Koliko robova radi za Vas? COSMO bosanski/hrvatski/srpski 30.11.2023 26:33 Min. Verfügbar bis 29.11.2024 COSMO Von Sasa Bojic

Download Podcast

Koliko robova radi za Vas?

Stand: 30.11.2023, 18:24 Uhr

Saša Bojić, Amir Kamber

Kao konzumenti, nalazimo se na kraju proizvodno-snabdevačkog lanca. Razni produkti, bilo da je reč o potrošnoj robi, tehnici ili materijalima od kojih su nam izgrađene kuće i putevi, nastaju, često daleko od nas. U tom lancu nalaze se ljudi koji su žrtve surove ekploatacije. Kako ona izgleda, ko je forsira a ko se protiv nje bori? Šta potrošači mogu sami da učine? Pitanja su čijim je tragom pošao Saša Bojić. Hristina Piskulidis iz organizacije ASTRA oslikava šta se čini protiv izrabljivanja.

Živimo u društvu konzuma i proizvoda visoke tehnologije koji nam omogućavaju brzo učenje, udobno i bezbedno kretanje s mesta na mesto, brzu komunikaciju, rad na daljinu, dobru zabavu. Svi ti proizvodi imaju svoju cenu, baš kao što ima ljudi koji naše uživanje u svemu tome skupo plaćaju i to svojim zdravljem a neretko – i životima.

U celoj stvari postoji jedna velika kvaka. Naime: to službeno – nije tako. Mi uvek možemo da se zaklonimo postojećim zakonima, pravilima i garantijama, i čak imamo pravo na to jer nije na nama da vršimo kontrole u velikim firmama i bdijemo nad međunarodnim ugovorima. Mi radimo svoj posao kako treba, pa neka i drugi rade svoj posao kako treba.

U rudnicim kobalta u Kongu najviše rade deca | Bildquelle: Meinrad Schade/laif

Možda smo na dobrom putu ka takvom rešenju. Prvog januara ove godine u Nemačkoj i čitavoj Evropskoj uniji je na snagu stupio novi Zakon o lancima snabdevanja – Lieferkettengesetz. Prema tom zakonu, firme sa više od 3.000 zaposlenih moraju da osiguraju poštovanje ljudskih prava, određenih ekoloških mera i društvenih standarda kod svojih dobavljača, kao i onih koji dobavljaju robu dobavljačima, čime se obuhvata celokupni lanac snabdevanja.

Od 2024, zakon će se odnositi i na firme s hiljadu i više zaposlenih. U praksi, međutim, čak i male kompanije sa samo nekoliko radnika mogu biti pogođene od samog početka, naime kada prodaju svoje proizvode velikim firmama koje treba da kontrolišu svoj lanac snabdevanja.

Reakcije na ovaj zakon su poznate – mnoge velike firme su najavile da povlače svoje poslovanje iz Afrike jer im je sprovođenje mera kontrole – preskupo. Provera dobavljača je vraški složen posao ako znamo da, na primer Dojče telekom ima više od 20.000 dobavljača, Folksvagen oko 40.000, a hemijski koncern BASF čak 70.000 dobavljača. Oni su rasuti po čitavom svetu.

Kontrola njihovog rada će biti težak i nezahvalan posao. Ali, postavlja se i pitanje: šta je alternativa? Jer za kontrole i te kako ima razloga. Što možemo da vidimo na primeru kobalta.

Kobalt je važna sirovina za proizvodnju takozvanih litijumjonskih baterija – malih i velikih. Dakle, kako onih za mobilne telefone, tako i za električne automobile. Između to dvoje je širok spektar svih mogućih električnih aparata sa ugrađenim baterijama koje se pune.

I to još ni izdaleka nije sve. Kobalt ima svoju primenu i u mnogim drugim industrijskim proizvodima, od motora sa unutrašnjim sagorevanjem, preko gasnih turbina, pa sve do žica za gitaru.

