Vlasnik zatvorene nuklearne elektrane na Ostrvu tri milje u saveznoj američkoj državi Pensilvaniji uložiće 1,6 milijardi dolara da bi je ponovo pokrenuo i prodavao energiju korporaciji Majkrosoft za razvoj veštačke inteligencije i centara podataka. Korporacija Konstelejšn enerdži (Constellation Energy Corp), najveći američki operater reaktora, očekuje da će Ostrvo tri milje biti ponovo u funkciji 2028. godine, navodi se u saopštenju Majkrosofta.
Eto vesti koja je otvorila razna nova pitanja u vezi sa energetikom i takozvanom zelenom tranzicijom.
U jeku sveopšteg prelaska na obnovljive izvore energije, ova investicija Majkrosofta jasno pokazuje da nam bliske budućnosti nema bez atomske energije. Servere Majkrosofta očigledno ne može da hrani nikakav vetropark a ni solarni paneli. Ni vodonik.
Da li je to sada definitivna formula energetske tranzicije – obnovljivi izvori plus nuklearke? To pitanje je posebno interesantno kada je reč o Nemačkoj, čija vlada je još 2000. godine – tada je to bila crveno-zelena vlada Gerharda Šredera - donela odluku o postupnom odustajanju od nuklearne energije.
Godine 2002. je donet i odgovarajući zakon, a odluke vlade u vezi sa daljim rokovima za rad nuklearki su više puta menjane, da bi 2011. pala definitivna odluka o gašenju nemačkih nuklearki, koje su tokom narednih prestajale s radom – njih ukupno 19 – a poslednja je ugašena 2023.
Baš kada je postalo jasno da je veštačkoj inteligenciji potrebna ogromna količina energije. Količina bitno veća od one koju u Nemačkoj trenutno mogu da zadovolje domaći izvori.
A kada će moći da je zadovolje?
To pitanje sam postavio samoj veštačkoj inteligenciji, odnosno našem starom poznaniku po imenu ChatGPT. Njegov odgovor je bio opširan zbog tehničkih detalja kojih ću Vas sada poštedeti, ali poslednje rečenice su vrlo onkretne i glase: „Realno je očekivati da će u narednih 5-10 godina Nemačka napraviti značajne pomake u pogledu skladištenja energije, pre svega kroz tehnologije poput vodoničnih baterija, ali i u razvoju efikasnijih AI sistema. Dugoročno gledano, između 2030. i 2040, kombinacija tehnoloških inovacija i političkih odluka mogla bi značajno smanjiti energetske potrebe AI tehnologije, dok se istovremeno povećava kapacitet skladištenja obnovljive energije.“
Dekarbonizacija „u suprotnosti sa konkurentnošću i rastom“ EU?
Znači radi se i na optimizaciji potrošnje struje koju prouzrokuje VI, i paralelno na kapacitetima skladištenja obnovljive energije. Ali to će potrajati. Uostalom, ne radi se samo o potrebi da se energijom „hrani“ veštačka inteligencija, već i o kompletnom smislu zelene tranzicije onako kako se ona danas sprovodi.
„Ako EU ne uskladi politiku u zajedničkom planu za dekarbonizaciju postoji rizik da će dekarbonizacija biti u suprotnosti sa konkurentnošću i rastom“, upozorio je 9. septembra prošle godine Mario Dragi u izveštaju pripremljenom za Evropsku komisiju. Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke i bivši italijanski premijer, tim izveštajem je poprilično uzdrmao kreatore politike u Briselu, razotkrivajući zaostajanje EU za divovima svetske ekonomije, pre svega Sjedinjenim Američkim Državama i Kinom.
Šta određuje taksonomija EU?
