Live hören
Jetzt läuft: Al vaiven de mi carreta von Guillermo Portabalès

Iskustva nasilja nad ženama pod heštegom #NisamPrijavila

#NisamPrijavila, žena iza poluprovidne zavese vrišti

Iskustva nasilja nad ženama pod heštegom #NisamPrijavila

Društvenu mrežu Tviter zapljusnuo je krajem godine talas objava pod zajedničkim heštegom #NisamPrijavila u kojima su žrtve nasilja podelile svoja iskustva što je izazvalo burne reakcije i pretvorilo se u spontanu kampanju, pokret koji pokazuje koliko je zapravo nasilje rasprostranjeno.

Sanja Ivačić u Beogradu prati dešavanja od samog početka. Sanja, kako je sve počelo?

Sve je počelo krajem decembra kada je politikološkinja i aktivistkinja Nina Stojaković na Tviteru objavila priču svoje mladje sestre koju je u dužem periodu zlostavljao bivši partner, inače poznati reper. Sestra i ona prethodno su pokušale da prijave nasilnika policiji, ali su im se, kako kažu, policajci samo smejali tvrdeći da ne mogu ništa da urade jer ne postoje dokazi.

Njena objava pokrenula je lavinu sličnih ispovesti u kojoj su, na Tviteru, žrtve partnerskog i porodičnog nasilja počele ne samo da iskazuju podršku i solidarnost sa Nininom sestrom, već masovno da objavljuju svoja isksutva i razloge zbog kojih su ćutale, pod zajedničkim heštegom #NisamPrijavila.

Iskustva nasilja nad ženama pod heštegom #NisamPrijavila

11:01 Min. Verfügbar bis 06.01.2023


Sve je dakle krenulo spontano, ali se veoma brzo pretvorilo u pravu kampanju, praktično pokret, koji se širio velikom brzinom. Za samo nekoliko dana objavljeno je više od 20.000 tvitova pod heštegom #NisamPrijavila, ne samo u Srbiji nego i u zemljama u okruženju. Pored ispovesti žrtava i poruka podrške i solidarnosti nizale su se i kritike na račun nemoći institucija da se tako nešto spreči.

Hešteg #NisamPrijavila osmislila je 23 –ogodišnja Dejana Stošić, aktivistikinja i vršnjačka edukatorka koja radi sa žrtvama nasilja. Dejana za WDR kaže da je bila podstaknuta negativnim komentarima.

“Do toga je došlo jednostavno time što sam bila podstaknuta svim onim negativnim komentarima ispod Ninine objave, ali i ispod sličnih objava koje se dešavaju već neko vreme, a koji su bili u fazonu - ‘zašto je ćutala’, ‘zašto nije prijavila’, ‘šta je čekala toliko’, ‘vi ste krivi što niste primetili kao porodica’ i tako dalje. I sve me više nervira to pitanje ‘zašto je ćutala’ i ‘zašto nije prijavila’. Samo sam htela da kažem da, evo ja prva koja radim na prevenciji rodno zasnovanog nasilja i ja koja sam radila sa žrtvama nasilja, zašto ja prva nisam prijavila. To je bio moj neki kalatlizator svega toga”.

Ipak, koji su osnovni razlozi, zašto žrtve ćute, zašto se teško odlučuju da prijave nasilje, šta je najveća prepreka?

Jedan od osnovnih razloga je svakako nepoverenje u institucije koje deklarativno pozivaju žrtve da prijave nasilje, a u stvarnom životu ne štite onoga ko nasilje prijavi i sumnjaju u iskaze žrtava. Žrtve na primer često svedoče da se suočavaju sa pitanjem policajca ili socijalnog radnika poput “A šta ste vi uradili? Čime ste ga izazvali?” a to je nešto što ih odvraća da prijave nasilnike.

Takodje, žrtve se plaše i reakcije nasilnika koga bi prijavile i ne znaju ili ne veruju da bi ih institucije sistema zaštitile.  

Na pitanje šta je najveća prepreka, zašto žrtve ćute Dejana Stošić kaže:

“Kad želite da saznate zašto žrtve ćute samo udjete na #NisamPrijavila i videćete preko 20.000 razloga zašto neko nije prijavio. I može se videti da je jedan od najvećih razloga to što nemamo poverenja u institucije ali i jednostavno stid, stid od okoline, stid od neprihvatanja i to što mislimo da nam okolina neće verovati”.

Psiholozi ukazuju da žrtve neretko ćute i zato što krive sebe za nasilje i što se plaše osude okoline, zato što nemaju snage da ponovo prolaze kroz traumatično isksutvo ili iz straha - zbog činjenica da je nasilnik neki moćnik, ili neko ko je blizak njima i njihovim porodicama.

senka žene sa podignutim rukama

I još jedna stvar, što se može zaključiti i iz objava  na Tviteru pod heštegom #NisamPrijavila, čini se da da većina žrtava nije obaveštena o zakonima i pravnim instrumentima koje im stoje na raspolaganju kako i kome da prijave nasilje.

Kakvi su podaci? Koliko je prijavljenih slučajeva partnerskog i porodičnog nasilja, koliko se od tog broja porocesuira i dobije epilog na sudu? 