Deca rade u fabrici odeće u Bangladešu | Bildquelle: imago images/ZUMA Press/KM Asad

Reč je o prilično retkom metalu. On ima srebrnast sjaj, a za punjive baterije se koristi zato što je u pitanju takozvani katodni materijal, ili prosto rečeno, elektroda koja prima elektrone i na taj način omogućava stvaranje energije u bateriji.

Više od polovine ukupne količine kobalta koja se eksploatiše u svetu potiče iz rudnikâ u Demokratskoj Republici Kongu.

Pokazalo se da su uslovi rada u tim rudnicima vrlo teški, umnogome neljudski, i da u tim rudnicima rade i deca. Pre nekoliko godina je jedna ekipa televizije „Skaj“ obišla nekoliko takvih lokacija i konstatovala da tamo, kako je rečeno u reportaži, postoji „armija dece koja radi“.

I pored bogatstva sirovinama, siromaštvo u Demokratskoj Republici Kongu je ogromno i tamo čitave porodice rade u rudnicima kobalta da ne bi umrle od gladi ili živele u krajnjem siromaštvu.

Dubine do kojih se stiže u traganju za kobaltom mogu da iznose i preko 40 metara. U jednom rudniku se tako formira mreža kanala, i što su ti kanali dublji, to su i uži. Neki su toliko uski da u njih mogu da uđu samo deca, i to je za njih normalan posao. Nijedan od kanala nije osiguran na način na koji su osigurani evropski rudnici. Zemlja u svakom trenutku može da se uruši, ili da počne da kliza, i jednostavno pokopa ljude, pa i decu. Kada pada kiša, kanale poplavi voda.

Deca rade bez čvrste obuće i bez šlemova. Nezavisno od opasnosti da ih zemlja zatrpa, u rudnicima je sve vreme prisutna otrovna prašina koja može da dovede do embolije i višegodišnjih teških zdravstvenih problema bez medicinske nege.

Ljudi nezgode koje se dese na radu prihvataju kao datost na koju nemaju uticaja. Kao žrtvu koja je morala da se podnese za dobrobit porodice. Deca koja kopaju u uskim tunelima rudnika često ostaju tamo po čitav dan i noć. Lekari su preskupi – baš kao i školovanje – pa se u slučaju povreda imrovizuje: rane se previjaju prljavim krpama, uz opasnost da se rana upali i dete postane nesposobno za rad, ili umre.

Ujguri rade na poljima pamuka u Kini | Bildquelle: imago images/Joerg Boethling

Plata radnika zavisi isključivo od količine iskopanog kobalta i od tržišne cene za jednu vreću od 25 kilograma. Da bi napunili jednu vreću, rudari često rade do potpune iznemoglosti. Muškarci kopaju, deca najčešće prenose korpe sa iskopanim materijalom do najbliže reke gde žene taj materijal peru. Pri tome otrovne materije dospevaju u vodu.

Prema procenama UNICEF-a u rudnicima na jugu Konga svake godine radi oko 40.000 dečaka i devojčica. Najmlađi među njima imaju četiri godine.

Situacija nije mnogo bolja ni u Maroku. Nedavno istraživanje grupe novinara javnih servisa NDR, WDR kao i dnevnika Zidojče cajtung pokazalo je da je marokanska kompanija Managem, koja upravlja rudnikom kobalta u marokanskom Bou Azeru, odgovorna za kršenja standarda zaštite životne sredine i prava radnika. Pomenuta kompanija je u vlasništvu marokanske kraljevske porodice.

Minhenski automobilski koncern BMW svoje automobilske baterije kupuje od firme Managem. Sa tom firmom je BMW 2020. godine potpisaio ugovor vredan 100 miliona evra i 20 odsto kobalta koji mu je potreban dobija od njega.

