Europa ima novog šampiona u nogometu, to je reprezentacija Španjolske koja je u finalnoj utakmici pobijedila Englesku. To sigurno znate. No znate li da je i Hrvatska po nečemu prva a Srbija treća, iako su obje reprezentacije ispale već u pretkolu? Radi se o visinama kazni koje je UEFA, dakle Europska nogometna asocijacija podijelila nogometnim savezima čiji su se navijači, a ponekad i sportaši i treneri, ponašali poprilično nesportski.
Hrvatska se s 220.000 eura kazne našla na prvom mjestu, Srbija sa 166.000 na trećem. Na drugom mjestu se našla Albanija. Jedino ove tri zemlje s jugoistoka Europe su platile kazne više od 100.000 eura. Razlog kaznama je raznolik: od uvredljivih skandiranja pa do pokazivanja nedozvoljenih simbola. No najviše je, i to Nogometni savez Hrvatske, koštalo bacanje predmeta njezinih navijača na teren i upotreba pirotehničkih sredstava.
Navijači iz ovog dijela Europe su tako opat pokazali svoju tamnu stranu kao više puta do sada, sjetimo se samo divljanja srpskih navijača 2010. u Đenovi.
No upravo okončano europsko prvenstvo za nogometaše nije imao samo ovu sportsku i sportsko-kriminalnu dimenziju. Obično ovakve globalne manifestacije zemljama domaćinima donose veliku zaradu i poboljšanje imidža. Kako je Njemačka prošla? Je li se ostvario pozitivan efekt i "ljetna bajka" o kojoj su mnogi maštali? I kakva je atmosfera u Parizu uoči drugog velikog ovogodišnjeg sportskog natjecanja, Ljetne olimpijade. O tomu razgovaram s kolegom Filipom Slavkovićem koji je proučio ekonomske brojke i analizirao napise medija.
Filipe, je li UEFA EURO 2024 za domaćine bio uspešan?
Jeste, Nenade. U Nemačkoj smatraju da je organizovanje EP u fudbalu predstavljalo uspeh za celu zemlju, i ekonomski ali pre svega društveno gledano, pa i sportski; i oko toga postoji prilično široka saglasnost. Finansijski, prema statistikama koje su do sada dostupne, ovaj šampionat u zbiru nije doneo mnogo nemačkoj privredi ali poslovna udruženja kažu da više nisu ni očekivala.
Šta onda tačno kažu brojke?
Savezna služba za statistiku će svoje brojke objaviti za desetak dana ali je Institut za ekonomska istraživanja pri Univerzitetu u Minhenu, ifo, već procenio da su posetioci Evropskog prvenstva u Nemačkoj ukupno potrošili oko milijardu evra. To nije baš ništa ali nije ni mnogo, komentarisali su još u institutu. Unija evropskih fudbalskih asocijacija, UEFA, koja dodeljuje prava nacionalnim fudbalskim federacijama da organizuju šampionate, zaradila je prema sopstvenim procenama 1,75 milijardi evra a imala je obrt od 2,4 milijarde. Ogroman deo te zarade, milijardu i po evra, na koju ima i poreske olakšice, bio je od prodaje prava na televizijske prenose utakmica Prvenstva.
Šampionat se održavao se od 14.6. do 14.7. u deset gradova u Nemačkoj. UEFA je većinu novca, više od milijardu i po evra, znači zaradila unapred prodajom televizijskih prava. Ako država-domaćin od gostiju zaradi milijardu, to nije mnogo kad je raspodeljeno na deset gradova tokom mesec dana.
Tako je, pogotovu ako se ima u vidu da je na turniru učestvovalo 24 reprezentacije, da je igrana 51 utakmica a da je prosečan kapacitet stadiona 52.600 gledalaca. Institut ifo je proračunao da je iz drugih zemalja na Evropsko prvenstvo došlo oko 600.000 turista te da su inostrani gost platili oko milion i po noćenja u nemačkim hotelima i pansionima. Ali, Nemačka je morala da uloži ukupno oko 650 miliona evra da ispuni zahteve UEFA-a koji se tiču organizacije na stadionima, u zonama za navijače i generalno u gradovima-domaćinima. A u tu sumu čak nije uračunata sama obnova stadiona koja je koštalo npr. u Diseldorfu više do 20 miliona a u Štutgartu više od 60 miliona evra.
To jesu izdaci koji uglavnom idu iz budžeta saveznih zemalja i gradova. Ali time se podstiče i rad i zapošljavanje, jača privredna aktivnost kroz gradnju i nabavke i razna druge usluge. Kad se sve to sad sabere, verovatno nije reč samo o troškovima. Ko je u Nemačkoj direktno profitirao od EP?