Taksonomija je, kako je obrazložila Evropska komisija pod vođstvom Ursule fon der Lajen, prvi formalni dokument kojim se navodi šta se sve smatra održivim vidom proizvodnje ili poslovanja. Da bi se smatralo ekološki održivom, svaka privredna aktivnost u EU – po taksonomiji – mora da ispunjava barem jedan od šest ciljeva održivosti odnosno zaštite životne sredine, u koji spadaju: zaštita klime, prilagođavanje klimatskim promenama, održivo korišćenje resursa vode, prelazak na tzv. cirkularnu ekonomiju, sprečavanja ili kontrola zagađivanja okoline; te zaštita i obnova bio-diverziteta i eko-sistema. Ova pravila važe već dve godine a uz njih ide još jedno pravilo: da se ne čini nikakvo značajno zlo. Ovo poslednje zapravo kaže da se pri sprovođenju mera za ispunjenje jednog od navedenih šest ciljeva ne sme činiti ništa što bi kršilo pravila ispunjenja ostalih ciljeva.
Kakve veze taksonomija u EU onda ima sa nuklearnom energijom?
Prema taksonomiji, atomska energija ali i energija dobijena korišćenje prirodnog gasa spadaju u održive vidove električne energije tako da se njihova proizvodnja smatra ispunjenjem ekoloških ciljeva. To je sve u stvari deo strategije koju je Evropska unija usvojila pre pet godina i koja se zove Green Deal ili Zelena tranzicija. Cilj Green Deal-a je da ekonomija u EU do 2050. u potpunosti bude po klimu neutralna a već 2030. privredne aktivnosti treba da budu 55 odsto manje štetne po klimu nego što su to bile pre Zelene tranzicije. Da bi sva preduzeća u čitavoj Evropi uskladila svoje aktivnosti u skladu sa tom strategijom, Unija planira milijarde evra subvencija i olakšica ali uvodi i regulative koje će investitorima odnosno biznismenima ulaganja u zaštitu životne sredine učiniti primamljivijim. Za to je bitna taksonomija jer vrednuju ulaganja i u energetske sisteme.
Ispada na kraju da je reč o tzv. kanalisanju tokova novca?
To potvrđuje i Evropska komisija koja kaže da želi da podstakne investicije u obnovljive energije. U suštini, stavljanje nuklearnih elektrana na taj ekološki održiv spisak taksonomije znači npr. da svi investitori koji ulažu u atomske centrale mogu da pokažu da ispunjavaju klimatske ciljeve i da posluju odgovorno te da na osnovu toga promovišu svoju kompaniju kao savesnu a da uzgred i dobiju poreske olakšice u zavisnosti od zakonodavstva u zemljama u kojima su registrovani. Isto, inače, važi i za prirodni gas za čiju se pozitivnu kategorizaciju u taksonomiji, zbog svoje postojeće privredne infrastrukture, zalaže Nemačka; mada se korišćenje gasa, koje je fosilno gorivo, naziva privremenom tehnologijom koja će biti zamenjena npr. geotermalnom ili energijom iz vodonika.
Sa zamrzavanjem odnosa s Moskvom, "relativno jeftin izvor energije je sada nestao uz ogromnu cenu za Evropu", piše Mario Dragi. EU je izgubila više od jednogodišnjeg rasta BDP-a, dok je proizvodnja energetski intenzivnih industrija opala je za 10-15 odsto od 2021. godine.
A pri tome su ciljevi EU kada je reč o dekarbonizaciji “ambiciozniji od konkurencije, stvarajući dodatne kratkoročne troškove za evropsku industriju”. Dok je Brisel usvojio obavezujuće zakonodavstvo za smanjenje emisija štetnih gasova za najmanje 55 odsto do 2030. u odnosu na nivoe iz 1990. godine, Sjedinjene Države su postavile neobavezujući cilj smanjenja od 50-52 odsto u odnosu na (više) nivoe iz 2005. do 2030, a čak i Kina samo teži vrhuncu emisije ugljenika do kraja decenije.
„Ove razlike stvaraju ogromnu kratkoročnu potrebu za ulaganje za firme iz EU s kojom se njihovi konkurenti ne suočavaju“, navodi Dragi.
Drugim rečima, energetska tranzicija je u EU poprilično kruto postavljena i mnoge firme prilagođavanje proizvodnih procesa novim propisima košta previše novca tako da ne ostaju sredstva za ulaganje, plate radnika, mnoge troškove koji ranije nisu predstavljali tako veliki problem.
