U modernom poslovnom svijetu ravnoteža između poslovnog i privatnog života ključna je za zadovoljstvo zaposlenika i uspjeh tvrtke. To će vam reći i stručnjaci i šefovi. Ali postoji li zaista ravnoteža izmedju poslovnog i privatnog života i kako ju postići?
Prema studiji instituta Forsa koju je naručio njemački časopis 'Eltern', žurba, stres i stiska s vremenom potpuno su normalna svakodnevica za 67% majki. I to će vam potvrditi mnogi roditelji - bilo da smo kod kuće ili na radnom mjestu, zadaci se izmjenjuju i redaju jedan za drugim. S većim brojem djece se povećava i broj obaveza, a čak ni spavanje nije odmor od stresa jer se nerijetko i ono odrađuje - planski. Moramo leći do toliko i toliko sati, ako ujutro moramo ustati u ovoliko sati. Pitanje je koliko je tu onda prisutan odmor. O vremenu za sebe, tako čestoj frazi u moderno doba, rijetko tko uopće razmišlja.
Ili sam u krivu? Postoji li zaista work-life balans, zna moja gošća Aleksandra Glavić Žeravica, zaposlena majka dvoje djece, ali prije nje razgovaram s još jednom zaposlenom majkom i kolegicom, Aidom Kožar, o tome kako izaći iz začaranog kruga previše obaveza, gde naći mjeru koja bi odgovarala i poslu i obitelji, ali i nama samima.
Aida, jesi li pod stresom?
Danas ne. Nekada imam vremena da se organizujem i obaveze završim ranije. I trudim se da uvek imam vremena, ali nekada je to prosto nemoguće. Onda ulazim u taj krug kojeg si pomenula, gde obaveza obavezu stiže, a vremena za predah niotkuda. Sem naravno vreme kad se ide u krevet da bi se spavalo i odmorilo, a i to je obično kraće nego što bih želela. Ponekad se pitam, zašto uvek od tog vremena moram da kradem da bih stigla da završim ostale obaveze.
Vjerujem da nisi jedina koja se to pita. A uglavnom se pitaju oni koji nemaju ravnotežu između vremena provedenog na poslu i provedenog kući. Pritom, naravno, ne mislim samo na vrijeme kao vrijeme, već na kvalitetno vrijeme provedeno na poslu i provedeno kući.
Tačno Majo. Work-life balance, ako taj engleski pojam ne shvatimo cinično kao što to mnogi u međuvremenu čine, znači ravnotežu između obaveza na poslu i potrebe za privatnim životom. Ta ravnoteža je važna iz više razloga a najpre je važna da bi se mi osećali dobro sami sa sobom. Kad se ne osećamo dobro sami sa sobom, kako onda da se osećamo dobro sa drugima? Ako imamo uravnotežen odnos između posla i privatnog života, onda i smanjujemo stres, što je u startu dobro za naše zdravlje. I psihičko i fizičko. Raspoloženje nam je bolje, a i dovoljno spavamo, pošto ne moramo da krademo vreme od sna.
Pretpostavljam da se to onda pozitivno reflektira na posao?
Ako nisi prenatrpana obavezama na poslu onda bolje radiš taj posao. Bolje donosiš odluke, stvaraš bolju atmosferu na radnom mestu. Pored toga, kada nemaš previše obaveza onda možeš da se razvijaš intelektualno, da se obrazuješ. Što za posao može da takođe da bude dobro. E sad, u tome i poslodavci moraju da učestvuju i moraju da budu svesni važnosti ovih aspekata da bi posao bolje funkcionisao.
Šta kažu podaci na ovu temu?
Podaci na ovu temu kažu da je pandemija Kovida mnogo promenila način rada koji se pre pandemije poznavao. Okolnosti karantina i rada od kuće su pospešili aktiviranje takozvanog „New Work“ koncepta odnosno koncepta „Novog rada“. Taj koncept sažima različite modele rada. „New Work“ objašnjava da postoje različite alternative klasičnom modelu rada, posebno kroz digitalizaciju. Ovaj koncept ujedinjuje elemente kakvi su prilagodljivost, sloboda, samoodlučivanje, dalji razvoj i veća uloga tehnologije na poslu. Izraz „New Work“ je prvi put koncipirao Frithjof Bergmann, nemački profesor filozofije na Mičigan Univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Državama.
Aleksandra Glavić Žeravica objašnjava svoju perspektivu kad je ravnoteža obiteljskog i poslovnog života u pitanju
Pokušavam uspostaviti nekakav balans, ali je manje-više nepostojeći, barem ako će tu biti neko 'vrijeme za sebe'. To ne postoji, nemam kad. Naprosto dan je prekratak za tako nešto.
Što onda prvo ode s to-do liste? Pretpostavljam baš to spomenuto vrijeme za sebe.
Da, apsolutno. Pomislim nekad da bih baš otišla trčati, tu u blizini, nigdje daleko, ono izaći iz stana i trčat. Planiram si to, želim to, to mi je ionako dobro i za psihičko zdravlje i, okej, i fizički mi dobro dođe. Međutim, kako i Domagoj, moj muž, radi puno radno vrijeme, i ne radi u mjestu u kojem živimo, putuje do posla isto sat vremena, i još radi posao u kojem su česta dežurstva, tako da on najčešće dođe u, recimo, 6 popodne kući. Ili još kasnije ili uopće ne dođe, ako je 24 sata dežuran. I onda to vrijeme za mene, to trčanje, otpadne jako brzo. I to se ne dogodi jednostavno.
