Live hören
Jetzt läuft: I don't have words von Becky Sikasa

Inscenirana humanost osvaja „mreže“ COSMO bosanski/hrvatski/srpski 25.04.2024 20:25 Min. Verfügbar bis 25.04.2025 COSMO Von Sasa Bojic


Download Podcast

Inscenirana humanost osvaja "mreže"

Stand: 25.04.2024, 18:20 Uhr

Saša Bojić i Maja Marić analiziraju industriju lažirane humanosti. O čemu se radi? U kratkim filmovima na internetu često možemo videti kako ljudi "dobrog srca" spašavaju mladunčad raznih životinja iz zamki, živog blata ili kanalizacije, pa ih odnose kući da ih neguju. Većina korisnika ne može da razazna da je često reč o insceniranim snimcima sa glumcima među kojima ima i profesionalaca. Oprez sa snimcima na kojima se vidi darežljivost ljudi prema beskućnicima ili starim i bolesnim osobama!

Na TikToku, JuTjub šort-filmovima ili Instagramu, veliku gledanost imaju spontano snimljene situacije u kojima se vidi nečije dobročinstvo, herojstvo, odvažnost, ali i glupost, surovost, pa i ponašanje opasno po život. Ogroman broj takvih snimaka je sumnjiv na jedan poseban način jer ukazuje na delimično nameštanje situacije ili na kompletnu glumu.

Inscenirana humanost

Mnogi, na primer, vole da pogledaju snimke na kojima neko spasava neku životinju, recimo, mladunče lisice, koje se zaplelo u neku žicu u nekom šumskom blatu, i jasno je da bi verovatno uginulo ili bilo pojedeno da nije naišao plemeniti vlasnik pametnog telefona i spasao je.

I gle čuda, takvih priča ima bezbroj. I još jednom gle čuda, sve su snimljene na gotovo istovetan način. Kamera prilazi mestu na kojem se nalazi zaglavljena životinjica, a potom se lepo vidi kako je ljudske ruke otpetljavaju i potpuno iznurenu, gladnu i uplašenu umotavaju u krpe i odnose u automobil.

Brzo se formira „kanon“ za snimanje

Slede gotovo uvek isti kadrovi: ljudske ruke hrane životinjicu na cuclu ili pipetom. Rez. Ruke nežno peru životinjicu blagim tušem, dok ona malo manje izbezumljeno i mnogo spokojnije gleda oko sebe. Rez. Umotana u peškirić počinje da drema. Rez. Eno je, prvi put sama uzima zalogaj iz činije. Rez. Prvi put hoće da se igra. Vrlo verovatno se tu odjednom pojavljuje neki pas, ili mačka, koja u čudu gleda novo mladunče dok joj se ono umiljava. Rez. Igraju se zajedno. Pa spavaju zajedno. Rez. Prošle su dve nedelje. Rez. Prošla su tri meseca. Odrasla srećna lisica, u harmoniji živi sa porodicom X. Čitav snimak traje minut i po, propraćen je nežnom muzikom, i povremeno nekakvim natpisima ili samo srcima ili drugim „emotikonima“.

Uz manje varijacije, ovo je najčešći scenario takve priče. Neverovatno je koliko su video-amateri skloni da kopiraju jedni druge. To jest, ljudi generalno. To je kao sa malim oglasima u novinama, bilo da je reč o traženju partnera ili čituljama. Iako ne postoji nikakav zvaničan standard za njihove formulacije, svako se obično odluči za ono što se uvrežilo kao nepisan standard.

Inscenirana humanost

Ispod snimka su redovno najbrojniji komentari u kojima se ljudi zahvaljuju autorima što su spasli nedužno biće sigurne smrti i kako je lepo videti da humanost još postoji.

I tako sada imamo zilione video-snimaka na kojima spasilac, ili spasiteljka, neke životinjice, iz daljine prilazi mestu gde je ona zaglavljena ili zanemoćala. To može da znači samo jedno: da se spasilac, kada je ugledao životinjicu, najpre opet odmakao od nje, pa onda uključio telefon. A nažalost još češće može da znači da je navodni spasilac  najpre odabrao životinju i lokaciju pa je onda umotao u žice, ubacio u blato ili u rupu i – počeo da snima. 

