Dobra dela u doba Korone

Aleksandra Aleksandrović sa providnom maskom

Dobra dela u doba Korone

Aleksandar Timofejev, Beograd

Od kad traje pandemija videli smo i čuli za mnoga lepa, zanimljiva, neobična, ali svakako dobra dela koja čine pojedinci u čitavom svetu. Njima pripada i Aleksandra Aleksandrović koja je, iako u bliskom okruženju nema nijednu osobu oštećenog sluha, upravo za njih počela da šije providne zaštitne maske.

Aleksandra Aleksandrović živi u Novom Sadu. Studirala je u Srbiji i Norveškoj, završila Etnomuzikologiju i Master rad iz Primenjenog pozorišta. Vesela je, lepa, svira klavir, tamburu i harmoniku, komponuje za decu… Radi kao novinar informativnog programa u Javnom servisu Radio televiziji Vojvodine. Romkinja, ako je to iole važno pomena. Od početka pandemije šije maske. Sašila ih je do sada preko 2000, kako onih običnih, još više maski koje su providne u predelu usta, kako bi pomogla gluvim osobama da čitaju sa usana. Aleksandra za Radio forum ističe: “One su providne kod usana i ono što je mene podstaklo da šijem ovakve maske je da omogućim bolju komunikaciju naših sugrađana u doba Korone virusa”.

Da čuju i gluvi

04:06 Min. Verfügbar bis 08.04.2022


Aleksandra je na internetu videla da se u svetu šiju posebne providne maske za ljude koji su u okruženju gluvih osoba kako bi ih one razumele čitajući sa usana. Prilagodila ih je domaćim uslovima i počeIa da ih, trošeći sopstvenu ušteđevinu za kupovinu materijala, izrađuje iako u njenoj porodici niti u bliskom okruženju niko nema problem sa sluhom. U dodir sa gluvim osobama došla je slučajno, u školi plesa koju je pohađala, s obzirom da se ona nalazila u prostoru škole za osobe sa invaliditetom. Plesala je i sa onima koji ne čuju, ali osećaju vibracije: “Gledala sam kako oni plešu i to me je senzibilisalo za pitanja osoba sa invaliditetom. Plesala sam i sa decom koja imaju različite vrste invaliditeta i to je u meni počelo da budi razna pitanja… Kada sam izašla iz te škole počela sam da drugačije poimam svet”, kaže za Radio forum Aleksandra.

Svi mi živimo jedni sa drugima

Dvadeset osmogodišnja Aleksandra Aleksandrović zna kako je biti retka visokoobrazovana Romkinja u Srbiji danas. A nije joj bilo lako: “Nigde nije med i mleko. U Srbiji sam osećala diskriminaciju još od osnovne škole na osnovu moje boje kože. Čini mi se da sada stvari idu na bolje. Bitno je da se ne ćuti o diskriminaciji, o rasizmu, o bilo kojoj vrsti marginalizacije. Svi mi živimo jedni sa drugima! “. Aktivna je i u nevladinoj romskoj organizaciji „Pralipe“, u prevodu „Bratstvo“: “U okviru te nevladine organizacije volontirala sam kako u oblasti obrazovanja, tako u oblasti zdravstva, sporta… Uvek mi je zadovoljstvo kada mogu da na neki način doprinesem mojim sugrađanima, mom narodu, ka boljem načinu života. S obzirom da i sama pripadam ranjivoj marginalizovanoj grupi tačno znam gde je boljka i na koji način mogu da pomognem. Ja sam jaka u smislu obrazovanja, umetnosti, kulture i trudim se da u tim sektorima pomognem… “ Aleksandra kaže da će šiti maske dokle god to bude potrebno. Usput će uživati u muzici jer, ističe, kad je za klavirom oseća se kao da je na nekoj drugoj planeti.

Stand: 20.05.2021, 17:02