U ugovoru se Managem obavezao na „etički prihvatljivu eksploataciju kobalta“. Ostaje pitanje: šta je za koga u čitavom lancu „etički prihvatljivo“.

I tako smo polako stigli do pitanja odgovornosti. Moralne i materijalne. Prema zakonu o kontroli dobavljača koji je stupio na snagu početkom ove godine, i nemačke kompanije mogu biti pozvane na odgovornost u ovakvim slučajevima. I sada je BMW najavio da će „dobro ispitati“ navode novinara.

Glavno moralno i materijalno pitanje u svemu glasi: da li mi kao korisnici proizvoda moramo da se informišemo o načinu na koji taj proizvod nastaje ili je dovoljno da se zaklonimo izjavama proizvođača da je sve u redu? Da li je u redu to što jedno dete na Zapadu pred spavanje prebire po ekranu svog mobilnog telefona dok njegov vršnjak u nekoj dalekoj zemlji upravo zbog toga ne ide u školu i svakodnevno rizikuje život i zdravlje?

Kao mali moralni merni instrument za početak može da nam posluži internet-portal FRDM čija je osnovna ideja stvaranje humanih lanaca snabdevanja. On ima sajt koji se zove slaveryfootprint.org („ropski otisak“). Na tom sajtu možete da anonimno odgovorite na 11 jednostavnih pitanja. Ona se tiču uglavnom Vašeg materijalnog stanja i načina života. I na kraju Vam program izbaci brojku: koliko robova radi za Vas, negde u svetu.

EU-Lieferkettengesetz: Ruke koje prišivaju etiketu na crnu majicu | Bildquelle: picture alliance/dpa

Rezultat kratkog testa će Vas sigurno iznenaditi. Još jednom, imate ga na: slaveryfootprint.org a ja to sada ne bih da spelujem, pa za precizno pisanje možete pogledati tekst ovog podkasta na našem sajtu.

U čitavoj ovoj priči sam uzeo kobalt kao primer za eksploataciju nesrećnika koji se nalaze na početku proizvodnog lanca na čijem kraju su zemlje globalnog severa, ili globalnog Zapada, kako hoćete, u svakom slučaju od te jevtine radne snage i te kako profitiraju i zemlje Evropske unije koja sebe mnogo voli da zove „zajednicom vrednosti“.

Znači ne radi se samo o kobaltu već o sirovinama koje služe za proizvodnju tekstila svih vrsta, igračaka, i naravno, o prehrambenim proizvodima poput voća ili čokolade, ili o kafi, čaju, kozmetičkim proizvodima svih vrsta, obući itd. itd. Postoji više organizacija koje na međunarodnom planu vode računa o takozvanoj fer-trgovini, i među njima su najpoznatije Fairtrade, Naturland fair, GEPA I GEPA fair+, Hand in Hand.

Takve organizacije posebno vrednuju i obeležavaju proizvode u čijem lancu proizvodnje nije bilo ropske eksploatacije, već vladaju transparentnost i fer uslovi rada. Neke od njih su posvećene samo određenim proizvodima, na primer, Banafair vodi računa samo o fer bananama.

Postoje i firme koje prodaju samo takve proizvode i zbog toga nijedan od proizvoda u njihovim radnjama nije posebno označen – fer-trgovina se u tom slučaju podrazumeva. U najpoznatije takve firme spadaju recimo Weltladen i El Puente.

Postoje, naravno i proizvodi koji ne spadaju o potrošačka dobra, već su mnogo većeg kalibra, kao što su na primer zgrade ili putevi. Eksploatacija građevinskih radnika je odavno tema o kojoj se naveliko raspravlja, ali bez nekakvih opipljivih rezultata. Svi se groze, kao kada je bila reč o ropskim uslovima rada na gradilištima stadiona za Mundijal u Kataru, ali na kraju se medijska prašina slegne i sve ostaje po starom.

