18. Oktobar 2024. godine je bio vrlo bitan dan, iako to mnogi nisu primetili u moru informacija kojima smo stalno izloženi. Jer, tog dana je nemačka vlada objavila saopštenje za medije sa rezolutnim naslovom: "Nemačka hvata korak sa digitalizacijom". Saopštenje je izdato povodom drugog izveštaja o digitalnoj strategiji vlade u kojem je navedeno šta je sve do sada učinjeno na planu digitalizacije naše svakodnevice. Ta strategija je nastavak rada vlade na digitalizaciji društva koji je prvi put pismeno formulisan 1999. kada je donet tzv. Akcioni program „Informaciono društvo Nemačka 2006“. Dokument je objavila vlada kancelara Gerharda Šredera s ciljem promovisanja razvoja informacionog društva i jačanja digitalne infrastrukture.
Tu se planira ubrzanje digitalizacije unapređenjem telekomunikacione infrastrukture i širenje interneta, fokusira se integracija tehnologija u privredu, obrazovanje i javne usluge, i uopšte, pominje se sve što biste mogli i da očekujete od te vrste proglasa: konkurentnost nemačke ekonomije, unapređenje kompetencija mladih kroz obrazovni sistem i slične stvari.
Prvih 20 godina je najteže
A onda je 2006. godine osnovan Nacionalni IT-savet sa ciljem da se digitalne tehnologije integrišu u upravu i privredu. Potom je u avgustu 2014, za vreme vlade kancelarke Angele Merkel, objavljena i Digitalna agenda 2014-2017, znači ovaj put je već u njen naziv ugrađen i rok za transformaciju, a ovaj put je naglasak bio na širokopojasnom internetu i kibernetičkoj bezbednosti i zaštiti podataka, uz ostale aspekte bez kojih se ne može, kao što su podrška digitalnoj ekonomiji, digitalno opismenjavanje i tako dalje. Posle toga nije bilo velikih konceptualnih zamaha do 2022 kada je doneta nova, dakle, treća po redu, velika vladina strategija u digitalizaciji, koja nas vodi do tog veoma značajnog 18. oktobra 2024. kojim sam počeo ovu epizodu.
Jer, u njemu postoje dve reči koje su i program, i slogan, dve reči koje predstavljaju najveći iskorak do sada i najavu najradikalnije promene našeg života. One glase: „samo digitalno“ – sama vlada je rešila da ga piše na engleskom jeziku: „Digital-only“.
Digital only – put bez povratka?
Što je u tekstu izveštaja pojašnjeno rečima: „Milioni građana koriste nove digitalne ponude kao što su karta za javni prevoz u Nemačkoj „Deutschlandticket“, Federalni ID ili E-recept. Vreme je da se digitalna strategija pretvori u strategiju „Digital-only“. Moramo dosledno da razgradimo analogne strukture i polažemo na kompletno digitalne procese. To ne samo što je efikasnije i štedi troškove, već i poboljšava raspoloživost podataka. Samo ako postanemo potpuno digitalna država, Nemačka će moći da se razvije kao vodeća lokacija za veštačku inteligenciju i ojača poziciju u međunarodnoj utakmici“.
Zbog toga sve ovo i pričam. Uprošćeno rečeno, kupovina karata za prevoz ili neki koncert, svejedno, registracija automobila, pristup javnim ustanovama i događajima, te plaćanje svega i svačega, trebalo bi da budu mogući samo uz pomoć takozvanog pametnog telefona, najčešće očitavanjem podataka sa tog telefona, bilo da se on podmeće pod nekakav skener ili da korisnik sam šalje podatke određenom primaocu.
Bez obzira na druge aspekte strategije „samo digitalno“, ovaj je svakako najradikalniji. Zbog toga što vodi u prisilu korišćenja takozvanih pametnih telefona. Koji služe kao pravi rezervoar naših ličnih podataka i informacijama o našem načinu života, o čemu smo u našem podkastu već više puta detaljno govorili. A za te podatke, što više njih, zainteresovani su pre svega koncerni i vlast. To se u izveštaju Visingovog ministarstva sasvim neuvijeno i kaže, evo još jednom citiram: „To ne samo što je efikasnije i štedi troškove, već i poboljšava raspoloživost podataka“.
