Potpomognuto samoubistvo - "igranje boga" ili zakonska potreba

Stand: 13.07.2023, 17:40 Uhr

Saša Bojić, Nenad Kreizer, Nada Pester

Eutanazija. Ubistvo iz milosrđa. Pomoć pri samoubistvu nije legalna, ali ni jednostavna. Njemački Bundestag odbio je oba nacrta novog zakona o toj temi. Zašto je ona oduvek bila problematična, donosi Saša Bojić, dok Nenad Kreizer analizira sivu zonu ovog pitanja i stanje u drugim državama. I dok jedni govore kako je održavanje na životu puno problematičnije, drugi tvrde da zakonsko regulisanje samoubistva nije pravi put. Radi li se ovdje o „igranju boga“ kako kažu neki kritičari?

U Nemačkoj je 2015. godine stupio na snagu paragraf 217 Krivičnog zakonika prema kojem se potpomaganje samoubistva zabranjuje. Pre toga se – od 1871. i donošenja Krivičnog zakonika – tako nešto nije smatralo kažnjivim. Dakle 114 godina.

A onda je već u martu 2017. godine Ustavni sud Nemačke u jednoj presudi konstatovao da „iz obaveze države da štiti svoje građane može proisteći i obaveza da se u slučaju teških i neizlečivih bolesti građanima olakša mogućnost da izvrše samoubistvo“.

Zašto? – Zato što to nalaže pravo građana na samoodređenje.

„Može proisteći“ – to je još uvek značilo samo mogućnost. Zabrana potpomaganja samoubistva – ona doneta 2015 – još uvek je bila na snazi.

A onda je, posle samo pet godina postojanja te zabrane, Ustavni sud u februaru 2020. doneo presudu prema kojoj je ona nespojiva sa Osnovnim zakonom Nemačke i proglašena ništavnom.

Sledeći korak je bio donošenje zakona kojim bi se regulisali uslovi potpomaganja samoubistva.

Na tom projektu su tri parlamentarne grupa radile tri godine, a pre oko mesec dana su dve grupe objedinile svoje projekte u jedan, tako da smo 6. jula. 2023. u Bundestagu imali glasanje o dva nacrta novog zakona o potpomaganju samoubistva.

Dva nacrta novog zakona o potpomaganju samoubistva

Jedan nacrt je poslovno potpomaganje samoubistva još uvek video kao krivično delo, ali je normirao izuzetke u kojima bi to bilo dozvoljeno. Autori tog nacrta su socijaldemokratski poslanik dr Lars Kasteluči, poslanici CDU/CSU Ansgar Heveling i Štefan Pilzinger, zatim dr Kirsten Kapert Gonter i dr Konstantin fon Noc iz Saveza 90/Zelenih, Petra Pau i Katrin Fogler iz stranke Levice te Benjamin Štraser iz FDP.

Drugi nacrt je osmišljen kao pravi zakon o potpomaganju samoubistva kojim se normira pravo na pomoć pri tom činu i na podršku osobama koje hoće da se ubiju. Njime se predviđa da nemačke savezne zemlje u te svrhe otvore specijalizovana savetovališta. I ovaj nacrt su izradili poslanici FDP Katrin Heling-Plar i Oto Frike, Levice dr Petra Zite, SPD Helge Lind, Edgar Franke i Dirk Hajdenblut, te Renate Kinast, dr Nina Šer, Katja Kojl, Čanan Bajram, Lukas Bener i Matijas Gastel iz Saveza 90/Zelenih.

Oba nacrta su odbijena

Protiv prvog je bilo 363 poslanika a za njega je bilo njih 303-oje, uz 23-oje uzdržanih.

Protiv drugog je bilo 375 poslanika, za njega je bilo njih 286, a 20-oro poslanika se uzdržalo od glasanja.

Ni na jednom od nacrta nije radila opoziciona desničarska AfD – to nije bilo poželjno.

U stvaranju novih nacrta nisu učestvovali lekari – i oni su se zbog toga žestoko pobunili. Po mišljenju ogromnog broja lekara, novi nacrti su predviđali da oni učestvuju u potpomaganju samoubistva – a oni to ne žele da rade bez daljnjeg.

