Vrijeme je godišnjih odmora, dobar dio dana koji inače ispunjavaju druge aktivnosti povezane s obvezama na radnom mjestu ili u školi, sada je slobodan i treba ga ispuniti nekom drugom aktivnošću. Ili možda ne?
Psiholozi smatraju da je dosada tj. svjesno odricanje od bilo kakve aktivnosti zapravo korisno za psihofizičko zdravlje. Dosada nam pomaže da, kako se to kaže, "sredimo misli" i pripremimo se za nove mentalne izazove.
No dosada može odvesti i u neželjenom smjeru, pogotovo kada se razdoblja smanjene aktivnosti povezuju s nelagodom i kada ih se pokušava ispuniti drugim, negativnim aktivnostima koje vode ovisnostima od alkohola, duhana ili droga.
Dosada ili dokolica i kod djece može uzrokovati ovisnost o medijskoj konzumaciji poput mobitela ili prekomjernog igranja igrica. Opet s druge strane psiholozi upozoravaju da je isto tako štetno svaki slobodni trenutak djeteta ispunjavati nekom isplaniranom aktivnošću.
Gdje je granica između "dobre" i "loše" dosade i kada je osjećaj dosade zapravo alarm da nešto nije u redu sa svakodnevicom?
No kolega Filip Slavković je za nas proučio neke studije na istu temu i objašnjava zašto je zapravo u modernom društvu relativno teško osjećati dosadu.
Filipe, tebi valjda nije dosadno?
Iskreno, ne pamtim kada mi je poslednji put zaista bilo dosadno jer mi se već godinama više čini da nemam dovoljno vremena nego da ga imam na pretek. A dosada uglavnom nastupa kad imamo osećaj da ne znamo šta ćemo s vremenom i u prostoru koji su nam na raspolaganju.
I eto nas odmah kod definicije dosade. Je li uopšte tačno definisano, šta je to dosada?
„Dosada je neprijatan osećaj koji nas obuzima kada želimo, ali ne možemo, da obavljamo neku zadovoljavajuću aktivnost.“ To je jedna od prihvaćenih naučnih definicija, formulisana u Torontu u Kanadi, u okviru Laboratorija dosađivanja Univerziteta Jork. U nekim naučnim radovima pravi se i razlika između stanja dosađivanja, koje se odnosi na neku aktivnost iliti nedostatak aktivnosti u određenom vremenskom periodu, i osećanja dosade, koje opisuje ličnu osobinu svakog čoveka da brže ili sporije odnosno manje ili više intenzivno počinje da se dosađuje tj. doživljava dosadu.
O temi dosade razgovarali smo s Kristinom Pota Radulović, psihologinjom iz Beograda koja se kroz tzv. geštalt terapiju približava fenomenu dosade.
Kristina, iz ugla psihološke struke koja je definicija dosade?
U periodu dok je radio u mentalnoj bolnici na osnovu svojih istraživanja Frederick Perls, jedan od osnivača Gestalt terapije koji je bio i psihijatar i psihoanalitičar, došao je do zaključka da je dosada rezultat blokiranja naših pravih izvornih interesovanja. Jer kada blokiramo naša prava interesovanja i ne radimo ono što nas istinski zanima ostajemo bez entuzijazma i bez ideje kako da strukturiramo svoje vreme. I tada nastupa taj osjećaj dosade. Tako bismo mogli da osetimo "To je dosada". Kada ja nisam u kontaktu sa onim što stvarno želim da radim.
Da li je on mislio pritom općenito na dosadu u na jednoj višoj razini, npr. ako netko radi posao koji ga ne zanima, pa je to dosada ili zapravo kad završi taj posao onda zapravo dosade više nema? Kako je to on definirao?
Pa znate kako, on je ovo odredio baš to - kada nismo u kontaktu. Jer mi i kada radimo neki posao koji nas ne zanima previše, ali smo posvećeni, radimo, pratimo proces, mi smo u jednoj aktivnosti gde i ne razmišljamo da li nam je zabavno ili ne, jer samim tim što smo u kontaktu sa materijom ne osećamo dosadu. Dosada je odsustvo entuzijazma. Dosada je kad se isključujemo. Na primer, kad iscrpljujemo sebe u naporu da održimo koncentraciju kad nam je nešto dosadno, to je taj osećaj dosade. Različiti poslovi koji imaju dobru strukturu ili ljudi koji su strukturirali svoj posao, onda je to nešto drugo. Onda je to aktivnost koja njima daje svrhu i funkciju.
Dakle, to je ono što mi kolokvijalno u svakodnevnici kažemo, vrijeme mi je prošlo kao par sekundi, a zapravo se radi osam sati, govorim konkretno o zaposlenju, dok ima nekih ljudi kojima tih osam sati nikako da prođe.
Upravo to, jer kada smo mi u kontaktu sa sobom, nama vreme neosetno prolazi jer imamo svrhu. Imamo smisao i znamo šta radimo, a kada nismo, onda vreme kao da stoji.
Dakle, ako mi voz kasni sat vremena pa sam prinuđen da čekam na stanici bez knjige u prtljagu i smartfona u ruci, onda ću se objektivno verovatno makar jedan deo tog vremena dosađivati jer je to prosto stanje u kojem sam se našao. Ali, koliko dugo ću se dosađivati i koliko snažno će me taj osećaj dosade mučiti, to zavisi od mene samog i načina na koji ću zabaviti telo i um dok čekam.