Može se reći da statistike obeshrabruju. Najkraće rečeno, broj tvitova objavljenih kao reakcija na jednu ispovest pokazao je, po oceni aktivista, da gotovo ne postoji žena ili devojčica da nije na neki način bila žrtva uznemiravanja ili nasilja, dakle da je to u Srbiji njihova svakodnevica.

Podaci za 2020. godinu pokazuju da je bilo oko 30.000 slučajeva partnerskog nasilja koji su prijavljeni policiji. Procesuirano je 2.667 prijava što je manje od 10 odsto, a samo je 669 nasilnika završilo u zatvoru. Pritom, često taj ceo proces traje preko godinu dana.

Kako se vidi iz serije objava na Tviteru nasilje je masovno i sveprisutno a pored partnerskog i porodičnog nasilja žene se sa nasilnicima susreću i u školi, na poslu, na ulici i u javnom prevozu.

Zanimljivo je i da su u okviru ove kampanje oglasile i žrtve koje jesu prijavile nasilje, a zaključci su poražavajući jer se pokazalo da je u većini slučajeva reakcija izostala, a i kada je postojala nekada je bila još gora po žrtvu, kojoj se policija podsmevala, na koju je prebacivala krivicu ili stajala na stranu počinioca.

Tužilaštvo je u velikom broju slučajeva bilo pasivno ili dodeljivalo zabrane prilaska koje su kršene, a nakon hapšenja počinilac bi često bio pušten na slobodu i nastavio da vrši nasilje i uhodi žrtvu.

To je nažalost pokazao i zločin koji se uoči Nove godine dogodio u Somboru gde je muškarac, osudjivani nasilnik, ubio ženu i dve ćerke, zapalio kuću i potom počinio samoubistvo. Reč je o čoveku koji je bio u pritvoru zbog nasilja u porodici, a pušten je nedugo pre nego što je izvršio zločin uz meru zabrane prilaska proodici.

Šta može da se učini, pre svega šta država može da učini da se situacija promeni?

Osim izgradnje institucija i oslobadjanja od straha da se nasilje prijavi važna je i edukacija. Jer nasilje ne mora da bude samo fizičko. Nasilje je i kada je neko bolesno posesivan, kad vas neko emotivno ucenjuje, kada vas tera da radite stvari koje ne želite, kada vam neko uzima platu.  

Nevladine organizacije i udruženja koja se bave ovom problematikom kažu da devojčice od 15, 16 godina često i ne znaju kako zdrava veza treba da izgleda, i da bi zato u škole moralo da se uvede seksualno obrazovanje.

Najkraće rečeno, kako kaže Dejana Stošić, država napokon treba da počne da primenjuje procedure i zakone:

“Ono što država može da učini jeste da počne napokon da primenjuje procedure i zakon onako kako treba i da počne jednostavno da veruje ženama jer ovaj sistem, kao što je neko rekao, ne veruje ni mrtvoj ženi a kamoli živoj, tako da osnovna promena koju može država da uradi jeste da institucije i ljudi u njima počnu da rade svoj posao”.

Ima li Srbija zakone za borbu protiv partnerskog i porodičnog nasilja?

U Srbiji nema problema sa osudama nasilja, pa ni sa zakonima. Na formalnom planu sve je manje više u redu. Ali problem je svakodnevica, atmosfera u društvu u kojem je ukorenjena kultura nasilja.

Kada je reč o porodičnom i partnerskom nasilju aktivisti i stručnjaci se slažu da društvu nedostaje svest, politička kultura i institucije koje funkcionišu pa je zbog toga teško govoriti o ravnopravnosti gradjana uopšte, ne samo muškaraca i žena.

Da se patrijarhalni mentalitet, čini se, ipak menja, pokazuje to što, kako je pokazao i talas objava #NisamPrijavila, društvo jasno reaguje i osudjuje nasilje.Do promene ponašanja medjutim još nismo stigli.

O tome govori i podatak da su tokom 2021. godine 24 žene ubili - partneri.

Kampanja #NisamPrijavila se proširila i na region, a u nju se nisu uključile isključivo žene?

Ispovesti pod #NisamPrijavila stizale su sa celog Balkana, čini se najviše iz Crne Gore i Hrvatske ali i iz drugih zemalja gde je brojna dijaspora poput Nemačke, SAD, Kanade, Francuske.

Ali, u kampanji su se javljali i pripadnici LGBT populacije, hetero muškarci i deca koja su odrastala u porodicama u kojima je vršeno nasilje. Oni su iznosili svoja iskustva nasilja koje su doživeli od strane muškaraca ali i žena u svojoj okolini.

Dejana Stošić rekla je za WDR da su pod #NisamPrijavio tvitovali i muškarci koji su javno priznavali da su počinili neko delo nasilja, ali i da su žrtve.

Kakve su reakcije zvaničnika, policije, institucija?

