Njemačka nije što je nekad bila?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 13.11.2023. 29:34 Min.. Verfügbar bis 12.11.2024. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Idu li Njemačkoj kola nizbrdo?
Stand: 13.11.2023, 17:15 Uhr
Nenad Kreizer, Saša Bojić, Boris Rabrenović
Unatoč stabilnim ekonomskim pokazateljima, niskoj stopi nezaposlenosti i realnom rastu plaća, percepcija kod dobrog dijela njemačkog društva je da se nekada u ovoj zemlji živjelo mnogo bolje. Prikazivanju stanja u Njemačkoj u negativnom svjetlu pridružuju se i mediji u regiji jugoistočne Europe. No koliko ovom pesimizmu zaista ima temelja u stvarnosti?
Posljednjih godina građani su suočeni s nizom događaja koji uvelike utječu na njihovu svakodnevicu: pandemija, rat u Ukrajini inflacija. Uz to još treba dodati i osjetni porast cijena stambenog prostora bilo da se radi o kupnji ili najmu, pojava s kojom su stanovnici Njemačke do sada bili manje suočeni nego stanovnici ostalih europskih zemalja.
I dok su se ostale ekonomije više manje oporavile od krize koja je pogodila globalnu ekonomiju tijekom pandemije, Njemačka još uvijek kaska. Prema najnovijim podacima ove godine bi njemačko gospodarstvo moglo zabilježiti blagu recesiju, a ni sljedeće godine se stanje neće znatno promijeniti na bolje. Postoje mnogi razlozi zbog kojih krize posljednjih godina posebno pogađaju njemačko gospodarstvo koje je više nego ostala u Europi okrenuta upravo izvozu, o tomu ćemo malo kasnije govoriti s poznatim hrvatski stručnjakom za makroekonomiju Damirom Novotnijem.
No kakvi su konkretni pokazatelji za gospodarsku situaciju u svakodnevici? Što kažu statistike? Kako to da se recimo stopa nezaposlenosti, koja se nalazi na povijesno rekordno niskim vrijednostima, ne doprinosi tomu da ljudi pozitivnije doživljavaju svoju svakodnevicu? U međuvremenu se i inflacija stabilizirala na vrijednostima koje spadaju u uobičajene ekonomske okvire.
U razgovoru s kolegom Sašom Bojićem saznajemo što zapravo statistike i ekonomski pokazatelji kažu o stvarnoj gospodarskoj situaciji u Njemačkoj a kasnije i o tome zbog čega je posebice u regiji, vrlo zahvalno pisati o tome kako se to voli reći, "Njemačka nije ono što je nekad bila".
Razlozi ekonomske krize
Saša nam najprije prenosi jedno zanimljivo zapažanje, naime, da se krize u Njemačkoj – one velike ekonomske krize – ponavljaju u točno određenom ritmu.
Da. I to u ritmu od 50 godina. Godine 1873. je slom na berzi okončao rast konjunkture u Nemačkoj koji je trajao već dve godine, i privreda se našla u takozvanoj osnivačkoj krizi.
Pedeset godina kasnije, u Nemačkoj je besnela hiperinflacija. Njene uzroke valja tražiti u lošem finansiranju Prvog svetskog rata koje se zapravo nadovezalo na lošu novčanu i finansijsku politiku u godinama pre rata. Dokumentacija Frankfurter cajtunga iz 1923. jasno pokazuje da tada nosioci važnih odluka za državu nisu bili u stanju da prepoznaju i rastumače čak ni jednostavne uzročne veze u privredi i finansijama. A toga je očito bilo i kasnije…
Posle daljih 50 godina, obrazac se ponovio. Loš razvoj koji prethodi krizi nije bio identifikovan i suzbijen na vreme. Tako je 1973. godine došlo do čuvene naftne krize koja je donela slabost konjunkture i visoku inflaciju u zapadnim privredama generalno, pa tako i u nemačkoj privredi. Najvažnije privredne grane je trebalo nanovo definisati.
I ponovo je moralo da prođe tačno 50 godina do ove 2023. Da bi se Nemačka našla u teškoj krizi. Njeni uzroci mogu da se prate već više od deset godina unazad. A onda je proglašena pandemija korone, posle toga je Rusija napala Ukrajinu i to mnogo toga se urušilo.
Kako bi to izgledalo izraženo konkretnim brojkama? Samo da podsjetim da smo u jednom od prethodnih podkasta iznijeli dosta precizno povijest posljednjih tridesetak godina, za sve koje to zanima lako će naći tu epizodu. Tako da sada možemo da se nadovežemo na to odgovorom na pitanje: gdje smo sada?