Mnogo puta sam na takvim snimcima video spasavanje mladunčeta neke divlje životinje, na primer, medveda, kengura, lava. I isto je prikazano kako recimo taj medved odrasta i igra se s ljudima. Na mnogim snimcima, kada pažljivije pogledate, u raznim fazama odrastanja koje se smenjuju brzim rezovima, vidi se da uopšte nije u pitanju ista životinja. Naravno da u komentarima ima onih koji su to primetili. Ali naravno da većina korisnika ne čita komentare, već odgleda minut filma pa „skroluje“ dalje, na neki sledeći snimak.

Motiv je (naravno) novac

Poseban žanr su životinje koje su u međusobnoj borbi, na primer, zmija je napala pače i sada se tu našao neko ko se umešao u tu borbu, spasao pače, odneo ga kući i, između ostalog, umotao u krpe. Kako god spasilac negovao spasenu životinju, nema filma u kojem se ta životinja ne vidi umotana u peškir ili ćebe iz kojeg joj viri spokojna i pospana spasena glavica. Peškir ili ćebence su apsolutno neizbežni. Ljudi na to najviše „padaju“.

Inscenirana humanost

Zašto bi neko imao potrebu da lažira priču o jednom medvedu koja traje maksimalno minut i po?

Odgovor je jednostavan: zato što to donosi klikove i samim tim i mogućnost zarade. Korisnici, na primer, Instagrama ili JuTjuba, imaju više mogućnosti da uz pomoć svojih postova dođu do novca. Od direktne monetarizacije samo na osnovu broja pregleda pa sve do kompleksnijih mogućnosti angažovanja sponzora za kanal, uključivanja reklama, nalaženja partnera ili prodaje proizvoda ili usluga. Za sve to su potrebni klikovi i pregledi.

Nažalost, iza snimaka o spasavanju životinja se zapravo često krije baš mučenje životinja, kao što je to pokazalo novinarsko istraživanje magazina „Nacionalna geografija“. Naravno da nisu svi snimci takvi – ali očito je da ih ima toliko da svaki sledeći izaziva više sumnje nego saosećanja.

Stvar je u međuvremenu odmakla tako daleko da na mnogim internet-portalima za zaštitu životinja postoje liste JuTjub, Instagram i TikTok kanala koji su raskrinkani kao lažljivi.

„Dobročinitelji“ i „arbitri“ morala

„Čini dobro i govori o tome“ – tako bi glasio bukvalan prevod jedne poslovice koja je dosta omiljena u Nemačkoj. Mnogi korisnici pomenutih društvenih mreža su usvojili tu poslovicu kao recept za zaradu sličan onome koji sam opisao sa životinjama. Samo što rade slične stvari sa – ljudima. I to mogu da razumem, mnoge mrzi da se lomataju po šumama i gorama, da gacaju u blatu da bi u njega zaglavili nekog fazana i posle ga navodno spasavali. Mnogo je čistije da se kao set za snimanje humanosti iskoristi naprosto neka samoposluga i nešto malo trotoara ispred nje.

Inscenirana humanost

Evo jednog „klasičnog“ scenarija. Autor malog video-zapisa ulazi u samoposlugu i sve snima telefonom. Zaustavlja prvog čoveka na kojeg naiđe i nudi mu 500 dolara. Čisto onako. Na poklon. Verovali ili ne. Ali mu pri tome kaže: „Uzmite ovaj novac ili ga dajte nekom drugom“. Reakcija upitanog je naravno dirljivo humana. On kaže: „Daću ga nekom drugom. Eno, ispred samoposluge sedi beskućnik – njemu je ovaj novac potrebniji nego meni“.

