Nedavno je u Berlinu održana jedna tribina koja se bavila poteškoćama suočavanja s prošlošću u zemljama koje su nastale nakon raspada Jugoslavije. Niz stručnjaka je na kraju dalo jednu pesimističnu sliku kad je u pitanju ovaj proces. Društva u ovim zemljama ni gotovo 30 godina nakon završetka rata nisu pronašla put za suočavanje s vlastitim, posebice negativnim, iskustvima u zbivanjima koja su u devedesetim godinama prošlog stoljeća oblikovala ova društva i u velikoj mjeri utječu na njihovu svakodnevicu.
Izložba "Labirint 90-ih" se bavi tim fenomenom "zatočenosti" ovih naroda u narativima iz devedesetih O građenju kulta pobjeda ili kulta poraza, ovisno na tome o kojoj političkoj garnituri se radi. No ova izložba i kroz individualna sjećanja, kroz trenutke zabilježene objektivom kamere ukazuje na važnost osobne, subjektivne percepcije jednog vremena koje je obilježilo mnoge živote.
Izložba je nastala kao plod višagodišnjih istraživanja i suradnje aktivista iz zemalja bivše Jugoslavije. Autori su pored spomenute povjesničarke Dubravke Stojanović, Igor Štiks filozof i pisac te Dejan Ubović, direktor beogradskog Kulturnog centra “Grad”, institucije koja je pomogla realizaciju izložbe.
Izložba se obraća upravo onima koji, zbog toga što su u to vrijeme bili djeca ili se nisu još ni rodili, pa zato ni ne mogu na temelju vlastitih iskustava steći neku sliku o tom sudbonosnom desetljeću. Mnogi o njemu ne znaju ništa ili jako malo a sva percepcija se temelji na iskustvima drugih ili onome što saznaju preko medija ili roditelja. Što je često iskrivljeno iz ideoloških ili političkih motiva.
Kroz razgovor s jednom od autorica izložbe, povjesničarkom Dubravkom Stojanović pokušat ćemo dati odgovor na pitanje zašto je tako teško istrgnuti se iz sjene devedesetih i suočiti s vlastitom prošlošću i što bi eventualno narodi s prostora bivše Jugoslavije u tom procesu mogli saznati od Njemačke i Nijemaca.
Ali prvo o samoj izložbi razgovaramo s našim suradnikom iz Beograda, Aleksandrom Timofejevim o dojmovima s izložbe koju je imao prilike razgledati na samom otvorenju.
Saša, kakve utiske nosiš sa izložbe?
Izložba je veoma zanimljiva. Potresna i zanimljiva u isto vreme. Svakako pametno i inventivno osmišljena. Naravno, devedesete godine su bile toliko komplikovane i na tako jak način uticale na budućnost svih nas, da je za očekivati da se nekom dopadne više, nekom manje, ali ravnodušnih, a to je najvažnije, nema.
Možeš li nam malo dočarati kako izgleda izložba?
Izložba je postavljena u prostoru „Miljenko Dereta“, skromnom ali veoma lepom centru u srcu Beograda gde programe pripremaju pripadnici organizacija građanske orijentacije kojima je i sam pokojni reditelj i aktivista Miljenko Dereta pripadao. Napravljena je, kako joj i ime kaže, kao lavirint koji različitim putanjama vodi iz jednih u druge prostorije tematski podeljene na razne ključne momente devedesetih i na one koji su im prethodili. Od političkog raspada Jugoslavije, kriza, početka ratova, opsade Sarajeva, Vukovara...Tu je Srebrenica, Kosovo pa do NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Skreće se pažnja na medijski rat, kriminal, hiperinflaciju... Ali i na nepristajanje na rat i nasilje, pobunu, lične činove. Sve do pokušaja normalnog života u nenormalnim vremenima kakva je na primer fotografija mladenaca u Sarajevu koji se namejani šetaju ulicom dok je iza njih platno koje ih štiti od snajpera...
Kojim sredstvima je sve to dočarano?