Da ne pričam da trebam otići, kako smo došli s godišnjeg, obaviti neku kupnju i sve što treba za kuću i za djecu, jer došli su u kratkim rukavima i prerasli sve u međuvremenu dugačko, i uopće ne znam kada da to uguram u današnji dan. S obzirom da živim u malom mjestu u kojem trgovine rade, barem ove s odjećom, do šest popodne ili sedam i jedino u te prehrambene stignem do deset - pokupovat sve što treba. Eto kad me pitaju zašto sve naručujem - zato što mi trgovine ni ne rade više dok ja završim sve kod kuće.
Što te održava na površini? Jer, ovo je sve vrlo stresno i stalno si u nekakvom čvrstom rasporedu. Ima li neka točka kojoj se raduješ u svemu tome?
Adrenalin! Adrenalin me drži na površini - kao da se bavim ekstremnim sportovima. :) Što me održava? Pa naposlijetku - zadovoljna sam! Mislim, otišli smo daleko prije sedam godina. Htjeli smo oboje raditi u struci, htjeli smo se skućit i imati djecu. I to se nekako sve ostvarilo. Onako, sve kvačice. Pa ovo nekako smatram kao dodatnim okolnostima koje trebamo iznijeti. Ta težina. Znali smo da nećemo tu imati ni bake ni dide ni ostalu pomoć. I nekako smo i navikli biti sami. Koliko god bilo teško i stresno, opet mi smo navikli da smo mi sebi sve. Nas četvero, to dvoje djece i muž i ja. I na kraju sam si skroz ok s tim. Iako bi mi dobro došla neka dadilja povremeno.
To zvuči dobro ako se može aplicirati na posao. Međutim, velik broj zanimanja i dalje nije baš fleksibilan.
Svakako. Zemljoradnici, pekari, doktori, vodoinstalateri, i još mnoga zanimanja nemaju mnogo prostora u kojem mogu da se prilagođavaju. Međutim, upravo zato što njihova zanimanja imaju neflkeksibilnu prirodu trebalo bi onda da im se poboljšaju uslovi rada da bi onda i oni bili produktivniji.
Što poslodavci mogu onda ponuditi u tom smislu, da bi njihovi radnici imali ravnotežu između obaveza na poslu i privatnog života?
Postoje mnoge firme koje čine savetnici za problematiku ravnoteže između posla i privatnog života. One nude obuku institucijama čiji radnici imaju ovaj problem. Svoje težište onda stavljaju na način komunikacije između poslodavca i radnika ali i na programe podrške radnicima. U svakom slučaju, ističu stručnjaci, od velike je važnosti da poslodavci najpre razumeju važnost ravnoteže između posla i privatnog života. I da se o tome razgovara.
Kako se u Njemačkoj poslodavci odnose prema svojim radnicima?
Prema prošlogodišnjim podacima internet portala za skupljanje podataka „Remote“ Nemačka je na dvanaestom mestu po kvalitetu ravnoteže između posla i privatnog života u Evropi. Na prvom je Luksemburg a na drugom Španija, za koju kažu da ima tradicionalno razumevanje prema obavezama koje radnici imaju prema porodici, i uopšte prema privatnom životu. Od bivših jugoslovenskih republika, samo je Slovenija u prvih deset i ona je na devetom mestu.
A što je sa sviješću mladih Njemaca o balansu posla i privatnog života?
Svest o važnosti ravnoteže između posla i privatnog života kod mladih u Nemačkoj je na visokom nivou. Po podacima „Statiste“ nemačke platforme za prikupljanje podataka čak 57 odsto mladih Nemaca koji traže posao, odbilo bi poslovnu ponudu ako ona ne ostavlja dovoljno prostora za privatan život. To je zato jer studije pokazuju da se loš balans između posla i privatnog života u 49 odsto slučajeva loše odražava na porodične odnose. Na prijateljske odnose nešto manje, 47 odsto, a mnogo posla će čak u 38 procenata izazvati zdravstvene probleme kod zaposlenih.
Jedan razlog je vjerovatno i taj da Njemačkoj itekako nedostaje radna snaga – tako da radnici mogu postavljati razne uvjete jer su u dobroj poziciji. Bilo kako bilo: te brojke opominju.
Posebno ako privatni život znači porodica sa malom decom. I to se nekako sve prelama, da tako kažem, po leđima majke. Očevi, po pravilu, a i po statistici, više zarađuju, što znači da je majka više sa decom. Odlazak u vrtić ili u školu, odlazak na sport i dodatne aktivnosti, društvene obaveze dece, briga o kućnim poslovima – to je već dovoljno obaveza za puno radno vreme. E na to onda dođu još obaveze na poslu koje žena u toku dana mora da završi.
Kad slušam ove brojke onda mislim pa nije ni čudo da se loš balans između obaveza na poslu i privatnog života loše odražavaju i na obitelj i na zdravlje.
Baš sam juče u internet galeriji fotografija „Humans of New York“, naišla na fotografiju majke koja stoji pored dečjih kolica u kojima je malo dete. Fotografija je načinjena pri oblačnom vremenu. I ta majka kaže da joj je po ceo dan trk: da na poslu ima mnogo obaveza, a kad dođe kući onda ima mnogo obaveza sa decom. Mora da im spremi da jedu, da ih odvede na sport, da im opet da da jedu, da ih okupa, da ih povede na spavanje. I ona kaže da joj ništa od opuštene strane majčinsta ne ostaje, da nema vremena za zabavu sa decom, te da je deca povezuju samo sa obavezama. I žali zbog toga i nada se da će bar pasti kiša, eto, bar nešto neočekivano da se desi, da bi izgledalo kao avantura.
Što potvrđuje važnost ravnoteže između posla i privatnog života.
I za posao i za porodicu. U interesu je svih da svima bude dobro i da se nađe prava mera koja neće ostavljati gorak ukus na kraju dana.