Postoji li razlika između eutanazije i potpomognutog samoubistva

Postoji. Eutanazija je zapravo ubistvo, kako se to obično kaže, „iz milosrđa“. To je ubistvo kojim se skraćuje vreme pred očekivano umiranje od neizlečivih bolesti, u slučaju da to vreme mora da se provede uz nesnosne bolove i nesposobnost za bilo kakvu normalnu aktivnost. Ona se sprovodi nad terminalnim bolesnicima uz njihovu saglasnost ili saglasnost članova porodice ukoliko terminalni bolesnici više nisu u stanju da komuniciraju.

Potpomognuto samoubistvo, kao što sam izraz kaže, podrazumeva da se čoveku koji hoće da se ubije u kontrolisanim i normiranim uslovima stave na raspolaganje sredstva koja su mu za to potrebna. To je, za razliku od eutanazije, indirektan postupak. Najgrublje rečeno: pacijentu se ne daje smrtonosna doza nekog sredstva, već samo instrukcije kako da je sam uzme.

To se takođe ne čini bez savetovanja i savesnih i profesionalnih pokušaja da se takav pacijent odvrati od svoje odluke. Kako bi tačno trebalo da izgleda čitava procedura; koliko bi vremena trebalo da prođe u fazi savetovanja a koliko pre nego što se pacijentu ne ispuni želja – to su stvari koje u detaljima predviđaju novi nacrti zakona. Pošto oni nisu prošli u Bundestagu, nema potrebe da prenosimo sve te detalje.

No, jasno je da stvar nije nimalo jednostavna. Ni zakonski paragrafi, ni precizna podela posla nisu dovoljni ako imamo u vidu da je možda moguće da se radi o pogrešno shvaćenom samoodređenju.

Možemo li biti sigurni da smo sa potrebom da sve to tako institucionalno regulišemo na pravom putu? Ili je to, kako neki kritičari kažu, „igranje boga“?

Tema suicid kroz istoriju

To je pitanje kojim se čovečanstvo bavi otkako je počelo da morališe i filozofira. U antičkoj Grčkoj, Platon je, recimo, odbacivao svaku pomisao na suicid. Život po njegovom mišljenju zavisi od volje koja nije ljudska, prema tome, od božanske volje, te čovek mora da živi dok bog ili bogovi ne odluče drukčije.

To načelo je preuzelo i hrišćanstvo, za koje je samoubistvo bilo težak greh i zapravo zločin. Čovek, po tom učenju, ne pripada sebi, već bogu. Kroz čitavu istoriju samoubice nisu smele da budu sahranjene po hrišćanskim običajima i često su morale da svoje, da tako kažem, vreme poluraspada, provedu zajedno sa životinjskim leševima.

Prve naznake drukčije paradigme pojavljuju se u vreme prosvetiteljstva, u 18. veku u Evropi, u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, filozofi su počeli da naglašavaju značaj razuma i da ga suprotstavljaju predrasudama, sujeverju i tradicionalnim verovanjima. Oni su vrlo ozbiljno shvatali ideju ljudskog samoodređenja i učili da smrt može biti stvar slobodnog izbora pojedinca.

Nisu naravno ni izdaleka svi bili tog mišljenja. Jedan od najznačajnijih mislilaca u ljudskoj istoriji, Imanuel Kant, odlučno je odbacivao samoubistvo. Po njegovom učenju, čovek mora da shvati da u svojstvu ličnosti ima strogu obavezu očuvanja sopstvenog života.

Iako je Kant bio protiv tretiranja samoubistva kao zločina, u evropskim zakonodavstvima se na njega tako gledalo dosta dugo. U Velikoj Britaniji je ono do 1961. godine važilo kao krivično delo. Sa obrazloženjem: samoubistvom kruna gubi jednog podanika.

Oblici pomoći pri smrti, šta je dozvoljeno a šta spada u „sivu zonu“? 