Otprilike je tako. A onda se javljaju, u suštini, ako se uporede različite naučne analize, dva smera kojim dosada može da nas povede: ili razvijamo kreativnost da bismo prestali da se dosađujemo ili nas obuzima sve jača agresija jer od dosade ne možemo da se izbavimo. No uz ova dva aktivna efekta dosađivanja, naučnici kao veoma važan navode i jedan pasivni: dosada nam pruža priliku da sredimo utiske i misli te je vrlo bitno da umemo da prihvatimo da se povremeno dosađujemo.
Da li to sad treba da znači da je dosađivanje dobro za nas? Ili je ipak loše kad nam je dosadno?
Dosada je, prema rezultatima brojnih naučnih studija, višestruko štetna. Ljudi koji se dosađuju, prema tim istraživanjima, brže postaju nesrećni, počinju da puše duvan ili konzumiraju droge, odaju se kockanju ili kriminalu a razvijaju i gojaznost. Posebno je kod dece i mladih uočljivo da oni koji se dosađuju u školi, na časovima, dobijaju lošije ocene jer zapamte manje informacija.
Ipak, ima različitih reakcija na dosadu a dosađivanje nam omogućava i da sredimo misli…
Dosada najviše smeta onima koji na dosađivanje reaguju disfunkcionalnim oblicima ponašanja. To recimo kaže profesorka psihologije Sabrina Kraus koja rukovodi istraživanjima dosađivanja na visokoškolskoj ustanovi SRH u Hamu ovde na zapadu Nemačke. Kraus još ističe da postoji jasna veza između dosade i samokontrole jer osobe kojima teško pada da se skoncentrišu ili motivišu i dosadu teže doživljavaju. Samo što, kako primećuje, u ovoj korelaciji još uvek nije utvrđeno šta je čemu uzrok – da li manjak samokontrole pogoduje dosadi ili dosađivanje slabi samokontrolu.
A šta je s onim pozitivnim efektima?
Dosada nam odvlači misli i to je dobro. S jedne strane, kada se dosađujemo, sortiramo ono što smo doživeli i razmišljamo o mnogo čemu za šta nemamo vremena ako mozak primoravamo da stalno reaguje na nekakve nove uticaje spolja. Ovo sređivanje misli onda često dovodi do novih ideja i podstiče kreativne procese. Dakle, kako smatraju naučnici, povremeno treba omogućiti našim tzv. sivim ćelijama u glavi da se odmore od stalno novih impulsa i nadražaja kako bismo spoznali šta bismo npr. novo mogli da preduzmemo. Osim toga, kada spoznamo da nam je nešto postalo dosadno, to treba razumeti kao signal da izmenimo to što radimo ili način na koji radimo.
S jedne strane se, znači, povremeno treba pomalo dosađivati jer nam to pomaže da se potom bolje fokusiramo ili da nešto interesantno smislimo. S druge strane, ako se dosađujemo dugo i mnogo, postajemo nervozni što ponekad može da nas podstakne na nasilje ili gurne u zavisnosti.
To zvuči komplikovano i čak opasno ali je dosada zapravo sastavni deo čovekove prirode, barem bila. Naše moderno doba je proglasilo dosađivanje za problem sa kojim se treba odlučno boriti, pogotovu kada je reč o deci. Najveća briga i đaka i njihovih roditelja tokom letnjih raspusta je da se dečaci i devojčice ne dosađuju jer ne znaju šta da rade u slobodno vreme kada ne idu u školu.
To vidimo ovih nedelja kad porodice uz odmor na moru ili selu planiraju i mnoge druge aktivnosti.
Deca su i tokom školske godine, pa čak i ona mlađa dok idu u vrtiće, često obasuta dodatnim ponudama – od bavljenja sportovima preko kurseva umetnosti i jezika do posebnih događaja organizovanih za najmlađe. Roditelji žele da deci omoguće da se razvijaju u različitim pravcima i disciplinama. Nepovoljan propratni efekat toga je što su dečiji dani potpuno isplanirani pa nema mesta za spontanost ili za trenutak odmora u kojem bi se dete malo dosađivalo ali bi mu dosada pomoglo da sortira svoje utiske i ideje te da samostalno kreira kako će se igrati ili nešto naučiti.
Ispade tako da su mame i tate preambiciozni u organizovanju zabave ili učenja za svoje kćerke i sinove ali se pre svega od same dece često može čuti da im je dosadno jer ne znaju šta da rade…
Više istraživanja pokazalo je da deca u pred-tinejdžerskoj dobi zapravo najviše vole da vreme provode s roditeljima. Negde posle desete godine starosti, to se polako pa onda sve brže menja i fokus se do dvadesetih u potpunosti prebacuje na vršnjake, deca tj. mladi tada žele da pre svega provode vreme sa drugaricama i drugovima. U ranom periodu razvoja uloga roditelja u aktivnom ispunjavanju vremena zato jeste bitna jer dete razvija kreativnost ali mora da ima period odmora od utisaka koje stiče. Naravno, ni roditeljima nije lako jer moraju i da zaštite dete od preteranih nadražaja svih čula, koji stižu pre svega preko različitih uređaja odnosno medija; ali moraju i da rade ili da se bave domaćinstvom ili da posvete pažnju drugim članovima porodice. Stoga je čak razumljivo zašto tokom letnjih odmora neke porodice imaju strogo isplanirane sve dane, iako bi im zapravo trebalo poželeti više spontanosti a ponekad i trenutke dosađivanja. Tokom školske godine, pak, trebalo bi se nadati da se deca na časovima ne dosađuju: ukoliko im je dosadno jer ih nastava ne interesuje, vreme u učionici treba učiniti zanimljivijim; ukoliko im je dosadno jer ne razumeju ono što se uči, znači da je detetu potrebna pomoć s gradivom u vidu dodatne nastave.