U slučaju Nine Stojaković, odnosno njene sestre, koji je izazvao buru na društvenim mrežama,  oglasila se policijska stanica u kojoj je devojka pokušala da prijavi partnera zbog nasilja. Policija je demantovala navode da se oglušila o njenu prijavu i saopštila da je sačinila izveštaj i službenu belešku i dostavila Prvom osnovnom javnom tužilaštvu na dalje postupanje.

U policijskom saopštenju se još navodi da “žrtve nasilja uživaju punu podršku policije” i apeluje na njih da nasilje uvek prijave. “Svi koji su upućeni u probleme žrtava nasilja” pozivaju se da pruže podršku prvenstveno žrtvi, a zatim i policiji, kako bi nasilnik bio priveden pravdi.

Policija je takodje zamolila "medije i političke partije da slučajeve porodičnog nasilja o kojima policija neće i ne može detaljno da izveštava javnost, ne koriste za političke obračune i napade na MUP".

Oglasila se i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković. Po njenom mišljenju sve što se dogodilo pokazalo je da je tabu pao, da žene više ne ćute o nasilju.

Poverenica je rekla da su ključni razlozi zašto žene ne govore o nasilju nepoverenje i viševekovni patrijarhat i naglasila da nikada ne treba pitati zašto žena nije prijavila nasilje jer su, kako kaže, žene “ćutale dok nisu smogle snage da se suoče sa sopstvenim mrakom, zbog autoriteta institucija ućutkivanja, straha, nepoverenja, strukturalne diskriminacije".

Ukazala je takodje da su institucije u velikoj meri izgubile poverenje, kada je reč o prijavljivanju nasilja, zato što sistem nije dobro funkcionisao. Poverenica veruje da se sistem u značajnoj meri popravio, naročito od donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, 2015, ali da to nije dovoljno i da su pored zakona potrebni kultura i svest.

Medju prvima se podrškom žrtvama nasilja u kampanju uključio i diseldorfski vladika Grigorije koji je uz poruku “stop nasilju” na Instagram nalogu napisao da se nikada “ne sme sklanjati pogled pred nasiljem” kao i da žena koja je žrtva nasilja “ne sme krivicu i odgovornost za ono što joj je učinjeno da pripisuje sebi”.

U Srbiji je seksualno zlostavljanje prošle godine bilo česta tema, od kako su u javnost dospele optužbe protiv nekih poznatih ličnosti?

Da, doskora tabu tema zlostavljanja žena otvorena je početkom prošle godine kada je mlada glumica Milena Radulović odlučila da javno istupi i progovori o traumi koju je preživela u školi glume do tada eminentnog učitelja glume Miroslava Mike Aleksića. 

Pridružilo joj se, sa sličinim ispovestima, na desetine devojaka, a Aleksić je ubrzo uhapšen zbog sumnje da je od 2008. pa do 2020. u prostorijama svoje škole, seksualno napastvovao tada maloletnu glumicu Milenu Radulović i još pet svojih učenica, a na teret mu stavlja osam silovanja i sedam krivičnih dela nedozvoljene polne radnje. Sudjenje Aleksiću je još u toku.

Drugi slučaj je bio u martu prošle godine kada je glumica Danijela Štajnfeld otkrila Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da je "misteriozni moćnik iz filmske industrije" koga je optužila za silovanje zapravo čuveni glumac Branislav Lečić. Ona je o svom traumatičnom iskustvu, javnost upoznala nekoliko meseci ranije u dokumentarnom filmu, snimljenom u Americi gde i živi, ali tada nije otkrila njegov identitet. Glumica je ispričala da je bila silovana kada je imala svega 21 godinu, zbog čega se, kako je rekla i preselila u Ameriku. Još jedna glumica Merima Isaković izjavila je da ju je pre 43 godine, u vreme dok su bili kolege na Fakultetu dramskih umetnosti, Lečić seksualno uznemiravao.

Usledile su burne reakcije, Lečić je negirao optužbe a tužilaštvo je na kraju odbacilo krivične prijave protiv poznatog glumca, koji je bio i ministar kulture i jedan od opozicionih lidera. Medjutim, brojne kolege, solidarišući se sa žrtvama i dalje bojkotuju saradnju sa Lečićem navodeći da iako nije osudjen čitav slučaj baca ogromu moralnu hipoteku nad njegov lični i umetnički integritet, dok aktivistkinje ženskih inicijativa organizuju proteste ispred pozorišta u kojima Lečić igra.

O zlostavljanju i nasilju govorilo se nažalost i povodom nedavnog samoubistva popularne mlade jutjuberke za koju se sumnja da je to učinila jer je bila izložena onlajn nasilju.

#NisamPrijavila - Mogu li socijalne mreže pomoći? 06.01.2022 COSMO bosanski/hrvatski/srpski 06.01.2022 24:19 Min. Verfügbar bis 06.01.2023 COSMO Von Amir Kamber

#NisamPrijavila - Šutnja na svim jezicima: Porodično odnosno partnersko nasilje je jedna od najrasprostranjenijih povreda ljudskih prava širom svijeta. O njemu se često i dosta glasno na svim jezicima šuti. Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije, 35 posto žena širom svijeta imalo takvo iskustvo. Može li digitalna komunikacije nešto promijeniti?


Stand: 06.01.2022, 18:34