Tako smo došli do modernih vremena u kojima je potrebno da najpre raščistimo neke stvari, posebno kada je terminologija u pitanju. O tehničkim aspektima stvari, stavu crkve i još ponečemu nas informiše Nenad Krajcer.

Nenade, kada govorimo o potpomognutoj smrti, tu treba prvo razriješiti nekoliko nedoumica kad je terminologija u pitanju.

Da, kad su jezici bivše Jugoslavije u pitanju, često se susreće pojam eutanazije za medicinsku pomoć pri smrti. U Njemačkoj, međutim je ovaj pojam povijesno vrlo opterećen. Pod pojmom eutanazije se podrazumijevaju programi planskog ubijanja uglavnom pacijenata s mentalnim ili fizičkim poteškoćama tijekom tzv. Trećeg Reicha i koji prema nacističkoj ideologiji nisu bili vrijedni života.

Kakav je sad zakonski stav prema pomoći pri smrti u Njemačkoj?

S obzirom na to da su oba prijedloga zakona u Bundestagu koji bi regulirali pomoć pri smrti propali, a Ustavni sud je u svojoj odluci od prije tri godine ovaj segment života ostavio u praktički pravno sivoj zoni - tako da se sada praktički nalazimo na početku.

Kako su različite strane doživjele ovaj fijasko u parlamentu?

Udruge liječnika, kao i crkve, dakle dvije grupe za koje je ovo pitanje posebno osjetljivo, su izrazile optimizam da bi se sada moglo krenuti iz početka i u miru i uz sudjelovanje svih grupa kojih se ovo pitanje tiče.

Spomenuo si da su se posebno oglasile dvije njemačke crkve katolička i protestantska. Zbog čega je za njih ovo pitanje tako važno?

U kršćanskom nauku ljudski život je najveća vrijednost i one je, kako se kaže, dar božji pa prema tome je jedino u božjim rukama pravo za oduzimanje života. Slično je i s ostalim monoteističkim religijama poput muslimanske i židovske.

Spomenuo si sivu zonu, što to konkretno znači kad je u pitanju pripomoć pri samoubojstvu?

Pa kao što smo rekli imamo nekoliko oblika koje ova siva zona zahvaća. To je kao prvo pomoć u samoubojstvu. Tu je razlika naspram recimo aktivne pomoći u prekidu života ta da pacijent sam poseže za sredstvom koje okončava život. Tu je siva zona posebno izražena jer nije jasno određeno može li se zakonski goniti osoba koja pacijentu ili osobi koja želi okončati život pribavi sredstvo, recimo neki lijek za opuštanje mišića ili inzulin, dakle medikamenti koji se u određenim količinama mogu dovesti do smrti.

Je li pomoć pri samoubojstvu legalna?

U pravilu ne. Ovakva vrsta pomoći u samoubojstvu koja se obavlja izvan medicinskih ustanova nije kažnjiva zakonom jedino u Švicarskoj. Tamo i stranci mogu dobiti usluga pomoći pri samoubojstvu ali moraju imati dobre razloge.

Kritičari međutim ukazuju na to da se zbog ovog u Švicarskoj razvila neka vrsta suicidalnog turizma jer su se na ovakvu uslugu pacijentima iz inozemstva specijalizirala neka poduzeća koja naravno ne rade samo zbog milosrđa nego stvaraju dobit.

Druga je stvar kad aktivne pomoći u okončanju života, zašto?

Da, tu netko drugi, recimo liječnik, ubrizgava sredstvo koje dovodi do zatajenja svih aktivnih organa. Ova vrsta aktivnog ispunjenja želje za okončanjem života je legalna u Europi samo u zemljama Beneluksa i Španjolskoj.  

No neki oblici pomoći pri okončanju života su dozvoljeni poput pasivne ili indirektne pomoći. O čemu se tu točno radi?

Kod pasivne pomoći pri okončanju života se radi o tome da se ne produljuju neke mjere za produljenju života kao što su recimo umjetno hranjenje, disanje ili transfuzija kriv. Ako to pacijent ne želi, liječnik može ispuniti tu želju. Kod indirektne pomoći pri okončanju života se radi kada recimo pacijent želi da mu se poveća doza nekog sredstva za ublažavanje bolova iako je svjestan da će to ubrzati trenutak smrti. I u tom slučaju medicinsko osoblje smije ispuniti tu želju bez straha od kaznenog progona.