Softveri usisavaju podatke
Postoji mnogo vidova te „raspoloživosti podataka“. Evo samo jednog primera, recimo muzičke platforme Spotifaj (Spotify) koju koristi ogroman broj ljudi. Spotifaj automatski sakuplja sledeće podatke o svojim korisnicima: osnovne podatke kao što su ime, adresa, korisnično ime, lozinka, datum rođenja i podaci o kartici za plaćanje ili bankovnom računu.
Tu su zatim podaci o interakcijama korisnika: da li je i kako je reagovao na ponuđene proizvode i servise. Koje pesme je slušao i koliko dugo. Koje reklame je gledao, ima li formirane liste muzičkih numera i kakve su mu interakcije sa drugim korisnicima Spotifaja.
Zatim se sakupljaju tehnički podaci, tip internet-pregledača, tip uređaja na kojem se koristi Spotifaj, operativni sistem, podaci o ekranu telefona, naravno IP-adresa, podaci o mreži – WI-FI ili mobilnoj – koja se koristi itd. itd. Tu ima još mnogo toga, ali ovo je verovatno već dovoljno.
Svaki softver koji instaliramo na telefon postupa slično – u manjoj ili većoj meri. Ali pri tome i operativni sistemi u telefonima marljivo usisavaju podatke o korisnicima.
O operativnim sistemima da i ne govorimo
Irski profesor informacione tehnologije Daglas Lit (Douglas J. Leith) je 2021. godine sproveo istraživanje koje je u javnosti odjeknulo poput bombe. Ono je pokazalo da operativni sistemi iOS koje koriste Ajfoni (iPhone) i Android (koje koristi većina ostalih) u proseku na svaka 4,5 minuta telemetrijski šalju podatke o korišćenju telefona firmama Epl (Apple) i Gugl (Google).
U tome su posebno revnosni servisi i internet-pregledači kao što su Siri, Safari i Ajklaud (iCloud) kada je reč o Eplovim telefonima, te Hrom (Chrome), JuTjub (YouTube) ili Gugl doks (Google docs) u telefonima koji koriste operativni sistem Android.
Šta se sve s tim podacima radi, i kome su oni sve zapravo dostupni, o tim pitanjima se ponešto zna, mnogo toga ne zna, ali jedno je sigurno: koncernima i vladama je veoma stalo do njih. S druge strane, ogroman broj korisnika takozvanih „pametnih“ telefona o tome ne želi da razmišlja.
Sve je lakše doći do podataka o ličnosti
Korporacije o kojima je reč vide nas kao u SF-filmovima: znate onu tipičnu scenu na kojoj pripadnici neke tajne službe u nekoj velikoj sobi punoj ekrana gledaju snimke nadzornih kamera raspoređenih po ulicama velegrada. I onda neko kaže: eno, onaj tamo što čeka da pređe ulicu, taj me zanima. A operator samo markira tog čoveka na ekranu, pritisne neko dugme, i na ekranu se odmah pojave: ime i prezime dotičnog, njegova starost, te podaci o bračnom statusu, supruzi, deci, njegovom radnom mestu, hrani koju voli, ljudima sa kojima se druži i naravno video-snimcima koje je gledao na internetu, kafanama koje posećuje, zdravstvenom stanju, itd. itd.
I da podsetim da je slična stvar prošle jeseni pošla za rukom dvojici studenata sa Harvarda – na drugi način. Oni su naprosto stavili naočare firme Meta koje imaju ugrađenu mikrokameru i omogućavaju posmatranje takozvane proširene realnosti (augmented reality), dakle reč je o proizvodu koji svako može da kupi. I onda su tom kamerom uživo prenosili šta vide – na Instagramu. Bio je to live-stream posebnog tipa. Kada bi ugledali nekog prolaznika, oni bi sliku njegovog lica – direktno iz naočara - prosledili na analizu veštačkoj inteligenciji koja bi za nekoliko sekundi pretražila internet i našla dotičnog, i sve podatke o njemu koje je ikada objavio.
I tako su momci sa „Meta“-naočarama na ulici prilazili nekim ljudima i obraćali im se imenom i prezimenom, te komentarisali njihove stavove, na primer, jednom naučniku su rekli imena njegovih publikacija i za njih mu dali komplimente. Čovek je bio potpuno zaprepašćen.