Mediji su javljali da je u gradnji tih stadiona život izgubilo čak 1700 radnika, da hiljade stranih radnika u Kataru rade u ropskim uslovima, da tamošnji gastarbajteri žive u prostorima koji nisu dostojni čoveka, daleko od gradova, na najtešnjem prostoru sa mnogo drugih ljudi.

Brodovi sa transportnim kontejnerima u luci | Bildquelle: picture alliance / YONHAPNEWS AGENCY

Ali su zato nemačke firme koje su učestvovale u gradnji stadiona tvrdile da su sve to preterivanja i da se u Kataru odvije po najvišim standardima. Da li bi iko očekivao drukčiji stav?

Doduše, onaj ko traži rad u nefer-uslovima ne mora da obavezno i da ga traži u Africi, Indiji ili Bangladešu. Razne vrste firmi ne moraju da uvek traže jevtinu radnu snagu u inostranstvu, već je otvorena i legalna mogućnost da inostrani radnici dođu na Zapad. Isto tako i sama Evropa sve više eksploatiše sebe samu.

U svetu je jasan trend ka sve većoj fluktuaciji radne snage. Taj trend ima svoj koncept i red je da pomenemo i njega.

Godine 2018. Ujedinjene nacije su objavile svoj Globalni pakt o migraciji koji je potom krenuo na potpisivanje u 190 zemalja-članica Svetske organizacije. Jedan od ključnih pojmova tog Pakta je – mobilnost rada.

Šta ta „mobilnost rada“ znači? To se vidi iz plakata koji su osvanuli po Nemačkoj u leto 2017. godine. Tada su, naime, prolaznici – pa tako i ja - zastajali pred bilbordima na kojima se videlo lice Avganistanca „Nasera", starog oko 40 godina. Ponešto tamnoputo lice koje je lako identifikovati kao stranca, sa ponekom sedom vlasi u crnoj kosi, očiju uprtih direktno u posmatrača.

Ispod tog lica je krupnim slovima napisana poruka: „Ja sam izdržljiv". A ispod toga, nešto sitnijim slovima, napisano je i objašnjenje da onaj ko je prešao toliko dug i toliko naporan put do Nemačke ne može biti slabotinja, što dalje znači da imate dobar razlog da ga – zaposlite.

Hristina Piskulidis, menadžerka za komunikacije organizacije ASTRA koja se bori protiv svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima posebno ženama i decom, i to uspešno i na mnogo načina čini već 20 godina rekla nam je više o situaciji u Srbiji.

- U Srbiji, što se tiče zvanične identifikacije žrtava trgovine ljudima i među njima žrtava trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije, mi zapravo zvanično beležimo vrlo mali broj radno eksploatiranih osoba. Mislim, pričam o prinudnom radu kao jednom od najgrubljih kršenja ljudskih i radnih prava. Tako da je, na primer, prošle godine zvanično u Srbiji identifikovano je 62 žrtve trgovine ljudima, od toga su samo četiri osobe bile zapravo žrtve prinudnog rada. S druge strane, ukoliko pogledamo izveštaje i trendove prethodnih godina, mi prosto imamo generalno na svetskom nivou, a i mi iz prakse znamo, porast žrtava prinudnog rada, tako da npr. Astra je tokom prošle godine preliminarno identifikovala 25 žrtava, od toga su 11 bile u situaciji prinudnog rada.



Ako gledamo reč stručnjaka, zvanična procena je da u Srbiji, na Balkanu, znači i kod nas ima deset puta više potencijalnih žrtava trgovine ljudima u odnosu na ono što je identifikovano. S druge strane, ako vidimo da smo u samoj Srbiji imali potencijalno masovne slučajeve radne eksploatacije, pre svega stranih radnika, onda taj broj postaje mnogo mnogo veći. To zapravo nije brojka od deset puta više nego sasvim moguće i sto puta više. Pitanje je kako će se i Srbija i svet zapravo nositi s tim problemom.