Pravno sporno je i pitanje - tko pacijentu mora osigurati sredstvo za okončanje života?

Točno, to je sporno. Ustavni sud je prošle godine odlučio da država nije dužna pacijentima koji to žele, osigurati preko bolnica određeno sredstvo. I ovdje se radi o velikoj sivoj zoni jer pacijenti ipak mogu pronaći liječnika koji će im osigurati određeno sredstvo - što po njega, liječnika, nije kažnjivo.

Postoje li slučajevi kada je okončanje života uz pomoć drugih moguće i nekažnjivo kroz odluku liječnika ili rodbine?

Da, u slučaju postojanja dokumenta suglasnosti pacijenta (tzv. Patientenverfügung) i ako je to izričito u ovom dokumentu formulirano. Dakle pacijent mora u trenutku dok je zdrav odrediti kako ne želi da ga se u određenim medicinskim situacijama, dakle u slučaju da više ne može komunicirati s okolinom, liši života. To je vrlo važno jer se u protivnom svaka osoba koja izvrši poteze koje dovode do okončanja života, poput isključenja medicinskih aparata, može kazneno teretiti za ubojstvo.

Kakva je situacija u zemljama koje su nastale nakon raspada Jugoslavije?

Ovdje su u pravilu svi oblici pomoći pri samoubojstvu zakonom kažnjivi. U Srbiji recimo se pomoć pri samoubojstvu može kazniti zatvorskom kaznom od šest mjeseci do pet godina.

Pasivna eutanazija je zakonski dozvoljena.

Spor oko pitanja: kome pripada moj život? – nije okončan

Sa razvojem psihologije i medicine, na samoubistvo je počelo da se gleda kao na posledicu bolesti. U tome veliku ulogu imaju nepovoljni biografski faktori, nasledni faktori, psihičke dispozicije i uslovi života.

U Nemačkom društvu za prevenciju suicida smatraju da čovek zapravo ne može da se dobrovoljno odluči da napusti ovaj svet.

Evo jednog vrlo zanimljivog citata Ute Levicke iz ovog udruženja:

„O stvari može da se diskutuje na etičko-filozofskom nivou. Ali u realnosti – ne, ne kada se radi o svakom pojedincu koji hoće da skoči s mosta. Kada bih takvog pitala šta ga je dovelo dotle, on bi rekao da se upravo rastao od partnerke, da je dobio neku lošu dijagnozu, da je izgubio posao. To znači da je u tom najčešće kratkom vremenu nešto uticalo na to što zovemo stvarno slobodnom voljom. Ne kažem da je uticaj bio vrlo jak. Ali, u slučaju dvojbe, pokušala bih da spasem njegov život, pa i protiv njegove volje, jer samo vrlo, vrlo, često, doživela da ljudi tu situaciju naknadno vide sasvim drukčije. Ali u tom trenutku to ne vide.“

Stavovi Nemačke lekarske komore, Društva za palijativnu medicinu i Nacionalnog programa za prevenciju suicida

Po mišljenju većine lekara, onaj ko hoće da se ubije ima stanje izmenjene svesti ili je u patološkom stanju i zato takve ljude generalno valja zaštititi od sebe samih, pa, ako treba, i silom, što najčešće znači – smeštanjem na psihijatrijsku kliniku.

Lekari su odavno objavili rat suicidalnim tendencijama. Oni istražuju, prosvetljuju, nude terapije i pomoć u kriznim situacijama. To je neosporno važan posao. Što priznaju i pristalice suicida kao slobodnog izbora. Jer, kao što je to rekao filozof prava Rajnhard Merkel, citiram:

„Zamislite 20-godišnjaka koji je prvi put doživeo slom ljubavnog odnosa, očajan je i ubeđen da ne može da izdrži bol zbog toga. I zato se obraća prijatelju sa molbom da mu pomogne oko samoubistva. Nekom takvom se ne sme pomoći, to pravno mora ostati nekažnjeno ali je moralno neprihvatljivo. Odluke o samoubistvu koje nemaju dovoljnu i stabilnu potporu ne smeju dobiti podršku“.

