Najmasovniji protesti u novijoj istoriji Srbije. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 22.05.2023. 22:46 Min.. Verfügbar bis 21.05.2024. COSMO. Von Boris Rabrenovic.
Najmasovniji protesti u novijoj istoriji Srbije
Stand: 22.05.2023, 18:11 Uhr
Boris Rabrenović, Aleksandar Timofejev, Amir Kamber, Nada Pester
Nakon dve velike tragedije, u kojima je ubijeno 18 đaka i mladih osoba, građanke i građani Beograda i Srbije protestuju protiv nasilja. U petak 19. maja održan je protest za koji mnogi kažu da je najveći od Petog oktobra. Da li je ovo trenutak u kojem može nešto da se promeni u Srbiji? Šta građani tačno zahtevaju? Zašto vlast u petak 26. maja organizuje veliki skup svojih pristalica?
Protest u beogradu pratio je naš kolega Aleksandar Timofejev.
Saša, za početak, zašto je toliko važno koliko ljudi učestvuje na protestima?
Pre svega, čini se da je vlastima važno da pokažu kako navodno mali, gotovo beznačajan broj ljudi učestvuje u protestima. Pominju da se cifra kreće negde do deset hiljada ukupno, ne više. Nacionalna televizija Pink, svojevrsna razglasna stanica režima, tokom protesta dovodi goste koji gledaju snimke načinjene iz kako se navodi „drona“ vlasnika te televizije i sprdaju se sa slikom. Na primer na mostu Gazela, koja je žila kucavica beogradskog saobraćaja vidi se veoma mali broj ljudi koji navodno blokira saobraćaj. S obzirom da ja živim u neposrednoj blizini mosta, mogu lično da posvedočim da to nema veze sa onim što se događalo, to jest da je most u to vreme bio potpuno zakrčen demonstrantima. Ljudi koji se ozbiljno bave novim tehnologijama ne isključuju mogućnost da je tu upetljala prste i vešto iskorišćena veštačka inteligencija, da ne zamaramo slušaoce o tome kako je sada vrlo izvodljivo da se generišu snimci koji nemaju veze sa pravim stanjem stvari. Naravno, to podrazumeva da ne verujete sopstvenim očima, ali do toga valjda još nismo stigli.
Pa dobro, koliko je je ljudi bilo?
Teško je tačno proceniti, a mislim da nije ni važno. Činjenica je da je u petak na protestu u centru grada bio broj demonstranata koji se može porediti samo sa brojem od 5. oktobra 2000. kada je srušen režim Slobodana Miloševića. Izveštavao sam i tada i dobro se sećam kako je to izgledalo. Razlika je u tome što su tada postojali artikulisani zahtevi za smenom režima, sve je bilo vrlo organizovano i vođeno od strane dobro organizovane opozicije i različitih pokreta. Ovo što se sada događa prosto nema veze sa tim događanjima iako mnogi vole da porede. Sada je to pre svega vapaj građana a ne partija, ne za smenom vlasti, već za normalnim životom bez nasilja, straha i veličanja lažnih vrednosti. Za one koji vole da se bave brojkama, reći ću još i to da je kolona ljudi u protestnoj šetnji u više kolovoznih traka bila duga nekoliko kilometara. Svakako, bilo je više desetina hiljada ljudi.
Da li je bilo incidenata?
Skoro nijedan. Snimljeno je pa pušteno na društvenim mrežama kako neki mladići u crnom napadaju žene koje su nosile i fotografisale zastavu „Stop femicidu“ i jednog opozicionog lidera, ali odmah su reagovali građani i sve se završilo više manje na čarkama. Posle su ti mladići identifikovani kao pripadnici „Narodnih patrola“ ultra desničarske organizacije za koju su analitičari skloni da kažu da su bliski određenim bezbednosnim tajnim strukturama.
Radomir Diklić
Radomir Diklić, novinar i diplomata, aktuelni je direktor nezavisne novinske agencije Beta. On je i jedan od njenih osnivača i prvi direktor, kao i prvi predsednik Asocijacije privatnih medija. Novinarstvom se bavi od 1971. godine, a posle pada Miloševića obavljao je funkcije ambasadora u Francuskoj i Belgiji i Luksemburgu.
Za naš podcast, pored ostalog, kaže: "Bilo je puno protesta, ali ovako masovan od 5. oktobra nije viđen. Građani žele promene i ne žele sukobe. Da li druga strana želi sukobe, da li joj to odgovara, to zna samo Aleksandar Vučić."
A koji su zahtevi građana koji protestuju?
Mogu se podeliti u dve grupe. Jedni su politički, smene ili ostavke ministra policije Bratislava Gašića i Bezbednosno informativne agencije, to jest Državne bezbednosti, Aleksandra Vulina, i prihvatanje ostavke ministra prosvete, Branka Ružića, koji je do sada jedini podneo ostavku, ali ona zvanično nije ni prihvaćena ni odbijena. S druge strane su takozvani medijski zahtevi, gašenje tabloida koji kontinuirano plasiraju nasilje, laži i krše novinarski kodeks, oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama koje emituju laži i nasilje kroz realiti programe, kao i ukidanje takvih programa. I konačno, smenu kompletnog Saveta Republičkog tela za elektronske medije, da pojednostavimo smenu rukovodstva tela koje upravlja dozvolama i eventualnim sankcijama za sve elektronske medije u Srbiji. Zahteve je podržala i opozicija, ali s obzirom da oni zalaze u samu srž funkcionisanje vlasti u Srbiji, za sada je teško očekivati da će biti ispunjeni. Ili bar lako ispunjeni. To je, uostalom više puta rekao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić nudeći zauzvrat nove izbore.
