koja svoju jezičku verziranost, elokventnost, retoričku spretnost, pismenost, analitičnost, pa i inteligenciju, iznajmljuje drugima.
Ko su ti „drugi“, ti korisnici usluge? To su ljudi koji nemaju neku, ili nijednu, od pomenutih osobina, a nemaju ni moralan problem sa činjenicom da se kite tuđim perjem. Osoba koja tuđe tekstove u bilo kojoj formi prezentira kao svoje bez pominjanja pravog autora – laže. To je potpuno jednostavno. Isto bi bilo i sa nevidljivim slikarom, vajarom, kompozitorom itd.
No, da ostanemo pri pisanoj reči, moj kolega Nenad Krajcer će nas pobliže informisati o ghostwriting-biznisu. Nenade, šta je Ghostwriting?
Ghostwriting ili pisanje iz sjene je radnja u kojoj netko drugi piše tekst koji se naknadno objavljuje pod nečijim tuđim imenom. To mogu biti biografije, romani ali i akademski radovi.
Među novije oblike Ghostwritinga spada i Ghostdating gdje u platformama za upoznavanje jedna osoba preuzima ulogu druge i dopisuje se u njeno ime. No to je mislim, ipak tema za neki drugi podcast.
Vratimo se klasičnom pojmu Ghostwritinga. Novija pojava?
Ne. Pisaca iz sjene je bilo oduvijek samo je danas zbog interneta mnogo lakše do njih doći. Prema nekim izvorima su čak i u antici danas poznati filozofi ili retoričari poput Cicera, Platona ili Cezara davali drugima da im pišu tekstove i govore. U međuvremenu postoji niz poduzeća koje se bave isključivo posredovanjem između autora u sjeni i nalogodavca.
I danas je praksa, pogotovo kod političara ali i biznismena i osoba iz javnog života, da im biografije i druga publicistička djela pišu drugi. To je više-manje pravilo a ne iznimka.
Da li je to legalno?
Samo naručivanje pismenog rada kod Ghostwritera je legalno i smije se objavljivati pod vlastitim imenom. Sam autor se u ugovoru odriče autorskih prava a nalogodavac se obvezuje da će rad autoru iz sjene biti i plaćen. No je li Ghostwriting legalan ili ne ovisi o tome gdje se i kako pisani tekst objavljuje. Službeno to nikad nije „cjeloviti rad“ nego govori o pomoći pro pisanju nekog rada, što može biti i istraživanje za neko pismeno djelo.
To je posebno zanimljivo kada se radi o akademskim radovima.
Da i tu je jedna presudna razlika. Svi koji su, to je barem slučaj u posljednjih tridesetak godina, pisali neki akademski rad, znaju da sveučilišta i škole od onoga tko predaje neki akademski rad zahtjeva da potpiše zakonsku izjavu ili pismenu prisegu (na njemačkom Eidesstattliche Erklärung) da je on sam autor rada i da ga je napisao bez tuđe pomoći.
Time je svako objavljivanje tekstova koje je napisao neko drugi kazneno djelo. No s obzirom na to da je osoba koja je napisala tekst, ugovorom obvezala na šutnju, teško je nekom dokazati da nije autor određenog rada.
No ako se ipak otkrije da je reč o autoru iz sjene?
U svakom slučaju ako se otkrije da se radio o Ghostwritingu, studenta osim eksmatrikuliranja tj. izbacivanja sa sveučilišta, čeka i novčana kazna i u pravilu zapečaćena akademska karijera.
No Ghostwriting je teže otkriti jer zapravo nema još jednog istovjetnog teksta kao što je to slučaj s plagijatom.
Danas postoje programi koji traže slične ili iste tekstove pa je tako plagiranje relativno lako otkriti no kod Ghostwritinga se zapravo radi o jedinstvenom tekstu koji nema blizanca na internetu.
Koliko koštaju usluge autora iz senke?
To naravno ovisi o duljini i složenosti teme. I teško je paušalno govoriti o cjeniku. Na stranicama koje nude usluge Ghostwritinga se tako navodi da je cijena jednog BA rada između 800 i 1.600 eura.za Bachelor rad potrebno izdvojiti najmanje oko 1.000 eura.