Suicidalna želja, po mišljenju Merkela, može biti prihvatljiva samo onda kada je do nje došlo bez zablude, pritiska, pogrešnih prognoza i trenutnog očajanja.

 „Za ljude koji teško pate koji znaju da moraju umreti nema samo dobrih moralnih razloga – a patnja ne znači samo bol. Postoje patnje koje lekari ne mogu da otklone. Patnja zbog sopstvenog propadanja ili zbog gubitka onoga što čovek smatra ličnim dostojanstvom. Onaj ko u situaciji koja se više ne može podneti dalji život sebi taj život oduzme, nema za šta da se kritikuje. Poslednju odluku o tome šta još može podnati i šta više ne želi da podnosi donosi autonomna osoba za sebe. Prisiljavati takvu osobu na bilo koji način da dalje živi, neprihvatljivo je.“

Glasanje u Bundestagu o novim nacrtima zakona o potpomognutom samoubistvu nije uspelo. Za većinu pripadnika lekarske profesije u Nemačkoj, dobro je što je tako. Zašto – to je najbolje objasnila Nemačka lekarska komora.

Komora, naime, smatra da je u redu da se planirani nacrti temelje na opštem pravu ličnosti i pravu čoveka na samoodređenje. Ali se žestoko protivi da se lekari uvedu u obavezu savetnika i da im se nametnu kriterijumi odlučivanja – pogotovo u situaciji u kojoj ih pre formulisanja pomenutih nacrta zakona niko nije konsultovao.

Jer, sve i sa utvrđenim kriterijumima za odlučivanje, kućni lekar, odnosno lekar od poverenja, nije automatski i adekvatan pratilac na poslednjem putu.

 „Lekari ni izdaleka nemaju dovoljne kvalifikacije da pacijentima daju medikamente i instrumente za samoubistvo“, piše Nemačka lekarska komora, i dodaje: „Postojanje državne dozvole za lekarski rad je isto tako nedovoljno za adekvatno suočavanje sa nečijom samoubilačkom željom“.

Hajner Melhing, direktor Nemačkog društva za palijativnu medicinu, povodom pokušaja političara da regulišu potpomognuto samoubistvo, piše: „Delanje lekara nose odgovornost i odnos sa pacijentom i u tako egzistencijalnim pitanjima ne sme da se degradira na uslužnu delatnost i „umiranje po ček-listi“.

Osim toga, u slučaju suicidalne želje moguć je veoma širok spektar dijagnoza. Zato Melhing naglašava: „Iz naše perspektive, nabijanje teško bolesnih ljudi, usamljenih staraca ili mladih ljudi koji hoće da okončaju neku svoju životnu krizu, nabijanje tih ljudi u pravnu normu – ne može uspeti“.

Jer, u dosadašnje nacrte zakona nisu uvrštene nikakve psihijatrijske ili psihoterapeutske kompetencije, i to je po mišljenju većine lekara neodgovorno.

Prema nacrtu zakona grupe okupljene oko Renate Kinast trebalo bi omogućiti da se posle jednog savetovanja i isteka roka od tri nedelje pacijentu prepiše smrtonosno sredstvo. To je po mišljenju lekara – čista katastrofa.

Profesor Rajnhard Lindner, rukovodilac Nacionalnog programa za prevenciju suicida, odbacuje svako procenjivanje suicidalne odluke na osnovu ček-liste i roka od tri nedelje. „Kada postane lakše da se čoveku koji hoće da se ubije putem utvrđenih regulativa u tome asistira nego da mu se pruži pomoć i podrška za dalji život, mogućnosti za samostalno odlučivanje o sopstvenom životu će se ograničiti. U tom sučaju računamo sa jasnim povećanjem broja samoubistva koja su mogla da se izbegnu“, rekao je Lindner.