Čiste brojke su više nego preteće: prema poslednjim istraživanjima, svaka peta kompanija namerava da prebaci svoju delatnost u inostranstvo zbog visokih cena energije u Nemačkoj. Upravo je i najveći svetski hemijski koncern, BASF najavio da razmišlja o toj meri. I da će verovatno da prebaci svoje pogone u Kinu.
To je simbol pojave o kojoj se sve više piše u poslednje vreme a zove se: deindustrijalizacija Nemačke. Uz još jednu napomenu: To što svako peto preduzeće hoće da prebaci pogone u inostranstvo ne znači da preostala četiri to ne bi učinila kada bi mogla. Nego nemaju dovoljno sredstava za to. A oni koji nemaju dovoljno sredstava za to, nalaze se pred kolapsom.
Trenutno su u lošoj situaciji sva preduzeća metalske i elektroindustrije. Anketa među članovima Saveza poslodavaca Gezamtmetal je pokazala da je zbog skoka cena energije palo poslovanje 97 odsto tih firmi a da je svaka šesta pred bankrotom.
Direktor udruženja poslodavaca Gezamtmetal Oliver Cander koji je prezentirao pomenutu anketu, rekao je: “Energetska kriza je punom snagom pogodila preduzeća u metalskoj i elektro industriji i to nezavisno od toga o kojoj se branši radi i koliko je veliko preduzeće. 2023. godina je za nas nova godina recesije.”
To se kosi sa slikom u mnogim medijima prema kojoj je glavni problem Njemačke zapravo u nedostatku radne snage.
To definitivno nije slučaj. Anketa instituta Ifo sprovedena u oktobru ove godine pokazala je da četvrtina preduzeća u Nemačkoj zbog povećanja cena energije planira gašenje radnih mesta. 57 odsto firmi navodi da mora da na neodređeno vreme odgodi planirane investicije, jer za to više nema novca, a 17 odsto firmi gasi kompletne grane svog poslovanja sa pogonima za koje više ne može da plaća struju i gas.
Tu ne vidim mesta za optimizam, pogotovo zato što je vlada i sebe sopstvenom energetskom politikom dovela u neprilike. Jer, ona neće neće ruski gas, i zato uvozi bitno skuplji tečan gas. A da bi taj uvoz bio moguć, grozničavo gradi ploveće terminale za tečan gas. Trošak za to je skoro duplo veći od onog koji je predviđen kada je počinjao rat u Ukrajini – sa tri milijarde evra u 2022. je skočio na 6,5 milijardi. Sa tendencijom rasta.
Tu se još ne radi o troškovima održavanja terminala i daljeg sprovođenja tečnog gasa – ili LNG - kroz Nemačku. Ima tu dosta stavki.
Usput, prilikom sagorevanja LNG se oslobađa bar isto onoliko CO2 kao i sagorevanjem zemnog gasa, ali za LNG je potreban i dodatni utrošak energije na hlađenje na minus 161 stepen da bi uopšte bio u tečnom stanju, pa za prevoz, i na kraju fraking kao metoda za dobijanje ovog gasa znači i ubrizgavanje hemikalija u zemljište. U svemu tome nema nijednog elementa koji bi bio bolji za životnu sredinu, naprotiv.
Riječ je o problemima sa cijenama energenata, ali firme se žale i zbog drugih mjera vlade. Šta im najviše smeta?
Tako je, tu ni izdaleka nije kraj. Malopre sam govorio o deindustrijalizaciji i firmama koje ili prebacuju pogone u inostranstvo ili grcaju. Za one koji moraju da ostanu, a izvoze svoje proizvode, i zbog cena energije ionako ne znaju kako će preživeti, vlada je pripremila novu teškoću. Ministar privrede Robert Habek je nedavno najavio nove “Klimatskopolitičke smernice za izvoznike”. A one znače praktično ukidanje takozvanih “Hermes-garantija”.
Hermes-garantije su mera za pomoć izvoznoj privredi uvedena 1949. godine. Naime, ako se izvozi u zemlje u kojima vlada politička ili ekonomska nestabilnost, onda je moguće da uobičajeno osiguranje poslovanja ne pruža dovoljnu zaštitu. U takvim zemljama postoji mogućnost da dođe do izostanka plaćanja. A u takvim slučajevima u pomoć priskače Ojler Hermes d.d. (Euler Hermes Aktiengesellschaft) - nemačko osiguravajuće društvo za izvozne kredite. A ono radi za nemačko Ministarstvo za privredu i energiju.