Najbolje je da to što su njih dvojica uradili – može svako. Oni su čak objavili dokumentaciju o svom postupku. Jer, njihov cilj srećom nije bio da zloupotrebe podatke do kojih su došli, već da ukažu na to koliko su naši podaci dostupni i podignu svest javnosti o tome.
I sada zamislite kako se na ulicama polako ali sigurno pojavljuje sve više ljudi sa „Metinim“ naočarama. I tako... gledaju oko sebe.
Život sažet u formulu zvanu „BundID“
I šta će još uskoro moći da otkriju? Možda naš jedinstven matični broj? Mislim – digitalni matični broj. Ono što se u Nemačkoj zvanično zove: federalni (ili savezni) identifikacioni broj, „BundID“. Broj koji postaje naš glavni parametar u svetu. I koji će u eri zvanoj digital only biti zapravo najvažnija stvar.
Ovde je već vreme da nam nešto više kaže neko ko se posebno posvetio toj problematici, a to je moj kolega Nenad Kreizer.
Nenade, za početak, šta je to BundID?
BundID je središnji digitalni konto stanovnika Njemačke . Preko njega se mogu obavljati mnogi poslovi koji imaju veze s javnom upravom. Dakle onaj san o tome da ne moramo u gradsku upravu i tamo izvlačiti broj, čekati i zatim komunicirati s manje ili više dobro ili loše raspoloženim službenikom ili službenicom, bi BundID trebao učiniti javom.
Dakle radi se o prenosu vrlo poverljivih podataka. Pretpostavljam da prijava nije tako jednostavna kao kod drugih, komercijalnih servisa.
Tako je. Da bi otvorili BundID potreban je neki element zaštite na jako visokoj razini. To se može recimo biti šifra koju koristimo kod predaje poreznog obračuna preko portala Elster. Ali mnogo raširenija i uobičajenija je identifikacija preko tzv. digitalne osobne karte ili eID karte koja se u Njemačkoj izdaje stanovnicima Njemačke koji dolaze iz neke od članica Europske unije.
Digitalna osobna karta je nešto što mnogi od nas već odavno imaju. U Njemačkoj su osobne karte ili iskaznice izdane nakon 2010. tehnički opremljene za upotrebu online identifikacije. To se prije svega odnosi na NFC čip u samoj osobnoj.
Ja sad opet pitam: a šta je to NFC?
NFC je kratica za "Near-Field-Communication" što znači komunikacija na blizinu. Ovaj čip omogućava komunikaciju s uređajima za očitavanje. To je u većini slučajeva mobitel, smartphone ili pametni telefon. Svi relativno moderni mobiteli su pripremljeni za NFC komunikaciju. Na tom čipu se nalaze osnovni podaci: ime, prezime, adresa. Osobna karta se može očitati i preko specijalnog uređaja za očitavanje koji se spoji na laptop ili PC
To je prvi korak. Šta dalje?
Daljnji korak je da posjedujete osobni pin za korištenje digitalne osobne iskaznice. Taj pin u pravilu dolazi poštom nakon izdavanja osobne iskaznice ali je u međuvremenu to promijenjeno i on se ipak mora podići osobno u gradskoj upravi. Nadalje je na mobitelu potrebna aplikacija za učitavanje osobne karte. Prvo učitavanje je malo komplicirano dok se ne pronađe pravilan položaj karte na poleđini mobitela.
Da razjasnimo: BundID je jedno a digitalna lična karta je nešto drugo.
Da. BundID je nešto poput poštanskog pretinca za komunikaciju s državnim ustanovama. Dakle za prijavljivanje boravka recimo u Berlinu je potrebno da se prvo otvori BundesID dakle taj pretinac u kojem su svi podaci podnositelja. Za to je potrebna digitalna osobna iskaznica ili neki drugi mehanizam za identifikaciju poput spomenute lozinke za porezni portal Elster ako ga posjedujete. BundID isto tako služi za komunikaciju s državnim ustanovama. Ovdje možete, umjesto klasičnom poštom, primati poruke institucija, poput raznih rješenja. O ulasku dokumenta u pretinac Bund ID obavještava e-mailom.
Šta se sve može obaviti digitalnim putem, dakle pomoću BundID-ja?
Pa relativno mnogo stvari ali ne baš sve. I sve to naravno još uvijek ovisi od grada do grada od općine do općine. Negdje se može prijaviti novi automobil, podnijeti zahtjev za studentsku stipendiju, Bafög, moguć je i uvid u konto mirovinskog osiguranja. U Kölnu roditelji mogu postaviti zahtjev za rodnim listom djeteta itd.