Pa jesu li pred Srbijom novi izbori?
Teško je reći, a možda saznamo već u petak, 26. za kada je zakazan kako se navodi najveći skup ikada u Srbiji u organizaciji vlasti, ili dan kasnije kada bi trebalo da se održi skupstina vladajuće Srpske napredne stranke na kojoj bi, bar je najavljivano, Vučić podneo ostavku na mesto predsednika partije, ali to je već neka sasvim druga priča. Neki analitičari podvlače da su izbori, i to na više nivoa, sasvim mogući jer se, kako kažu, Vučić superiorno oseća samo u dve situacije, kada je na snazi neka vrsta vanrednog stanja i kada su izbori.
Saša, pominjao si medije. Kako oni izveštavaju o skupovima građana?
Mogu da kažem, izuzev par izuzetaka, dijametralno. Dakle, samo par kablovskih televizija i sajtova se trude da poštuju sve norme i kodekse novinarstva. Javni servisi pokušavaju da koliko toliko, a teško je tvrditi da i uspevaju, održe objektivnost. Privatne televizije sa nacionalnim frekvencijama i tabloidi koji podržavaju vlast su bukvalno rečeno iz svih oružja protiv demonstracija koje se, podsetiću, zovu „Srbija protiv nasilja“. Pominjali smo već i sofisticirane načine manipulacija. Nije se baš proslavila ni većina medija koji otvoreno podržavaju opoziciju nekritički i navijački izveštavajući o protestima.
A šta u svemu tome radi opozicija?
Plašim se da bi tu mogli da pomenemo onu izreku o slonu i staklarskoj radnji. Dakle, desno orijentisane stranke ili rezervisano podržavaju ili glasovito ćute o protestima. Proevropski orijentisana opozicija je prisutna, ali nekako neujedinjena i bez jasne ideje šta joj je činiti. Čini se da su se ozbiljno iznenadili kada su pre nekoliko dana videli kolika masa se pojavila na protestu, a za to, mislim, nisu zaslužni oni već vlast koja se otvoreno podsmevala prethodnim okupljanjima, i da onda nisu znali šta da rade sa tolikom energijom. Pošto je narod ispunio i prepunio sada već simboličnu „Gazelu“ ponašali su se prilično zbunjeno. Neki su davali izjave kako je jasno da je narod rekao „ne“ postojećoj vlasti i svemu što je podržava, neki su odmah uveli i zahtev za ostavkom predsednika Vučića, a neki su pak gromoglasno preko ozvučenja prenosili ne zna se čiju odluku da nema prekidanja blokade do ispunjenja zahteva. Mislim da su oni direktno radili, kako se to kaže, u korist štete, i doveli do toga da se ogromna energija protesta u posle ponoćnim satima pretvori u grupicu ljudi koja blokira auto put bez ideje šta i kako dalje da bi se na kraju i sami sklonili sa puta. Poznato je da veliki protesti ne mogu da se organizuju a posebno i da uspeju bez pozadinske podrške i ozbiljne infrastrukture, ali bar za sada ne stiče se utisak da postojeća opozicija ima snage, znanja i iskustva da to i ostvari.
Šta dalje?
Videćemo. Vlast je za petak, 26. najavila u centru Beograda „Srbija nade“, najveći skup, kako ga unapred zovu, ikada u Srbiji. Kao da je takmičenje u broju prisutnih u toku. Pominju se tu obavezni dolasci partijskog članstva, zaposlenih u javnim preduzećima, čak i u sportskim klubovima. Opozicija podvlači da će to biti skup na koji će ljudi doći pod pretnjom i prisilom, za razliku od građana koji se sami okupljaju da izraze protest. Pozvali su da se tog dana ne organizuju nikakvi skupovi kako ne bi došlo do mogućih neprijatnosti, a za dan kasnije, dakle za subotu su pozvali na novo okupljanje.
A kako se tumači slogan predstojećeg ukupljanja vlasti: „Ima nade“. Ima li nekog objašnjenja“
Nema objašnjenja, bar ga ja nisam video. Čitava država je puna reklamnih bilborda, gde se poziva na skup. Iz opozicije navode da je to Srbija nade samo za članove Srpske napredne stranke, neki tvrde da je slogan preuzet iz jednih od prethodnih izbora. Mnogi kažu da to nije ni gramatički ispravno. Logično je pretpostaviti da se cilja na to da: „Srbija ima nade“, ili kako je „Srbija zemlja nade“. Bilo kako bilo Vučić je suviše iskusan političar da bi se olako poigravao sloganima i mislim da je marketinški tim oko njega prethodno ozbiljno istražio i anketirao koji bi slogan bio pogodan za ovaj trenutak.
Da zaključimo, u svemu ovome je potresno to što su se masovna ubistva dogodila pre manje od dvadeset dana, a pobijena deca i odrasli se u političkim borbama pominju sve manje.