Sada je ministar Habek najavio da će tu vrstu osiguranja ubuduće dobijati samo kompanije koje budu ispunjavale nove kriterijume zelene tranzicije. To su ni manje ni više svi oni graditelji postrojenja ili mašina zahvaljujući kojima je Nemačka nekada bila svetski šampion u izvozu. Dakle, sami će morati da snose troškove koje je dosad potpomagala država - ukoliko ne prilagode svoje proizvodne procese zahtevima Zelenih. A ako bi rešili da ih prilagode, to bi moglo da ih stavi pred troškove koje ne mogu da plate. Recimo, da kompletno menjaju način proizvodnje. Drugim rečima, i to bi ih finansijski upropastilo.
U nemačkim medijima su se povodom toga već pojavili naslovi kakav je objavio recimo “Velt” koji je ovu meru nazvao “lomljenjem vrata srednjim preduzećima”. A svi znamo staru krilaticu prema kojoj su srednja preduzeća “kičma nemačke privrede”. Veliko negodovanje je tim povodom stiglo i iz BDI, Federalnog saveza nemačke industrije. Ljudi koji čine “kičmu” nemačke privrede su očajni i puni neverice. U meri u kojoj to još nikada nije bilo slučaj.
Ima li drugih faktora osim čisto ekononskih zbog koji ljudi smatraju da Njemačka više nije ono što je bila?
Naravno – jedan od po mom mišljenju najvažnijih faktora je osećanje slobode. Početkom ove godine mediji su masovno izveštavali o anketi instituta Alenzbah o slobodi mišljenja u Nemačkoj. Prema toj anketi, čak ni svaki drugi Nemac više ne misli da u ovoj zemlji mišljenje može slobodno da se izrazi - samo 48 odsto anketiranih smatra da je to moguće. Godine 2021. je situacija bila još gora i tako je mislilo samo 45 odsto ispitanih. Poređenja radi, ranijih godina je to mišljenja uvek bilo više 60 odsto Nemaca.
Na pitanje “Osećate li se slobodnim?” – znači radi se o generalnom osećanju slobode a ne o slobodi mišljenja - samo 45 odsto upitanih je odgovorilo potvrdno. A u dramatičnoj godini korone, 2021-oj, slobodno se osećalo samo 36 odsto ispitanih.
Otkuda ta percepcija među građanima? Iz ovih podataka je jasno da je velika promjena nastupila u vrijeme korone.
Glavne teme koje su postale škakljive tokom poslednje tri godine su bile korona, rat u Ukrajini, migracija i nemačka politika generalno, od pre par nedelja i razbuktavanje sukoba na Bliskom istoku. Iskazi koji se ne slažu sa aktuelnom političkom paradigmom su postali problematični i vlast ih veoma lako i nediferencirano podvodi pod govor mržnje, antisemitizam, desničarski radikalizam ili u nedostatku boljeg ono bar pod opšti pojam “teorije zavere”.
Zbog toga su su razni naučnici, umetnici, novinari ili javne ličnosti u više navrata pisali peticije ili proteste. Poslednja takva akcija je Vestminsterska deklaracija, međunarodni dokument koji je nedavno objavljen na više jezika i sa potpisima 137 poznatih javnih ličnosti iz celog sveta. Među njima su, na primer, Džulijan Asanž i Edvard Snouden, filozof Slavoj Žižek, filmski režiser Oliver Stoun, montipajtonovac Džon Kliz i na Zapadu i u Nemačkoj kao borac za ljudska i ženska prava višestruko nagrađivana Ajan Hirsi Ali, te mnogi drugi istaknuti intelektualci i naučnici.
Naslov deklaracije glasi: “Otvoreni diskurs je noseći stub slobodnog društva”. Zašto pominjem upravo nju? Zato što je u njoj među malobrojnim konkretnim primerima nesloboda eksplicitno pomenuta i Nemačka. Tamo piše doslovce: “U Indiji i Turskoj vlasti su izdejstvovale ovlašćenja da uklanjaju političke sadržaje sa društvenih mreža. A zakonodavci u Nemačkoj i najviši sud Brazila kriminalizuju političke iskaze...”
To je dosta općenita formulacija. Ima li indicija da tako nešto realno stvara osjećaj neslobode među građanima?
Nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer i šef Službe za zaštitu ustavnog poretka Tomas Haldenvang su u junu prošle godine prezentirali svoj izveštaj o toj zaštiti. I tu je prvi put uveden jedna nova kategorija koju valja držati na oku, naime: “antidemokratska i po bezbednost riskantna delegitimizacija države”, koja prema medijskim izveštajima obuhvata delove scene “negatora korone”. Eto to su stvari koje kod ljudi stvaraju strah. Jer, kritikovanje vladinih antipandemijskih mera ne znači automatski negiranje postojanja korone. A kamoli nepoštovanje demokratije ili delegitimizaciju države.
Na tako nešto su mnogi ljudi zaćutali i reagovali kako se i moglo očekivati, naime, prestali su da u javnosti kritikuju vlast. Ako čovek koji na demonstracijama traži poštovanje Osnovnog zakona bude nediferencirano proglašen za protivnika istog tog Zakona, onda se to i te kako odražava u anketama poput ove koju sam pomenuo.
Osim toga, da ljudi moraju da mnogo više nego ranije paze šta govore, to je stanje koje bi, po mišljenju aktuelne vlasti, trebalo da bude utvrđeno i zakonom. Jer, ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer je pripremila zanimljiv nacrt zakona o kojem bi ovog meseca trebalo da se glasa u Bundestagu. Prema tom nacrtu, ako agenti Službe za zaštitu ustavnog poretka smatraju da je neka osoba „radikalna“, onda oni mogu da kontaktiraju ljude iz okruženja te osobe i to im „došapnu“.
Drugim rečima, agenti bi po tom zakonu trebalo da dobiju licencu za denunciranje. Dobar dan, gospodine, vi hoćete da izdate stan gospodinu XY? Bolje razmislite dvaput o tome, jer, znate, sve govori u prilog da je on protivniik demokratije. I tako bi agenti trebalo da diskretno upozoravaju banke da su im ti i ti klijenti sumnjivi, poslodavce da imaju sumnjive radnike u svojim redovima itd. Itd.
Sve to onako neobavezno, samo kao informacija po načelu „bolje da to znate“. A koliko poslodavaca, stanodavaca, kolega, ili komšija dotične osobe će pomisliti: „bolje da se otarasim tog čoveka, inače ću i ja postati sumnjiv“ – e, to je pitanje koje mora da se postavi ali je bolje da na njega ne pokušavamo da odgovorimo. Zidojče cajtung je nacrt novog zakona nazvao „licencom za ocrnjivanje“. Bez optužnice ili dokaza da je počinjeno bilo kakvo kazneno delo, nečiji život može biti kompletno upropašćen. Bez obzira hoće li taj zakon biti usvojen, on govori o tome kako razmišlja vlada koja ga je predložila. Takve stvari sigurno neće povećati osećaj ljudi da mogu da se slobodno izražavaju. Naprotiv.
Idemo dalje. Zbog čega još smatraš da se često može čuti da „Njemačka propada“?
Zbog stvari koja spada u osnovu normalne egzistencije svakog građanina, a to je plativ stambeni prostor.
Podaci s kraja 2022. godine govore da u nemačkim gradovima nedostaje ni manje ni više nego 1,9 miliona stanova sa plativom kirijom. Među njima je 1,4 miliona stanova manjih od 45 kvadratnih metara za samce. I porodice sa pet ili više članova imaju sve veće probleme da nađu stambeni prostor koji mogu da plate. Najviše takvih stanova nedostaje u Berlinu, Hamburgu i Kelnu.
Studija koju je prezentirala fondacija Hans Bekler iz avgusta 2021. je pokazala da gotovo 13 odsto domaćinstava u nemačkim metropolama nakon plaćanja kirije nema više novca ni za egzistencijalni minimum. Autori studije konstatuju: „Kirije eksplodiraju, saniranjem se stanovi pretvaraju u luksuzan stambeni prostor, već godinama se gradi premalo stanova“.
I još jednom: to što 13 odsto domaćinstava posle plaćanja kirije nema dovoljno novca za život, ne znači da ni preostali imaju za sve što im je potrebno.
Kako izgleda odgovor vlade na tu krizu?
Vladajuća koalicija je 2021. najavila cilj da popravi situaciju gradnjom 400.000 novh stambenih jedinica. Prema studiji Instituta za makroekonomiju i istraživanje konjunkture IMK, sprovedenoj u julu ove godine, zbog velikih kamata i troškova gradnje, ispostavlja se da će 2024. godine biti dostignuta gradnja samo 177.000 novih stambenih jedinica. To bi mogla da bude istorijski najniža tačka i još lošije stanje od rekordno loše 2009. godine. Drugim rečima, rekordno loše stanje.