U Nemačkoj, gde više nema nuklearki, taj problem je još veći.
Ozloglašeno Ostrvo tri milje
Vratimo se na vest sa početka ove priče. Majkrosoft pokreće nuklearku kako bi dobio dovoljno struje za veštačku inteligenciju. Iza tog podatka se, međutim, krije mnogo zanimljivih detalja.
U pitanju je nuklearna elektrana na ostrvu Tri milje koja je 1979. Imala ozbiljnu havariju i za dlaku izbegla nesreću velikih razmera.
Elektrana se nalazi u Pensilvaniji gde je te godine došlo do delimičnog topljenja jednog od njenih reaktora.
Sada ta elektrana ima jednog kupca i to najpre na 20 godina. Kupac – Majkrosoft – će preuzimati 100 odsto električne energije koju ona proizvede. Jer, potrebna je cela jedna nuklearna elektrana da bi se energijom snabdela farma servera veštačke inteligencije!
To bi bio prvi dil te vrste iz nekoliko razloga. Najpre: komercijalna elektrana nikada ranije nije radila isključivo za jednog klijenta u SAD.
To će takođe biti prvi put da se ugašena elektrana vratila na mrežu. Inače, ova nuklearna elektrana je zatvorena pre pet godina iz ekonomskih razloga, i to nema veze sa havarijom iz 1979. godine.
Tamo je hlađenje reaktora 28. Marta 1979. zakazalo i došlo je do delimičnog topljenja goriva. Bila je to dotle najteža havarija jedne američke nuklearke. Mesto nesreće je obišao i Džimi Karter, tadašnji predsednik SAD.
Jezgro reaktora koje je eksplodiralo zapečaćeno je betonom – tek 1993. godine. Pre toga je više od deset godina uklanjan deo po deo reaktora.
Već u prvim vestima nakon nesreće mogla se čuti formulacija. „Sve je pod kontrolom. Nema nikakve opasnosti po javno zdravlje i bezbednost. U okolinu su prodrle samo male količine radijacije“.
I pored toga, neka istraživanja su pokazala da je – u zavisnosti od kretanja vetra – u nekim uskim sektorima u okolini reaktora došlo do radijacije koja je bila 100 do 1000 puta veća od zvanično navedene. U okolini je zabeležen i veliki porast oboljenja od kancera, velika smrtnost odojčadi, te oštećenja naslednog materijala.
Svi reaktori elektrane Ostrvo tri milje su pogašeni tek 2019. godine. I sada će biti ponovo pokrenuti što će koštati 1,6 milijardi dolara. To se doduše neće desiti tako brzo. Vlasnik objekta je Korporacija Konstelejšn enerdži, najveći američki operater reaktora, i ona očekuje da će Ostrvo tri milje biti ponovo u funkciji 2028. godine.
Jedna nuklearka za jednu farmu servera – da li oni koji gaje servere na velikim farmama više neće moći bez nuklearne energije? Da li će to postati jedan od glavnih uslova za održavanje naših moćnih asistenata u pogonu? Da li sada takozvana zelena tranzicija mora da se preispita? Ili je atomska energija ipak održiva? O tome će nam više reći moj kolega Filip Slavković
„Zeleno“ i „održivo“ ne moraju biti isto
Nuklearna energija dakle može da važi kao „održiva“ ali ipak ne možemo da je nazivamo baš „zelenom“, opasnost od nuklearnog zagađenja postoji i to je sasvim drukčija opasnost nego da se sruši vetrenjača ili zapali solarni panel. Zbog toga je naravno potrebno stalno kontrolisati procese koji se odvijaju u reaktoru i razviti što bolje sisteme kontrole i što više indikatora za razne vrste opasnosti.