Postavku čine fotografije, video-segmenti, različiti karakteristični predmeti iz tog vremena. Tu su replike čuvenih grafita, na primer onog iz Bosne gde je na zgradi pošte prvo napisano: "Ovo je Srbija", pa potom precrtano i dopisano: "budalo ovo je pošta". Navedena je hronologija devedesetih. Na ekranima se emituju ključni događaji i izjave iz tog vremena. Posebnu težinu ima animacija sarajevskog, kako su ga zvali, "Tunela spasa" dugog preko 780 metara a na nekim mestima širine i visine samo jedan metar kojim je dopremana pomoć gradu u opsadi i kroz koji su se izvlačili ljudi. On je prikazan na snimku koji se gleda VR naočarima, koje daju trodimenzionalni utisak virtuelne realnosti.
Šta je na tebe ostavilo najjači utisak?
Ja sam bio baš onako potpuno učesnik tih devedesetih. Živeo sam ih i izveštavao o njima tako da sam sve to doživeo baš intenzivno. Možda je ipak najjači utisak ostavila scena kojoj sam slučajno prisustvovao. Baš u vreme kad sam ja gledao izložbu tu se našla jedna porodica iz Sarajeva. Otac, majka i dvoje dece od desetak, možda dvanaest godina. Kada im je ponuđeno da pogledaju VR snimak tunela, otac je rekao da ga je on tokom opsade lično prošao nekoliko puta i da ne želi da ponovo prolazi kroz njega ni putem virtuelne realnosti. Onda mu je rečeno da bi na taj način mogao da pomogne organizatorima da kaže u kolikoj meri sve to izgleda autentično, ali on se ljubazno zahvalio i definitivno odbio. Potom je naočare uzeo njegov sin. Pretpostavljam da je njemu to izgledalo kao video igrica ali sigurno će mu ostati u sećanju jer je mogao da vizuelno, virtuelno vidi ono što je njegov otac realno doživeo. Što kažu, neka tako i ostane...
Kako mladi reaguju na izložbu?
Zanimljivo je pitanje kako izložbu doživljavaju mladi koji o devedesetima nažalost ne znaju ništa ili znaju vrlo malo i to često propagandom iskrivljeno. Organizatori su mi rekli da su i sami začuđeni da je izložbu do sada posetio veliki broj mladih ljudi, što je ohrabrujući podatak. Neki su zbunjeni, začuđeni, sumnjičavi... Mnogi imaju utisak da je Srbija nekako ostala „zaglavljena“ u devedesetima. Da ih još nije preživela, a i da je sada na delu neka vrsta glorifikacije devedesetih od strane vlasti i bliskih im medija. Tome u prilog, na primer, govori i serija koncerata i zabava koje se organizuju pod naslovom „Volim devedesete“ – što je mnogim gradjanima, činjenica, vrlo neprimereno.
Saša, šta možemo reći, kakvu poruku šalje izložba Lavirint 90-ih?
Da kažem, mislim isto što misle mladi – da je Srbija i dalje na neki način u devedesetim. Da neke stvari nisu rešene, da nije podvučena crta i da nas to i dalje pritiska a da je jako važno da postoje ovakve izložbe koje će nas podsećati na ono što nam se svima dogodilo. Umešao se tu, kako se to kaže, i Gospodin Slučaj, pa se ispostavilo da se izložba održava baš u vreme kad su nas jezivi događaji, ubistva u beogradskoj školi i selima oko Mladenovca i Smedereva brutalno vratili u devedesete i sve vezano za njih. Valja tu pomenuti i da se među eksponatima iz devedesetih našla i bočica bensedina, leka za smirenje jako popularnog na ovim prostorima devedesetih. Istini za volju, bensedin i slični proizvodi i sada su veoma tražena roba, bar u Srbiji.
Šta će se dalje događati sa izložbom?
Izložba je, kako kažu organizatori, pilot projekat inicijative za osnivanje regionalnog centra za pomirenje, obrazovanje i buduću saradnju pod imenom „Muzej 90-ih“. Do tada, zna se da će ona zbog velikog interesovanja u Beogradu biti produžena do kraja osmog meseca a u petom mesecu sledeće godine gostovaće u Historijskom muzeju u Sarajevu. Dogovorena je i Pula, završavaju se pregovori za Zagreb. Ideja je da se održi i u Skoplju i Prištini, a postoje i ozbiljne šanse da se izložba organizuje i u Berlinu.