Rez. Darodavac novca i dalje sve snima telefonom, sada su njih dvojica ispred samoposluge i saginju se prema beskućniku koji ništa ne sluti. I predaju mu 500 dolara. Rez. Beskućnik grli svog dobročinitelja obliven suzama. Sa strane se čuju jecaji dirnutih „slučajnih prolaznika“ (koji obično glase „ooooh“ ili „aaah“), a ja gledajući grljenje, taj topao ljudski kontakt, deo čina bezuslovne humanosti, ne mogu da se otmem utisku da i čovek iz samoposluge i „beskućnik“ samo loše glume. Ispod snimka su naravno komentari tipa: „Ovakvi snimci mi vraćaju veru u humanost“.

Poseban podžanr predstavljaju snimci na kojima neko od beskućnika na ulici traži malo sitnog novca jer mu navodno nedostaje da kupi sebi burger. Znači, hajde da vidimo da li je beskućnik, koji je upućen na tuđu milostinju, i sam ume da bude milostiv. I zaista, on daje nepoznatom prolazniku 50 centi. Prolaznik mu se zahvaljuje i odlazi, a nakon pet minuta se vraća i poklanja beskućniku 1000 dolara zato što je ovaj pokazao tako „veliko srce“. I opet se sve završava suzama, svi su dirnuti.

Inscenirana humanost

Nikako ne može da mi postane simpatičan čovek koji je uzeo sebi pravo da moralno testira druge ljude, i nagrađuje ih ukoliko dobro prođu na tom testu. Pa sve to još snima i stavlja na mreže, kao biva, za primer drugima da postanu isto tako darežljivi i nesebični. Čak i da se ne radi o lažiranom snimku.

Insceniranje postaje pravilo

I tako sam malo-pomalo došao do stupnja na kojem svaki video-snimak na mrežama o bilo čemu posmatram kao moguću prevaru. Posebno ako je reč o tim humanim gestovima: lepim gestovima prema beskućnicima, spasavanju životinja, borbama između životinja. Ako je u pitanju čista borba  među različitim životinjama, bez kasnijeg spasavanja, onda je verovatnoća da se radi o lažiranom snimku ogromna. Mačka i kobra jedna naspram druge, sova snimljena baš u trenutku kada odnosi pacova. Ima i onih koji uopšte ne kriju da su sami postavili čitavu situaciju i to je obično slučaj sa insektima koji se međusobno bore na nekoj jednobojnoj podlozi da bi se bolje videli. Bogomoljke su recimo vrlo tražene i rado gledane. Autori snimaka im prinose različite paukove ili čak miševe – a one svoje žrtve počinju da jedu onako žive čim ih dograbe, ne čekajući da ove najpre uginu.

Ima mnogo žanrova u kojima se snimci lažiraju, odnosno situacije insceniraju – iako sve izgleda kao da je snimljeno spontano. Ono što je važno jeste da na osnovu gledanja možemo samo sumnjati da je nešto lažirano ali naravno to se ne može lako dokazati. U svakom slučaju to važi za sve postojeće trendove, a njih ima dosta. Neki – bar meni - izgledaju besmisleno, ali očito je da svaki ima svoju publiku. Naročito na TikToku. I to je pravi trenutak da o tome porazgovram sa Majom Marić.

Maja Marić

Maja Marić

Majo, kako ti gledaš na TikTok, šta kažeš o svim tim trendovima?

Kažem da ne smijemo zaboraviti da se ovdje radi prvenstveno o – ekonomiji. O zarađivanju para i traženja načina da se taj priljev novaca zadrži što je duže moguće. Naravno radi se i o politici zato što je TikTok kineska firma koja na određen način utječe na javni prostor u drugim zemljama.  Zanimljivo: samo pet godina nakon pokretanja aplikacije, TikTok tvrdi da je premašio milijardu mjesečnih korisnika, unatoč zabrani u Indiji.

Još prije dvije godine, App Annie, prikupljač podataka, zabilježio je da je TikTok sustigao Facebook i prestigao WhatsApp i Instagram u vremenu koje su korisnici proveli na njemu. A da se zaista radi o mreži koja je globalni trendsetter, da tako kažemo, vidimo i po tome što je Instagram pokušao preslikati TikTok s "Reels", a YouTube je uveo "Shorts". I nijedno nije naštetilo popularnosti TikToka.

U čemu je onda tajna?