Zadovoljni su pre svega trgovci. Udruženje trgovina HDE saopštilo je da su njihovi članovi, dakle i prodavnice namirnica i radnje koje prodaju garderobu ili tehničku robu, imali dobar obrt tokom Evropskog prvenstva. Prodavali su se i veliki televizori kako bi se utakmice kod kuće gledale na većem ekranu, i kobasice za društvo koje dođe da se gleda zajedno, ali izgleda najviše navijački artikli – šalovi, kape, majice… U maloprodaji ipak priznaju da je finansijski rezultat mogao biti i bolji da im dva faktora nisu poremetili račune: vremenske prilike i nemačka reprezentacija. Ljudi su kupovali više dok je Nemačka još učestvovala na turniru, potrošačka groznica je splasnula kod domaćina posle ispadanja u četvrtfinalu – a na atmosferu je uticalo i hladno kišovito vreme. Ipak, pogotovu dok je još trajalo ushićenje dobrim igrama nemačkih fudbalera, zvanični dresovi reprezentacije, recimo, bili su najpre rasprodati a onda su se prodavali i za 100 evra po majici.
Zašto su navijači iz ovog dijela Europe na posebno lošem glasu i zašto nogometni savezi ne mogu tomu stati na put razgovarali smo s Dariom Brentinom, sociologom sa Sveučilišta u Beču koji se specijalizirao za navijačko nasilje i koji je i ovo prvenstvo pratio pomno s tribina. Evo kako se osjećao kad su tokom utakmice Hrvatska –Albanija sa obe strane krenula skandiranja “Ubij, ubij Srbina”:
U takvim uvjetima ja ne mogu ništa drugo nego osjećati sram, jer to sa nekakvim normalnim navijaštvom nema veze. Tu se uopće ne radi o tome da li je to navijaštvo, to za mene nisu humanističke pozicije iza kojih ja mogu stajati. I to je, nažalost, nešto što se relativno često čuje. Ne specifično "Ubij Srbina" kao skandiranje, ali kojekakve druge diskriminatorne poruke sa strane svih mogućih navijačkih skupina u regiji, ali isto na utakmicama reprezentacije, kad su zemlje južne i istočne Europe u pitanju.
Kolika je zapravo grupa tih stvarno problematičnih koji bacaju pirotehnička sredstva, uzvikuju nacionalističke i rasističke parole? Koliko je njih, a koliko "normalnih" navijača, obiteljskih ljudi koji su došli jednostavno pogledati nogometnu utakmicu i podržati svoj svoju momčad? Jesu li po tvom osjećaju oni u većini ili u manjini?
Ne u manjini, ali to je opet nekako nekako sociološki fenomen mase. Znači kad netko pokrene određeno navijanje, a to često su autori te organizirane navijačke skupine, onda cijela masa koja nije dio tog nekakvog organskog navijačkog tijela, jednostavno se pridruži. I onda maltene oni koji započnu oni isto deklariraju kako će to navijanje izgledati kroz cijelu utakmicu. I meni je bilo više interesantno, ne neke organizirane navijačke skupine koje imaju određene svoje ideološke stavove koje možemo kritizirati i o kojima možemo pričati, ali kako u svakodnevnici ljudi, baš oni o kojima ti pričaš, ipak se mogu radikalizirati u tom momentu da onda zapjevaju "Ubij, ubij Srbina" ili tako nešto.
Nemačkoj reprezentaciji se pre početka turnira nisu davale velike šanse da se plasira daleko jer sportski rezultati na utakmicama prethodnih godina nisu bili naročito dobri. Činilo se da je i taj dolazak do četvrtfinala već izazvao euforiju. Ali osim domaćina mečeve su gledale i desetine hiljada navijača drugih nacija. Zna li se već kako se to u brojkama odrazilo na zaradu trgovaca?
Statistika još nije obrađena ali se uoči Evropskog prvenstva u trgovinama računalo sa oko 3,8 milijardi evra dodatnog ukupnog obrta. Dakle u vezi sa fudbalom u Nemačkoj bi od sredine juna do sredine jula trebalo da je u zbiru prodato robe vredne između od tri i po i četiri milijarde evra.
To su bila očekivanja. Očekivalo se i da će navijači pre svega popiti puno piva. A bilo je drugačije?
U svakom slučaju nije ispalo onako kako su se proizvođači piva nadali. Pivara Veltins koja je ovde iz naše savezne zemlje, Severne Rajne Vestfalije, saopštila je da ju je prodaja piva razočarala i to najviše zato što su ljudi kupovali manje piva u prodavnicama, čak i manje nego što je to za ovaj letnji period ranije bilo uobičajeno. Razlog za to je najviše bilo, već pomenuto, loše vreme. U gastronomiji, s druge strane, preovladalo je zadovoljstvo, pogotovu kod vlasnika barova i kafea, manje kod vlasnika restorana. U brojnim, što bi se reklo, kafanama, pogotovu onim koje imaju velike bašte ili terase, u danima kada su na lokalnim stadionima igrale reprezentacije Škotske ili Danske, dešavalo se da gosti iz ovih zemalja popuju sva burad piva koja su u lokalu pripremili.
Za ugostitelje je onda Evropsko prvenstvo bilo uspešno?