A recite mi šta znate o tome gde se domaći radnici eksploatišu u inostranstvu?

- Što se tiče domaćih radnika, različite su destinacije. Većina njih gravitira ka zapadnoj Evropi, ali ponekad imamo i neke slučajeve koji su vezani za neke istočne zemlje koje se smatraju prosperitetnim, kao što su Saudijska Arabija i slično. One industrije u kojima najviše dolazi do eksploatacije to su građevina, zatim radovi u polju, a dešava se da to bude i neka industrija automobila ili bele tehnike. A što se tiče žena, to su najčešće poslovi u domaćinstvu. Ono što treba da imamo u vidu da se vrlo često desi, kada su u pitanju žrtve seksualne eksploatacije, da zapravo te osobe se prijavljuju na lažne oglase za posao koji nude posao u restoranima, kafićima, hotelima, a da se desi da završe kao žrtve seksualne eksploatacije. Takođe, ono što je primetan trend u poslednje vrijeme je da su osobe eksploatisane na više načina. Istovremeno neko ko je žrtva seksualnog eksploatacije može da bude i žrtva prinudnog rada ili prinudnog prosjačenja.

Ima li primera eksploatacije stranih radnika u Srbiji i ako ih ima kako dolazi do toga?

- Mi smo sad baš nekako ta neka tranzitno zona i onda smo na udaru i migracijama koje su izazvane ratovima i društvenim nemirima. S druge strane. Postoji, naravno, i ogroman priliv radnika s istoka u sklopu ekonomskih migracija. To se nekako desilo kao logična posledica toga da veliki broj ljudi iz Srbije prosto migrira na zapad da bi radili za malo veći novac od onoga što se ovde nudi, tako da postoji potražnja za radnicima određenih profila. To su uglavnom nisko kvalifikovani poslovi i onda dolazi ogroman broj ljudi koji se zapošljavaju u građevini. Vrlo često su u pitanju kapitalne investicije, odnosno izgradnje puteva, kompleksa stanova, čitavih državnih projekata.To su uglavnom grupe radnika koje dolaze iz ekonomski nezavidnih situacija, iz dubokog siromaštva. Vrlo često potpisuju ugovore čija im sadržina nije u potpunosti poznata. Na primer, mnogi ugovori koje smo imali priliku da vidimo su bukvalno potpisani otiskom prsta ili se dešavalo da su na engleskom, a da većina ljudi ili zna neke osnove engleskog ili ne govori engleski uopšte. Ono što je takođe indikativno je da svi ti ugovori vrlo često propisuju drakonske kazne, zabranu radničkog samoorganizovanja u smislu štrajka ili bilo kakve pobune, ogromne penale za nedolaženje na posao ili izostanak s posla. To su sve stavke koje su i protiv međunarodnog zakonodavstva, što se tiče rada i protiv nacionalnog zakonodavstva zemlje, odnosno Srbije u kojoj se taj rad dešava.

Uvek postoji neko kome je toliko teško u životu da je spreman zapravo da prihvati sve te uslove. Ne zna ih unapred tačno, ali mu je svejedno. U svakom slučaju bolje od onoga što već sad ima u tom trenutku.

- Tako je samo što to je zapravo pitanje humanosti i razumijevanja čitave situacije iz perspektive nas koji živimo u malo boljim uslovima, i na kraju i interpretacije zakona. Ako gledamo šta je zapravo trgovina ljudima, to je prosto korišćenje nezavidnog položaja osobe koja je eksploatisana. I onda nema tu mnogo mjesta za razmišljanje šta raditi, jer mi kao civilizovano društvo, ako želimo da ostanemo civilizovano društvo i na osnovu međunarodnih konvencija koje smo potpisali, trebalo bi da te ljude zaštitimo, bez obzira na to da li su oni u prvom trenutku pristali na eksploataciju. Jer, vrlo često se dešava da osoba pristane na eksploataciju bežeći iz jedne nevolje u drugu, ali da, ukoliko ne može da napusti tu situaciju eksploatacije svojom voljom, tu već govorimo o trgovini ljudima. Bilo da je u pitanju trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije, bilo da je u pitanju seksualna eksploatacija ili koja god druga.