TikTok crpi svoju magiju iz algoritma i podataka na kojima je obučen. Za razliku od Facebookovog tzv. rolling feeda, TikTokovo jednostavno sučelje s jednim video zapisom znači da aplikacija uvijek točno zna što korisnik gleda. Isječci su kratki, pa ih gledatelji vide mnogo, generirajući obilje informacija. To, u kombinaciji s nekoliko prijatelja i obitelji koji, kako kažu oni koji se time bave, zapravo začepljuju feed, omogućuje algoritmu da spoji korisnike s kreatorima sadržaja koji ih zapravo zabavljaju. A budući da se video zapisi uglavnom snimaju pametnim telefonom, svatko ih može napraviti. Prepreke za ulazak su niske. Viralnost je visoka.

Da, upravo odatle i moj poriv da pričamo o svim tim viralnim trendovima i njihovom negativnom utjecaju.

To je jedan od izazova s kojima se suočava TikTok. Sve glasnija su negodovanja i traženje javnosti da se ulože konkretna sredstva u moderiranje sadržaja kako bi osigurao uklanjanje toksičnih videozapisa prije nego što postanu viralni.

tiktok

A to je izrazito teško, pogotovo ako se sjetite brojke korisnika koju smo spomenuli na početku. Kako pročešljati toliku količinu sadržaja? Youtube je imao takav problem nedavno kada je uveo YouTube Kids verziju upravo zato jer se svašta moglo provući kroz budno oko kompjuterskih policajaca. Pri tome mislim na to da je YouTube imao, i još uvijek ima, programe koji detektiraju problematičan i zabranjem sadržaj, kao i kršenje autorskih prava, ali nakon niza gafova, otvorena je sigurnija verzija aplikacije – YouTube Kids čiji sadržaj pregledavaju isključivo ljudi. Što je po meni dosta zanimljiv podatak, ako uzmemo u obzir veliki hype koji se stvara oko AI tehnologije.

Nego, da se ja vratim na kratke video sadržaje - ovisnost definitivno postoji i nije samo meme— iako #tiktokaddict ima više od 500 milijuna pregleda. A kako bi se istakli u tolikoj masi, mnogi korisnici upravo pribjegavaju kojekakvim trenovima. Koji su toliko brojni i stalno se mijenjaju da čak možete i googlati 'tiktok trends this week' kao pojam.

Ti lično, u privatne svrhe, ne koristiš TikTok?

TikTok sam imala ravno tjedan dana i obrisala ga. Kao roditelj stalno imam upaljene sve moguće senzore pa tako i za stvari koje mi nepotrebno odvlače pažnju i sišu mi vrijeme. Pa je tiktok brzo odletio s liste. S druge strane, pošto svi pokušavaju kopirati način na koji tiktok funkcionira, sve ja to vidim, više ili manje, na instagramu – samo par tjedana kasnije. I ne sviđa mi se to što vidim.

Opasnost ovakvih mreža je u tome što nas ove vuku u taj nekakav 'rabbit hole' ili crnu rupu koja vas povuče u smjeru koji je vrlo precizno dizajniran samo za vas – pa vi tako, kao desničar recimo, vidite samo sadržaj koji veliča vaša razmišljanja, a ljevičare prikazuje kao neprijatelje. Jednako je i sa drugim skupinama. Što znači da ljudi dobivaju sliku svijeta koja nije realna.

Inscenirana humanost

I koja je tu da zaradi pare.

A to je uvijek sklizak teren, kao i, recimo, poriv da vlastito dijete sramotite po mrežama zbog lajkova.

To je onda tvoj omraženi trend?

Rekla bih da da. Čitala sam puno i o opasnijim trendovima i etički problematičnijim, ali ovaj trend u kojem roditelji snimaju svoju malu djecu kako im neočekivano razbijaju jaje na glavu, kako bi im se, ne samo smijali u lice, nego to i zabilježili tako da cijeli svijet vidi – za mene je to bio vrlo plastičan prikaz svega onoga što možda nije u redu s današnjim svijetom.