Profitirali su izrazito ugostitelji na centralnim ili popularnim lokacijama u ovih deset gradova u kojima su se igrale utakmice. U većem delu Nemačke, dakle, pabovi, kafići i bistroi nisu osetili posebnu fudbalsku groznicu. To pokazuje i nacionalno istraživanje koje je sprovela DEHOGA, udruženje ugostitelja i hotelijera. Samo nešto više od osam odsto ugostiteljskih objekata širom Nemačke ocenilo je da je direktno profitiralo od fudbalskog prvenstva. Taj procenat je porastao na preko 17 ako se pogledaju samo ocene kafea i restorana u mestima u kojima se zaista i igrao fudbal. Ovde u Severnoj Rajni Vestfaliji ti rezultati, gledano samo za ovu saveznu zemlju, mnogo su bolji jer je ovde i bilo najviše stadiona, čak četiri od ukupno deset, na kojima se igralo. Zato je ovde skoro dve trećine hotela, više od polovine kafeterija i pivnica te petina restorana ocenilo da je direktno profitiralo od šampionata. Naravno, to se najviše opet odnosi na ugostitelje u Kelnu, Diseldorfu, Dortmundu i Gelzenkirhenu. U Štutgartu, na jugu Nemačke.
Koliko znam, ima i nezadovoljnih, neki su ugostitelji još prije šampionata rekli da ce bojkotovati zbog velikih izdataka. Zašto?
Da, s druge strane, ima puno nezadovoljstva među onim gastronomima koji su platili po 50.000 evra na ime licence gradu da bi imali pravo da opslužuju u specijalnom postavljenim navijačkim zonama u centru. Oni su se požalili da su EURO završili u minusu jer je u navijačke zone dolazilo malo ljudi, pre svega zbog izuzetno strogih mera bezbednosti i kontrole tako da sad tamo teku pregovori o povraćaju novca. Ujedno, mnogi ugostitelji su imali i velika ulaganja - za kupovinu ogromnih televizora, jakih zvucnika, klupa isl. Mnogi su cak odustali upravo zbog skupih licenci i ulaganja u elektronsku i drugu opremu.
Meni se učinilo da su recimo od stranih gostiju profitirali i oni hoteli i pansioni koji su se nalazili u manjim mestima blizu stadiona na kojima su se igrale utakmice, zato što mnogi navijači ili više nisu našli slobodne sobe u blizini ili su ponuđeni apartmani u gradovima-domaćinima bili skupi.
Ima i konkretnih podataka o tome da su navijači iz drugih zemalja potrošili puno novca baš kod ugostitelja, i naravno hotelijera. A jedna od dve najveće svetske kompanije za kreditne kartice, Masterkard, napravila je posebnu analizu o tome koliko je novca kog dana potrošeno u ugostiteljskim lokalima u svim gradovima u Nemačkoj u kojima se fudbal igrao, i to nezavisno od toga da li se plaćalo njihovom ili nekom drugom karticom ili gotovinom. Tako se ispostavilo da je 25.6. u Dortmundu, gde su tada igrali Francuska i Poljska, u kafanama prodato pića i hrane u vrednosti tri puta većoj nego isto dana godinu dana ranije. Dva puta više nego istog dana lane potrošeno je na piće i hranu u kafićima i restoranima takođe u Dortmunu 18. juna, kada su igrali Turska i Gruzija. Za oko 150 procenata više novca nego istog dana prošle godine popilo se i pojelo opet u Dortmundu 22. i u Kelnu 18. juna, kad su igrali Turska i Portugal odnosno Škotska i Švajcarska. U Hamburgu se, međutim, 16. i 19. juna čak prodalo po oko deset odsto manje pića i hrane u kafeterijama i bistroima nego istih dana lane i to kad su u ovom gradu igrali Poljska protiv Holandije i Hrvatska protiv Albanije. Šta li to govori o hrvatskim navijačima?
Možda je odgovor na to pitanje jednostavno da su pivo i kobasice u Hamburgu i inače skupi pa na dodatno podignute UEFA-cene nije moglo mnogo više da se zaradi. Takođe, lokali nisu imali više mesta za navijače nego što inače imaju stolova i stolica tako da taj dodatni promet zbog fudbala znači da za one uobičajene goste možda nije bilo mesta. Ima li se to u vidu pri svođenju bilansa?
Upravo tako je to formulisano u Institutu nemačke privrede IW gde su pojednostavljeno ukazali da npr. hotel može izdati samo onoliko soba koliko već ima tako da su u mnogima prosto umesto uobičajenih letnjih gostiju noćili fudbalski navijači, doduše po nešto višim cenama. IW, inače iz Kelna, pominje pre svega psihološki efekat EURO-a 2024 i poboljšanje imidža Nemačke. Prema rečima ovih eksperata, ekonomski rast uvek zavisi od opšteg raspoloženja i od očekivanja a veliki sportski događaji, kako oni smatraju, podižu i opšte raspoloženje i imidž zemlje-domaćina pa to može da obezbedi buduće direktne investicije. I gotovo sva esnafska udruženja različitih branši u Nemačkoj naglašavaju da od Evropskog prvenstva najviše očekuju dugoročne pozitivne impulse.