Opet u jednog drugom tekstu koji je star nekoliko godina, se navodi cijena od najmanje 50 eura po stranici, koja u prosjeku ima oko 2.000 znakova bez fusnota. Ako računamo na to da u pravilu sveučilišta određuju da jedan rad za akademsku titulu Bachelor, ili kako se to na hrvatskom zove, prvostupnik znanosti, mora biti dug oko 40 stranica, dolazimo do svote od 2.000 eura.
Bachelor, dakle, prvostupnik znanosti je zapravo najniža akademska titula. Za pisanje jednog magistarskog ili doktorskog rada, koji su daleko opsežniji, cene shodno tome rastu?
Cijena raste naravno zavisno od akademske složenosti naručenog teksta. Dok se od prvostupničkog tj. BA rada ne očekuju velika znanstvena dostignuća od jednog doktorskog rada da, pa je i vrijeme uloženo mnogo opsežnije što naravno utječe na cijenu rada.
Zato se i po statistikama najviše naručuju oni jednostavniji akademski tekstovi. Dakle najviše BA radova pa magistarskih a na doktorske otpada vrlo malo radova čiji su autori pisci iz sjene.
Koje branše se najviše „gostrajtuju“?
Prema informacijama agencija koje posreduju pri Ghostwritingu, oko jedne trećine radova se odnosi na ekonomske znanosti, ista količina otpada na radove iz područja humanističkih studija i oko osam posto iz područja pravnih znanosti. Kao što vidiš prirodnih znanosti gotovo da i nema jer se one temelje ne toliko na napisanom tekstu koliko na istraživanjima.
Zašto neko plaća nekom drugom da bi mu napisao rad?
Radi se o tome da je mnogima akademska naobrazba nužno zlo u penjanju na karijernoj ljestvici. Znanstvenik Leif Seibert, koji se kao sveučilišni profesor redovito susreće s pojmom Ghostwritinga, jednostavno smatra da je mnogima koji studiraju akademska karijera potpuno nevažna i da na nju gledaju kao na korak prema karijeri i zarađivanju novca. On je u jednom intervjuu za Frankfurter Rundschau objasnio kako su za mnoge karijere važna samo akademska titula ali ne nužno i znanje koje u pravilu dolazi s tom titulom.
Bio je to Nenad Kreizer, a ja naravno moram da napomenem da je nevidljivih pisaca bilo praktično oduvek. Još u antičkim vremenima, postojali su autori koji su pisali govore za druge i oni su se zvali logografi. Jedan od najbitnijih se zvao Lisija.
Tada je veoma važna bila takozvana sudska logografija – klijenti koji su se branili pred sudom su od ljudi poput Lisije mogli da naruče svoju retoričku odbranu. Onda bi je on pisao i pored toga učio optužene kako da je prezentiraju.
Lisija je živeo između 445. i 380. godine pre nove ere i do danas ima jedno od najuglednijih mesta u antičkom besedničkom kanonu. A po nečemu ga mnogi smatraju nenadmašnim, naime po njegovoj etopeji. Etopeja je sposobnost uživljavanja u dušu drugog čoveka.
Lisija je s najfinijim psihološkim proračunom stavljao svojim mandantima u usta samo ono što odgovara njihovom životnom položaju, stepenu obrazovanosti i osobinama karaktera i izbegavao je sve što je šablonsko u razmišljanju i izražavanju. I zato je do perfekcije izveo razgovetnost izraza, plastičnost i kratkoću rečenica. Važio je kako nenadmašan pripovedač, što se odnosi na one delove sudske odbrane u kojima se prenosi kako se nešto odigralo.
Tokom istorije je bilo mnogo slavnih stvaralaca koji su svoje umeće stavljali u službu drugih, netalentovanih, ljudi. Volfgang Amadeus Mocart je pisao muziku za druge koji su ga za to dobro plaćali. I odricao se svih autorskih prava na takva muzička dela. Mocart je bio odličan imitator tuđih muzičkih stilova i umeo je da se prilagodi svakome.
U politici je to „normalan posao“
Iz toga se dobro vidi koliko je važno da ono što je napisano bude prilagođeno ličnosti lažnog autora. S druge strane, neki nevidljivi pisci su uspeli da malo izađu iz senke – to je tako pre svega u svetu visoke politike u kojem političari za koje rade ne žele da glume velike genije i ne kriju da im neko pomaže u pisanju.
