Svatko tko je u Njemačkoj u malo većem gradu bio u potrazi za povoljnim stanom zna priču: stanova je premalo, potencijalnih kandidata previše.
U velikim gradovima poput Münchena, Frankfurta, Kölna ili Stuttgarta, situacija s pronalaskom stana je oduvijek bila napeta. No posljednjih godina se problem drastičnog manjka plativih stanova i još drastičnijih povećanja stanarina, prebacio i na urbane centre poput Ruhrske oblasti ili Berlina, područja u kojima se još do prije koju godinu mogao relativno lako pronaći stan koji si i oni plićeg džepa mogu priuštiti.
Za one koji su i službeno socijalno ugroženi postoji i institucija socijalnih stanova, dakle onih stanova za koje mogu konkurirati samo oni koji na to imaju pravo dakle oni koji posjeduju dozvolu za subvencionirano stanovanje ili po njemački Wohnberechtigungsschein ili skraćeno WBS.
No i stanova u koje je moguće useliti samo s WBS-om je sve manje umjesto da ih bude sve više. Prošle je godine u Njemačkoj bilo nešto preko milijun socijalnih stanova što je oko 15.000 manje nego godinu dana prije. U posljednjih desetak godina se broj socijalnih stanova gotovo prepolovio.
No zašto se smanjuje broj socijalni stanova? Graditelji stanova su dužni jedan broj stanova izgraditi po socijalnom ključu dakle za vlasnike stanara s WBS-om dakle sa smanjenom stanarinom. Država vlasnicima stanova plaća razliku u stanarini. Ali nisu svi stanovi predviđeni za socijalno tržište na neograničeno vrijeme. Nekon određenog broja godina ovi stanovi se više ne subvencioniraju i vlasnici ih stavljaju na tako reći normalno tržište, dakle uz punu visinu stanarine. Ti stanovi ne nestaju ali više nisu subvencionirani i zato imamo trend smanjenja broja tzv. socijalnih stanova.
Istodobno je vlada daleko od svog deklariranog cilja od izgradnje 100.000 novih socijalnih stanova godišnje tako da je prošle godine u ovaj stambeni segment ušlo tek nešto više od 50.000 stanova. Razloga je više ali se prije svega radi o drastičnom poskupljenju gradnje posljednjih godina.
Od kolege Saše Bojića doznajemo zašto je situacija na tržištu socijalnih stanova u Njemačkoj tako dramatična.
Saša, kako tačno izgleda aktuelni presek stanja na tržištu socijalnih stanova?
Situacija je alarmantna. Savez „Socijalno stanovanje“ je u januaru ove godine na konferenciji za novinare u Berlinu prezentirao najnovija saznanja. A njih je donela studija Instituta Pestel u Hanoveru. Prema tim podacima, cilj vladajuće koalicije da za vreme svog mandata finansira gradnju 100.000 socijalnih stanova godišnje ni izdaleka neće biti dostignut, jer smo trenutno na oko 20.000 socijalnih stanova. A prema poslednjim raspoloživim detaljnim podacima Saveza „Socijalno stanovanje“ koji datiraju iz 2022. godine, Nemačkoj nedostaje nešto više od 912.000 socijalnih stanova.
Pretpostavljam zbog toga što nema dovoljno novca.
Ne samo što ga nema dovoljno, već je i – sa stanovišta pobornika masovne gradnje socijalnih stanova – loše raspoređen. Tako je prošle godine država izdvojila 15 milijardi evra za troškove smeštaja ljudi bez rešenog stambenog problema. Pet milijardi je izdvojeno za finansijsku pomoć stanarima u plaćanju kirija (Wohngeld), Tu je važno napomenuti da na te sume može da se gleda i kao na preterane iz prostog razloga što su u nekim gradovima kirije zaista previsoke. S druge strane, za gradnju socijalnih stanova je izdvojeno samo 4 milijarde godišnje.
Kako ipak, usprkos nestašici, doći do stana kojeg je moguće platiti ili kojeg subvencionira država? O tomu u aktualnom podcastu razgovaramo sa socijalnom savjetnicom u udruzi Südost Europa Kultur iz Berlina Ljubinom Krnjajić koja nam je objasnila da oni pomažu, ali:
Ljudi koji traže taj stan ipak se sami moraju izboriti kod stanodavca, moraju se sami prijavljiti za stan. Mi im pomažemo da ispune zahtev za WBS, nekad im pomažemo da ispune formulare koji se moraju ispuniti kad se prijavljuje za stan, kad se unose lični podaci, ako ne znaju toliko njemački da to pripreme, ali dalje oni sami traže stan. U Berlinu nevladine organizacije koje se bave našim poslom, koje pomažu migrantima nemaju kapaciteta da se bave tom vrstom rada. To se zove makler, posrednik bi bilo na našem jeziku. Mi nemamo kapacitet da idemo s ljudima na termine, da gledamo stanove, da se bavimo tim, ali im pomažemo što se tiče administracije.
Pomenuo si i „pobornike masovne gradnje socijalnih stanova“, pa mi to zvuči kao da postoje protivnici, kao da za tako nešto postoje alternative?