To je, dakle, bila tvoja selekcija problema.
Ovde sam rezimirao samo tri velika problema: vladino dovođenje kompletne nemačke privrede u nerešive teškoće, koje će kulminirati u 2024. godini, drastično smanjenje osećanja slobode među građanima i veoma loša situacija sa plativim stambenim prostorom. Inflacija i poskupljenja, i posebno jaz između onih koji imaju mnogo i onih koji imaju vrlo malo do ništa, posebne su teme. Za kraj samo da kažem da aktuelni Gini-koeficijent u Nemačkoj, kada je reč o onome što građani poseduju, iznosi 0,76. Što je ova vrednost bliža jedinici, nejednakost u društvu je veća. U Evropskoj uniji je Nemačka po nejednakosti na drugom mestu, odmah iza Austrije, sa gotovo istom vrednošću – Austrija ima za 0,01 procenat veću vrednost. A trećeplasiran Kipar je već dosta niže.
Najimućnijih 10 odsto domaćinstava u Nemačkoj ima u svojim rukama 60 odsto neto imetka. A onih 20 odsto koji su na dnu lestvice nemaju nikakav posed. Postoji i devet odsto onih koji su ispod dna – oni imaju samo dugove. Ali o tome ćemo drugom prilikom.
Hvala ti Saša na ovom tamnom pregledu stanja u Njemačkoj.
Damir Novotny, predavač na Visokom učilištu Algebra u Zagrebu naš je čest gost i to uvijek kada treba objasniti složene ekonomske prilike pa smo ga zato i ovaju put pozvali u pomoć.
On se osvrnuo i na stalne apokaliptičke tekstove u medijima u Regiji gdje se obično pozivaju neki ljudi koji iz svojih, relativno subjektivnih iskustava, recimo, izgubili su posao ili ne mogu naći stan, a onda se takve priče uzimaju kao nekakva makro slika njemačke ekonomije.
"Mislim da je to posljedica, kao što sam rekao, u nedovoljnom razumijevanju, onoga što se stvarno događa, ne samo u Njemačkoj nego u zapadnoj Europi općenito. Njemačka ekonomija se nalazi trenutno u recesiji. Njemačka, i Austrija, su u blagoj recesiji i inflacija je bila relativno visoka. Sad je već bitno niža, odnosno Europska središnja banka primjenjuje mjere koje djeluju, ali te antiinflacijske mjere podrazumijevaju i pad ekonomske aktivnosti.
Ekonomije se kreću u ciklusima i te cikluse ne možemo predvidjeti. Oni se događaju možda svakih desetak godina i pad ekonomske aktivnosti u pravilu je relativno kratak. Najdulje razdoblje prosperiteta u proteklim desetljećima je bilo razdoblje između 2009. i 2020. Točnije, 1 20 mjeseci ili desetak godina nije bilo recesije. Nije bilo pada ekonomske aktivnosti, ali ekonomije se kreću u ciklusima. Kad gledamo u dugom roku, zapravo možemo reći da su građani razvijene Europe, i Europe u cjelini, nisu nikada bolje živjeli. Uključujući i građane, odnosno one ljude koji rade u Njemačkoj.
Njemačka ekonomija se nalazi u procesu restrukturiranja, što je vidljivo i jasno u dugogodišnjem oslanjanju na jeftine energente iz istočne Europe, ali je to definitivno prošlost. Treba u kratkom roku zamijeniti te istočnoeuropske izvore energije, naručito u onim industrijama koje su veliki potrošači energije, tako da to nije baš jednostavan zahvat za kreatore ekonomskih politika, posebno ako su još oni iz tog zelenog spektra političara koji naglašavaju brze promjene. To jednostavno nije moguće u kratkom roku niti provesti, iako su učinci tih nastojanja prilično vidljivi.
Njemačka se nije smrzavala, kao što su tvrdili ruski političari. Njemačka je pronašla neke druge izvore. Dakle, plina ima dovoljno. Cijena je drugo pitanje. Hoćemo li mi i dalje imati niske cijene energenata? Nećemo - to jednostavno nije realna opcija. Drugim riječima, štednja će biti i dalje prisutna, ali daleko od toga da je njemačka ekonomije na koljenima. To jednostavno nije točno."
Što nam je još rekao o ovoj temi, poslušajte u cijelom podcastu.