Mene osobno je zadivila činjenica da se u Berlinu ali i mnogim drugim gradovima, nažalost ne u svima, preko BundID servisa može prijaviti boravak. Dakle nešto za što se u pravilu moralo čekati tjednima pa i mjesecima.
Digitalna lična karta se može koristiti u komercijalne svrhe a ne samo u komunikaciji s državnim ustanovama.
Točno. Recimo neke banke kod otvaranja računa više ne traže odlazak u poslovnicu ili identifikaciju preko, trenutno popularnog Post Identiteta, nego je dovoljna prijava preko čitača digitalne osobne iskaznice. Časopis Stiftung Warentest je pobrojao 261 raznu primjenu kod koje možete koristiti digitalnu osobnu kartu i time si uštedjeti izlazak iz kuće.
Koje su kritike ovog novog postupka?
Mnogi govore o sigurnosti digitalne osobne karte tj poveznice između BundesID-ja i vaše osobne karte a to je mobitel, koji je uvijek nekako povezan s rizicima. To se prije svega odnosi na nesigurne aplikacije na mobitelima koje su u pravilu ulaz za zloupotrebu. Zato stručnjaci preporučuju što manje aplikacija, to bolje.
Norbert Pohlmann, šef instituta za kibernetičku sigurnost u Gelsenkirchenu međutim kaže da su sigurnosni protokoli u aplikaciji za očitavanje podataka s digitalne osobne karte na vrlo visokoj razini. No i on ponavlja u međuvremenu već staru istinu da stopostotne sigurnosti nema.
To su kritike koje se odnose na sigurnost. A kakav je opšti utisak kad je u pitanju ova digitalizacija javne uprave?
Druga kritika je, a tu smo opet kod njemačkog federalnog sustava, da su mogućnosti upotrebe BundesID-ja jako nepregledne i ovise o tome gdje živite. Razlike o tome što se može obaviti digitalno se ne razlikuju samo od savezne zemlje do savezne zemlje nego i od grada do grada.
Njemačka je dakle još uvijek udaljena od zemalja poput Estonije gdje se čak može i glasati elektronskim putem.
Daljnja kritika se odnosi na činjenicu da je sve to skupa. što smo mogli zaključiti u posljednjih nekoliko minuta, otvaranje BundID naloga, pa upotreba čitača digitalne osobne iskaznice, još uvijek za nekog tko nije digitalni nomad, relativno komplicirani postupak. Tako da mislim da će još dugo gužve u čekaonicama državni institucija biti pune.
Bio je to Nenad Kreizer. Eto i od njega smo čuli da se preporučuje da u telefonu imamo što manje aplikacija – a kako to postići? Jer u digitalnom svetu se gotovo svakodnevno i na svakom koraku srećemo sa pokušajima da budemo prinuđeni na korišćenje mobilinih telefona. Najnoviji primer iz velikog korporativnog sveta je poštanski koncern DHL.
Arogancija pošte
Jeste li skoro u poštanskom sandučetu ugledali cedulju na kojoj Vas DHL-ov kurir obaveštava da Vas nije zatekao kod kuće, ali da paket možete podići u obližnjoj paket-stanici te firme? Ali ne u jednoj od stanica kakve postoje godinama, gde skenirate broj sa cedulje pa se otvori pretinac s paketom? Ne u takvoj: vaš paket se sada nalazi u stanici koja izgleda isto kao i stare, ali sada morate imati u „pametnom“ telefonu aplikaciju bez koje ne možete da otvorite pretinac.
Da li Vas je pošta prethodno pitala da li uopšte hoćete da paket završi u takvoj stanici, da li želite da instalirate njihovu aplikaciju u telefon i da li uopšte imate „pametni“ telefon?
Nije, dakako. Iako je sredinom prošle godine donet nov Zakon o pošti koji svakome omogućava da odbije takav način primanja pošiljki, koncern to i danas ignoriše. Pri tome se 29. oktobra desila velika havarija u njihovom sistemu i niko jedan dan nije mogao da otvori nijedan pretinac pomoću nove aplikacije. Koju smo svi primorani da koristimo.