Zaista, ima političara koji smatraju da bi finansijsku pomoć države trebalo davati tako da ljudi budu u stanju da plate sebi kirije. Na primer, podsticati ih u nalaženju zaposlenja, novčano im pomagati da se snađu itd. Sada naravno sve te mere možemo da širimo u beskraj, na primer, da tako upravljamo razvojem određenih industrijskih grana da to vodi u otvaranje stotina hiljada, da ne kažem miliona, radnih mesta, i to je samo jedna mogućnost da se koncentrišemo na „subjekta“, na čoveka, da povedemo računa o tome kako ga dovesti u situaciju da može sebi da plati stan. Savez „Socijalno stanovanje“ je jasno poručio vladi: okanite se „subjekta“ i gradite stambene objekte. Odmah!
Što naravno ponovo vodi u finansijsku „trijažu“ jer novca nema dovoljno ni za hiljade drugih stvari. Spominje li Savez „Socijalno stanovanje“ neke konkretne brojke? Koliko novca je potrebno uložiti da bi situacija bila potpuno zadovoljavajuća?
Kako da ne. 50 milijardi. I to kao što rekoh: odmah! Jer, kako kažu u ovom Savezu, samo tako bi vladajuća koalicija mogla da se približi cilju da gradi 100.000 socijalnih stanova godišnje. U Savezu su i sami zasukali rukave i bacili se u računice iz kojih su proistekli i neki njihovi predozi, na primer, da se na gradnju socijalnih stanova plaća samo 7 odsto poreza na dodatu vrednost a ne 19 kao što je to sada slučaj. Savez predlaže i da država formira i vanredan budžet kako bi mogla da postigne sve to. Taj budžet bi trebalo da bude izuzet od takozvane „dužničke kočnice“. A naravno čim čujemo izraz „vanredan budžet“ znamo da se radi o novom kreditu. Tj. novom zaduživanju. Ni to ne ide tek tako, samo da onako usput podsetim da nemačka država trenutno duguje 2.496 hiljada milijardi evra, što znači da se dug svake sekunde povećava za 3.581 evro i da tako računski gledano dug po glavi građana Nemačke iznosi 29.482 evra.
Sve to ne zvuči baš dobro iako je kancelar Olaf Šolc 2022. godine stanovanje proglasio za odlučujuće socijalno pitanje. Da li je vlada u međuvremenu reagovala na studiju o kojoj pričaš?
Jeste, i to prilično osorno, nemačka ministarka gradnje Klara Gajvic iz SPD, rekla je „Lično smatram ovu studiju u velikoj meri neozbiljnom i sumnjam ui njene analize – jer one su delimično potpuno apsurdne“. To zvuči kao da je izrečeno gotovo sa gnušanjem, a isto tako je odbacila i svaku pomisao na vanredan budžet. Jedino sa čime se slaže je očigledno činjenica da u Nemačkoj ima premalo socijalnih stanova, ali to je po njenim rečima rezultat dve decenije manjka novca za gradnju socijalnih stanova. I to je naravno odbacivanje sopstvene odgovornosti u dobro poznatom političkom stilu zvanom „ne možemo mi sada da ispravimo sve krive Drine naših prethodnika“. Doduše, o obećanjima da će biti građeno 100.000 socijalnih stanova godišnje a gradi se samo 20.000 – na to se nije osvrtala.
Znači, politika nema razumevanja za zahteve sa povećanje gradnje socijalnih stanova?
Ima i te kako, samo reč je o političarima koji su sa manjim kompetencijama od Klare Gajvic. Tako je političarka druge vladajuće stranke, naimer, Zelenih, Hana Štajnmiler, izjavila da bi trebalo graditi mnogo više socijalnih stanova umesto da se svake godine kirije subvencionišu milijardama evra i dala je za pravo autorima studije kada je reč o tome u šta treba investirati novac. A iz opozicije naravno stižu kritike na račun vlade, tako je recimo političarka Stranke levice Karen Laj izjavila da studija iznosi na videlo koliko je zakazala stambena politika savezne vlade – i dodala da podržava i zahtev za donošenje vanrednog budžeta.
I šta je na kraju zaključak – da smo se zaglavili i rešenja nema?
Mrka kapa. Doduše, mnogi stručnjaci predlažu da se poslovne zgrade koje od vremena korone zjape prazne preurede u stambene zgrade. Jer, masovni prelazak zaposlenih u „kućne kancelarije“ je doveo do toga da bi zapravo tokom narednih nekoliko godina u centralnim gradskim zonama preuređenjem poslovnih zgrada moglo da se dobije 200.000 socijalnih stanova. Ranije se takvo rešenje smatralo preskupim ali sada, kada se ispostavlja da je situacija zaista alarmantna, ono počinje ponovo da se razmatra. Jer, prema računici Radne zajednice za savremenu gradnju iz Kila, prosečna cena gradnje jednog kvadratnog metra stana – uključujući i cenu zemljišta – trenutno je 5150 evra! Da bi se ti troškovi vratili, cena kirije za jedan kvadratni metara stana mora da iznosi 18 evra. Prema navodima minhenskog instituta Ifo, cene gradnje konvencionalnih stanova su u maju 2023. godine bilie za 36 odsto veće nego u leto 2020. godine.