To je, recimo, slučaj sa Hilari Klinton čiju jednu knjigu je napisala Barbara Fajnman, a ni bivši predsednik SAD Barak Obama nije krio da mu govore piše izvesni Džon Favro, koji je pre toga bio novinar u jednoj studentskoj gazeti.
Uopšte, Obama je zanimljiv jer je javno pokazivao da se ne boji da će ispasti lošiji lider ako se zna da neko piše njegove govore, i zato se telepromter sa kojeg je čitao svoje govore uvek jasno video ispred njega – pa je čak bio i providan, poslednja reč tehnike, tako da je publika, koja je bila s druge strane ekrana, čak mogla i da vidi – naopačke – tekst kako se odmotava pred očima američkog predsednika.
Između vremena antičkog Lisije i Baraka Obame leži nešto više od 2.300 godina. Da li je Obama prvi državnik velikog kalibra koji je nagovestio neko „novo vreme“ u odnosima sa „nevidljivim piscima“? Kao biva, postoje ljudi za koje neko drugi razmišlja i pretače te misli u tekst – i to je sasvim ok?
Rekao bih da u izvesnom smislu i jeste. Dokle god se zna da postoji taj saradnik i ko je on, reč je o zajedničkom delu. Ali ako se taj saradnik ne imenuje, stvar postaje problematična.
Veštačka inteligencija menja biznis
No, u poslednje vreme se čitava priča o nevidljivim piscima dodatno zakomplikovala i promenila iz temelja. Iako se agencije sa ghostwriterima reklamiraju upravo time što se ne služe veštačkom, već prirodnom, inteligencijom svojih autora, lažne naučne publikacije su postale ozbiljan problem – upravo zbog korišćenja AI.
Jer, šta se dešava: pojavile su se agencije koje pišu naučne radove uz pomoć veštačke inteligencije. Ne onako kako sam opisao na početku ove epizode, već malo drukčije. To su naučni radovi sa vrlo dubioznom pozadinom. Katkada čak i o potpuno izmišljenim pojavama. Dakle, naučni – falsifikati.
Oni su zapeli za oko Bernhardu Zabelu sa Univerziteta u Magdeburgu. Zabel je izdavač uglednog magazina za neurologiju IOS Pres. Najpre mu se desilo da mu je jedna agencija iznela „nemoralnu ponudu“ – da potpiše jedan njen naučni tekst i objavi ga pod svojim imenom. To je, kako tvrdi ta agencija, trebalo da mu donese zaradu od „mnogo hiljada evra“, zaradu koja je naravno veća od uloga, jer je agencija svoju „uslugu“ naravno htela da mu naplati.
Zabel se zamislio nad podatkom menadžera agencije da sarađuje sa više od 70 naučnih magazina. I poželeo je da otkrije – barem približno – koliko bi moglo da postoji falsifikovanih radova koji su već objavljeni.
Zastrašujuće brojke
Zato je najpre našao radove koji su već bili raksrinkani kao falsifikati. I potražio u njima najbitnije indikatore da nešto nije u redu. Ispostavilo se da su to lažne mejl-adrese „učesnika u istraživanju“ kao i podaci o korišćenoj literaturi za koju se ispostavljalo da nije korišćena jer nije ni postojala. Tako se napravi prva selekcija sumnjivih radova i posle toga kreće dubinska analiza.
Posle višemesečnog akribičnog rada i dubinskih analiza, Bernhard Zabel je za ARD izneo rezultate: „Danas procenjujemo da se svake godine objavi između 400.000 i 500.000 falsifikovanih naučnih radova – pri čemu ukupan broj objavljenih radova u svetu iznosi oko 5 miliona godišnje. To znači da je falsifikovano njih 10 odsto.“
Svake godine između 400 i 500 hiljada falsifikovanih naučnih radova!
Zemlje koje mogu da se „podiče“ najvećim brojem tako proizvedenih falsifikata su Kina, Indija, Rusija, Turska i neke arapske države. ARD prenosi da je udeo falsifikata proizvedenih u zapadnim zemljama 1 do 2 odsto.
Zabel opominje: „Naša nauka i naše znanje su esencijalni za napredak. Ako više ne znamo šta je istinito a šta nije, donosićemo pogrešne odluke“. On je dodao da su time podjednako pogođene sve oblasti ljudskih aktivnosti.