A da i kada je reč o isporuci i preuzimanju paketa još mnoge druge stvari ne funkcionišu kako treba, o tome svakog dana možete saznati ponešto od nekog korisnika. Evo znam za jednog takvog a to sam ja. Nedavno sam u poštanskom sandučetu zatekao poruku da je paket za mene ostavljen u pretincu obližnje stanice za pakete. Iako to ne želim, morao sam da tu pred stanicom instaliram aplikaciju u telefon, i skeniram bar-kod sa cedulje. I ništa se nije desilo. Ni u osmom pokušaju.
Priučeni partneri i haos sa pošiljkama
Pa sam iz čiste radoznalosti otišao kilometar dalje, u klasičan kiosk jedne porodice čiji su svi članovi: otac, majka i dva sina, ili bar jedno od njih nadam se, obučeni da postanu partneri DHL-a i primaju pakete i zapravo rade kao mala poštanska filijala.
U tom kiosku „poštanski“ deo je ponekad tako zakrčen ljudima i paketima da kroz njega ne može da se prođe. To je zato što je pošta zatvorila veliki broj svojih filijala, pa tako i tri koje su bile u mom okruženju u, ne baš malom, krugu od oko četiri kilometra.
I sada ljudi stoje u dugim redovima u kioscima-partnerima pošte. I uđem ja tako tog dana u taj kiosk, i pokažem cedulju i požalim se da pretinac stanice za pakete nije hteo da se otvori. Ljubazan momak mi je skenirao cedulju i gle – ispostavilo se da je paket tu, u njihovoj radnji. Uzeo sam paket i još na putu kući deinstalirao poštansku aplikaciju iz telefona. Do sledeće prilike...
Ko će sada da kritikuje DHL da ne poštuje zakon kada je ministar Folker Vising najavio da nemačka vlada sada polaže na strategiju digital only? A jasno je da je upravo poštanska služba nešto što se masovno koristi i što je tako reći idealno za sprovođenje te strategije?
"Probni balon" Dojče bana
Pa je tako i državna firma Dojče ban (Deutsche Bahn) nedavno najavila da će na železničkim stanicama poskidati table sa vremenima dolazaka vozova. I umesto njih okačiti samo QR-kod. Onaj ko hoće da zna kada stiže voz, morao bi da skenira taj kod svojim telefonom, i tako dobije informaciju u telefon.
Pre nego što je ta mera sprovedena, krajem novembra prošle godine su je Udruženja putnika i socijalna udruženja žestoko kritikovala i Dojče ban se odlučio da zasad ništa ne menja.
Ja znam da red vožnje Dojče bana malo ko još shvata ozbiljno, ali ljudi naviknuti na klasične table bele boje. Eto, visiće bar još neko vreme. Ali ostavimo sada primere.
Šta je sa informacionim samoodređenjem građana?
Ovo je važno znati: u Nemačkoj je pravo na slobodu izbora i autonomiju pojedinca zaštićeno osnovnim zakonima. Prisila na posedovanje pametnog telefona krši ovo pravo jer postavlja tehnološki zahtev za pristup osnovnim uslugama.
Drugo, javne službe su zakonski obavezne da budu dostupne svim građanima bez diskriminacije. Insistiranje na digitalnim opcijama može biti u suprotnosti s tim načelom. Da ne pominjem nejednakost u pristupu recimo starijim osobama koje tehnički nisu dobro verzirane.
I generalno: usluge koje se plaćaju putem pametnih telefona često zahtevaju korišćenje aplikacija ili digitalnih novčanika, što dodatno komplikuje stvari za one koji nisu finansijski ili tehnički spremni. Dakle, pored starijih osoba, još i mnoge druge.
Aplikacije često zahtevaju registraciju, što uključuje deljenje ličnih podataka poput imena, e-mail adrese i broja telefona. Ovo otvara mogućnosti za zloupotrebu podataka. I predstavlja narušavanje ljudskog prava na informaciono samoodređenje.
Na kraju, načelo „samo digitalno“ – digital only – direktno utire put i ukidanju gotovinskog plaćanja i time i uvođenju potpune kontrole banaka nad novcem svojih klijenata, uz mogućnost „zavrtanja“ te novčane „slavine“, što je kaznena mera koju već sprovode u mnogim zemljama, i pogađa između ostalog i kritičare vlasti, opozicione ličnosti, svakoga ko se zamerio nekakvim moćnicima.