Po mnogima je generalna greška to što je predviđeno da lekarsko savetovanje kao takvo bude deo konteksta asistiranja u samoubistvu.

I, na kraju krajeva, lekari ne samo što o ovim problemima nisu pitani, već u čitavoj situaciji lako mogu da se nađu i na meti krivičnog gonjenja.

Održavanje života po svaku cenu – jednako problematično?

Valja pomenuti još jedan aspekt odnosa „potpomognutog umiranja“ i „održavanja u životu po svaku cenu“. Možda niste znali da u Nemačkoj oko polovine ljudi kraj svog ovozemaljskog života provodi u bolnici – iako bi se većina radije od njega oprostila kod kuće. No, umiranje je i ekonomski faktor. Medicinari umeju da se požale kako su tu sve važniji finansijski aspekti.

„U poslednji 20 godina političari su dozvolili da se medicina u sve većoj meri obaveže privredi“, rekao je nedavno lekar Uve Jansen za ARD. Medicina kao privredna grana koja ima sve veću važnost? Pa i sa merama za održanje pacijenata u životu jer to naprosto može dobro da se naplati?

Medicina napreduje i sve više stvari je moguće. Kraj života može da se otegne na poprilično dug period. U kojem lekari obično imaju poslednju reč. Jer, prema podacima nemačkog Instituta za starateljsko pravo, samo oko 10 %  građana Nemačke ima potpis svojih najbližih da u slučaju njihove nemoći mogu da odluče da li ih treba odvojiti od sprava za održanje života.

Kada je reč o onih preostalih 90 odsto, lekari tu često vide dosta prostora za inretpretacije pitanja: imaju li mere održanja života smisla?

Sve masovnija privatizacija bolnica je trend koji je doveo do raznih promena u vrstama terapija i u prvi plan izneo one terapije na kojima se najbolje zarađuje. Pomenuti Uve Jansen je portparol Etičke sekcije Nemačkog društva za intenzivnu medicinu. On otvoreno govori o tome da se medicina našla na „lošem putu“. I zahteva da se bolnice obavežu na konsultacije sa Etičkom komisijom.

Cilj tog savetovanja je da se odgovori na pitanja: da li pacijent želi dalju terapiju ili ona treba da se pretvori u palijativni proces? Previše terapija pred kraj života je nešto što se ne tretira kao kazneno delo. Još nijedan lekar nije osuđen zbog produžavanja nečijeg života. A znamo da bolnice nameću terapije sa tim ciljem ne kako bi spasle pacijente, već da bi smanjile deficite u poslovanju.

Nemački ministar zdravlja Karl Lauterbah je izjavio kako želi da se to promeni i predložio i neke druge načine finansiranja bolnica koje zasad najviše zavisi od paušalnih iznosa po pacijentu u slučaju primene određene terapije.

I na kraju treba reći i da do suvišnih terapija dolazi i zbog nesigurnosti lekara. Jer, uvek postoji pitanje: da li sam učinio baš sve što je bilo moguće da produžim život pacijenta? Možda koji dan više ne znači mnogo. Ali mesec dana više? Možda i godinu dana? Imam li pravo da to uskratim pacijentu?

Zbog demografskih promena i napretka medicine, na ova pitanja će vrlo uskoro morati da se daju mnogo precizniji odgovori od onih kojima nauka trenutno barata. Nema nam druge. Iako je u našem društvu smrt obično tabu-tema, odnosno nešto o čemu se najradije ne razmišlja, po načelu: „daleko bilo…“

Bilo bi mi drago da čujem šta Vi mislite o ovoj temi. Vaša iskustva, svedočenja, analize. Sve to je vredno čuti u jednom od naših narednih podkasta. Inicijalna pitanja bi glasila: Da li smatrate da postoje uslovi u kojima treba pomoći čoveku koji želi da ode u „večna lovišta“ da ostvari svoju želju? Zašto nam je generalno teško da se bavimo regulisanjem takvih stvari? Da li život treba produžavati po svaku cenu, čak i onda kada on više nema nikakv kvalitet?