I to je baš pravi posao za – veštačku inteligenciju. Ona zaista brzim koracima osvaja sektor energetike. Početkom septembra je norveška konsultantska firma DNV objavila izveštaj – zasad jedini uopšte – upravo o toj temi. Ona je napravila anketu u kojoj je učestvovalo oko 1.300 rukovodilaca iz energetskog sektora, a uz nju je vodila niz intervjua sa liderima i ekspertima.
U izveštaju koji je potom sačinjen, piše da će se zahvaljujući veštačkoj inteligenciji troškovi proizvodnje čiste energije do 2050. godine smanjiti za 1,3 biliona dolara, a troškovi mrežne opreme – za 188 milijardi dolara.
Kako stvari stoje, navodi se da će ukupni troškovi elektroenergetskog sistema biti smanjeni za 6% do 13%.
Digitalizacija i tehnologije koje koriste AI, kao što su pametne mreže, prediktivno održavanje i analiza podataka u realnom vremenu, već uzimaju maha u energetskom sektoru i nagoveštavaju dalje revolucionarne promene u narednim godinama, navodi DNV.
Veštačka inteligencija je dakle već sada neizbežan element mnogih energetskih sistema.
Čak 47% ispitanika reklo je da će njihova firma koristiti AI u svom poslovanju u narednoj godini, dok je taj procenat čak 69% kod onih koje DNV naziva „digitalnim liderima."
Dok 28% tvrdi su njihove organizacije napredne u digitalizaciji i pokazuju veći optimizam u pogledu ostvarivanja prihoda, profita i ciljeva dekarbonizacije, 37% je izjavilo suprotno.
DNV je ove prve nazvao nazvao "digitalnim liderima," dok za druge kaže da zaostaju u digitalizaciji.
„Globalno partnerstvo“ – zvuči dobro, ali…
Šta činiti da se ne bi zaostajalo u digitalizaciji? Jedno od rešenja koje se nameće je GPAI što znači „Globalno partnerstvo za veštačku inteligenciju“.
Reč je o međunarodnoj inicijativi čije osnivanje su 2018. na samitu G7 predložile Kanada i Francuska. Osnovana je 2020, a deluje u okviru Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj – OECD.
To je, da kažemo, lepo zamišljeno: zvaničan cilj inicijative je da se AI razvija „odgovorno“, da se vodi računa da se pri tome poštuju ljudska prava i da njeni članovi „dele iste demokratske vrednosti“.
Ono što nije sasvim lako objasniti jeste podatak da je prilikom osnivanja ovo partnerstvo imalo samo 14 zemalja-članica, sastav je vrlo zanimljiv i pomalo čudno postavljen i zato mislim da nije loše da ioh sve nabrojim: Kanada, Francuska – to su predlagači. Zatim: Australija, Nemačka, Indija, Italija, Japan, Maksiko, Novi Zeland, Republika Koreja, Singapur, Slovenija, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i – Evropska unija.
Zašto je Evropska unija posebna članica ako znamo da su pojedinačne članice već zemlje EU poput Nemačke, Italije i Slovenije, ali ne sve – to ostaje čudno.
Kasnije su se partnerstvu priključile još neke zemlje, na primer, Brazil, Senegal, Češka, Poljska, Turska, ali i Srbija, koja je među njima zasad jedina od zemalja regiona. Štaviše, ako niste znali, Srbija predsedava ovim partnerstvom.
Zaključak
Svet se u izradi koncepata veštačke inteligencije nalazi u popriličnom haosu i da odluka jedne jedine firme poput Majkrosofta da svoje servere snabdeva energijom iz „sopstvene“ nuklearne elektrane je dalekosežnija od svih međunarodnih koncepata, samita, koordinacionih tela i čega još sve ne. Jer, Majkrosoft se nije obratio nikakvom globalnom partnerstvu ni za šta, a kamoli ne da bi upitao da li je u redu da za funkcionisanje svoje veštačke inteligencije koristi nuklearku poznatu po nekadašnjoj havariji i pre više godina povučenu iz pogona. Veliki igrači očigledno postupaju na svoju ruku, a mali – sklapaju partnerstva, održavaju sastanke i nastoje nekako da pokažu da su „u igri“.