Te plakate nije izmislila nikakva organizacija za pomoć izbeglicama ili unapređenje integracije; njih je smislila firma Social Bee iz Minhena koja zapošljava radnike svih vrsta i potom ih zajmi drugim firmama. Izbjeglice su za tu firmu izvor prihoda a njihov položaj je zloupotrebljen da bi se korišćenje najjevtinije radne snage predstavilo kao nešto humano i korisno, praktično, kao win-win situacija.

Mnogi Nemci nisu mogli da sakriju gnev: to što žive u uređenoj zemlji i nisu morali nikuda da pešače hiljade kilometara sada ih diskvalifikuje u odnosu na one koje je život šibao, jer takvi navodno mogu „više da potegnu“? A bilo je i onih koji su na plakatu videli i nenapisanu poruku „Ne samo što sam izdržljiv, nego ću biti zadovoljan i nadnicom za kakvu mnogi Nemci ne bi radili". 

Sve to je u potpunom skladu sa pomenutim Globalnim paktom o migraciji. On je proistekao iz inicijative Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Tamo je, naime 2011. godine stvoren Savet za globalnu agendu migracije koji je ubrzo zatim formirao i svoj „Biznis mehanizam“.

O radu „Biznis mehanizma" se staraju Globalni ekonomski forum u Davosu i Međunarodna organizacija poslodavaca.

Rezultat njihovog rada je 2017. objavljen u vidu specijalnog izvještaja The Business Case for Migration u kojem se objašnjava zašto su migracije dobre za poslovanje. Tu predstavnici velikih koncerna i njima bliske fondacije superbogatih traže da se poveća globalna migracija i objašnjavaju kako u skladu s tim treba da se ponašaju političari i društva.

Okvir svega je relativno jasno postavio „Biznis mehanizam" GMFD na svojoj internet-prezentaciji: „Naše angažovanje pokreće opšti cilj a to je regulatorno okruženje u kojem radna migracija pomaže preduzećima.“

Tako je u Svetskom ekonomskom forumu početkom druge dekade ovog milenijuma stvorena neka vrsta javno-privatne koalicije za podsticanje migracije. Ta koalicija istrajno radi na definisanju cilja migracije ne kao odnosa između pojedinca i određene države, već kao odnos između pojedinca i poslodavca u kojem država služi kao posrednik.

Prosto rečeno: država omogućava poslodavcima priliv radne snage iz siromašnih zemalja, radne snage koja će poslodavce koštati mnogo manje od domaćih radnika.

Tako gledano, postavlja se pitanje: ima li još uopšte fizičkog rada bez eksploatacije? Da li je eksploatacija – eksploatacija, bez obzira na razlike koje tu postoje? I kako bi morao ili mogao da izgleda „ispravan“ odnos konzumenata prema toj eksploataciji? Pri čemu je moguća i situacija u kojoj su i sami konzumenti eksploatisani na svojim radnim mestima. Može li se ta situacija uopšte razmrsiti?

Moj predlog odgovora glasi: nije lako. Da bismo znali šta se dešava u proizvodnom i trgovinskom lancu, učesnici u tom lancu moraju da rade transparentno. Moraju postojati i sistemi kontrole koji takođe moraju biti transparentni. I potrebno je da podržimo rad organizacija kao što je Slaveryfootrpint ili kao što je ASTRA čiju predstavnicu Hristinu Piskulidis smo malopre čuli. Ali i sami moramo biti budni. Delegiranje humanosti na organizacije i forume je u redu, ali prava briga za ljude sa kojima delimo ovu planetu mora biti proaktivna.