Ali kažem, trendove pratim više u nekoj pozadini mozga, kako bih ostala na oprezu kada dodje taj grozni trenutak gdje će ih i moja djeca koristiti, ali se i dalje trudim da društvene mreže koristim na način koji mi obogaćuje život, a ne da ga srozava. Tako da ja puno češće gledam kojekakve kratke sažetke tuđih putovanja, volim i takozvane 'explainere', videe koji objašnjavaju zanimljive pojmove, političke pozadine, povijesne osobe. Iz nekog razloga, također mi je feed pun islandskih konja i sarkastičnih ilustracija.

Ja sam i dalje osoba koja prati odakle mi informacija dolazi i često kratki sadržaj koristim kao svojevrsni 'trailer' za film – pa onda to nešto detaljnije i duže tražim online. Tako da nisam sigurna kako ćemo se izboriti sa ovim sve kraćim vremenom držanja pažnje i prodavanjem vlastitog integriteta za lajkove.

Kada je reč o lažiranju kratkih filmova na mrežama, treba reći i da postoje čitavi timovi i firme koji snimaju takve stvari. Njihovi producenti imaju dobar „njuh“ za trendove pa tako valja pomenuti još jedan koji je upravo poslednjih meseci počeo da se širi iz SAD na druge kontinente. To je trend zvani Karen.

„Karen“ osvaja svet

Karen je u SAD žargonski izraz za ženu svetle puti koja se svojih ličnih frustracija rešava tako što zakera nešto drugima. Posebno onima koje vidi kao slabije na društvenoj lestvici. Tako je neko jednom davno snimio neku prvu Karen. Sada nije važno koja je to tačno situacija bila – na primer, vidi se gospođa od 40-ak godina kako prilazi automobilu. Vozač tog automobila je izvadio mobilni telefon i snima je dok ona urla na njega: kako sme tu da parkira, on stoji tu već sat vremena a ne živi u njenom kraju, nek se gubi odatle inače će zvati policiju. Snimatelj joj u pravilu tada kaže: zovite slobodno policiju, ali ona tada spazi da je on snima, pokuša da mu otme mobilni telefon iz ruka, zgrabi ga, on uspe da se iščupa ali zao ona padne na pločnik i počne da urla kao da je on prebio i da viče upomoć.

Sve je više takvih snimaka. Zašto? Pa – ne zato što statistički gledano ima sve više takvih slučajeva, već zato što ih ljudi rado gledaju. Histerična žena baca pomfrit u lice radnici Mekdonaldsa nezadovoljna veličinom porcije. Neka druga histerična Karen zvoni nekome na vrata i počinje da mu preti zato što ovaj ima psa.

Pravi „Karen-bum“ je počeo 2021. snimkom plavokose žene srednjih godina koja se ukrcala u avion i neće da sedi pored nevakcinisanog putnika i zato diže dževu, zbog čega je pilot morao da izađe iz kokpita i smiri čitavu galamu. Kasnije se ispostavilo da to sve uopšte nije bilo spontano snimljeno, već je film proizveo producent Ričard Vilijams, poznat na mrežama kao Princ Ea. Iako snimak nije označen kao skeč, oni koji su učestvovali u snimanju – uključujući i aktera koji glumi pilota – to nisu krili, pa su čak na mrežama objavljivali fotografije sa snimanja, takozvani making of, a film je čak uvršten u ImdB, najveću bazu podataka o filmovina na internetu.

Inscenirana humanost

Otada pa do danas, internet su preplavili snimci histeričnih žena koje gube svaku kontrolu jer im smeta neko ko je mlad, tamne boje kože, siromašan, normalan, i slično. Industrija lažnih Karen radi punom parom. Proizvođači takvih snimaka imaju između 500.000 i 1.500.000 pratilaca na TikToku i vrlo dobro mogu da žive od te delatnosti. Trendovi u kratkim filmovima na mrežama su zlatan rudnik za vešte producente. Tu je sve manje spontanosti. Iza dirljivih, spektakularnih, čudnih, srceparajućih, umetničkih, porodičnih, dečjih i drugih vrsta snimaka uvek vrebaju producenti spremni da insceniraju sve što je potrebno kako bi izgledalo spontano i interesantno. Ne verujte ničemu od toga na prvi pogled.