Zamislite kakve posledice po pacijente mogu imati terapije koje se određuju na osnovu podataka iz lažnih naučnih studija.
Ako se pitate zbog čega ima toliko falsifikata, odnosno, zašto je to tržište tako veliko, odgovor je jednostavan: naučnici su prisiljeni da objavljuju što više radova kako bi mogli da dobijaju novac za svoja istraživanja i kako bi uopšte bili angažovani na važnim projektima.
Čupakabra
Tako je ghostwriting dobio novu dimenziju – jer da bi bio uspešan, više nisu potrebni spretni i elokventni autori. I tako je stručnjak Hesiše rundfunka za veštačku inteligenciju Jan Egers i sam napravio zanimljiv eksperiment. On je rešio da uz pomoć AI napiše jedan naučni rad. U kojem postoji jedno značajno otkriće.
I zato se opredelio da napiše studiju o – čupakabri, biću iz južnoameričkih predanja koje u Andima navodno napada i ubija ovce i koze. Reč je o stvorenju koje je realno koliko i čudovište iz Loh Nesa ili Jeti. što je veštačkoj inteligenciji potpuno svejedno.
Egers je najpre hteo da mu veštačka inteligencija proizvede set kredibilnih podataka kao što su: fotografije čupakabre snimljene foto-zamkama postavljenim u prirodi, broj čupakabri koje su viđene u brdima, životinje koje love itd. itd.
Tako je dobio željeni set podataka a potom ga je predao Chat-GPT-u i naredio mu da na osnovu njih napiše naučni tekst. Ubrzo je nastao članak napisan po svim naučnim pravilima, vrlo jasno i precizno strukturisan, koherentan, sa sve sadržajem, indeksom pojmova i sažetkom.
Na kraju je, pored fotografija snimljenih iz čeka, veštačka inteligencija napravila i prvi kratak video-snimak čupakabre kako se kreće kroz svoj prirodni biotop.
Svaka fotografija, sve što je na osnovu tobožnjih saznanja izneto o čupakabri, svaki izvor i svaka fusnota deluju autentično.
Kolike posledice takve stvari mogu imati – ili već imaju – na naše živote, o tome sada bolje da ne spekulišem.
„Duhovi“ su mogući svugde
I pred kraj samo još mala digresija u svet „duhova“ – oni ne moraju biti samo autori pisanih radova ili muzičkih kompozicija, ili generalno umetničkih dela. Postoje i nevidljivi osvajači ženskih srca na dejting-portalima. Ako se neki muškarac smatra nesposobnim da vešto i duhovito komunicira sa kandidatkinjama, on može da plati profesionalca koji će umesto njega da vodi kompletnu pisanu komunikaciju i da „četuje“ – kako bi pravom kandidatu obezbedio „sudar“ uživo. A kada se dođe dotle, onda, kom opanci - tom obojci.
I naravno, „duhovi“ koji pomažu nesposobnima su na ovaj ili onaj način mnogo puta tematizovani i u filmskoj umetnosti. Jedan od najdrastičnijih slučajeva na filmskom platnu je prikazan u „Gataki“, SF-filmu iz 1997. U nekoj skoroj budućnosti, glavni junak ima san o putovanju u svemir. Ali ne može da ga ostvari, jer ima urođenu srčanu manu. Ipak se prijavljuje kao jedan od kandidata koji prolaze strogu obuku uz stalne medicinske kontrole.
Ali, uzorci tkiva, mokraće i krvi koje daje na analizu pripadaju drugom čoveku – koji je zbog sportske povrede vezan za invalidska kolica ali ima savršene nalaze. Na kraju im prevara uspeva i glavni junak odlazi u svemir. Tu je dakle kompletna ličnost falsifikovana, naravno takođe za basnoslovan honorar.
I sada će me vrlo zanimati šta mislite o svemu ovome, koliko ćete verovati sledećem naučnom istraživanju, šta su za Vas kriterijumi po kojima određujete šta je kredibilno a šta ne. Lako ćete nas naći na Fejsbuku i pozivam Vas da podelite sa nama Vaša razmišljanja o tome. Zajedno ćemo sigurno biti pametniji.
