Multimedijalna umetnica Aida Kožar govori o načinima borbe za očuvanje prirode preko umetnosti.
Koliko umetnost može da pomogne u sprečavanju ili bar usporavanju klimatskih promena?
Svakako da može, jer pored brojnih organizacija, grupa građana, institucija, industrija i firmi koje klimatske promene shvataju ozbiljno, umetnost takođe ima uticaj na ukazivanje važnosti svesti o klimatskim promenama. Neke industrije kakve su recimo energetska ili auto industrija mogu konkretno da pomognu tako što stvaraju proizvode koji manje štete prirodi nego proizvodi iste namene koji nisu urađeni sa svešću o očuvanju prirode. Ipak, ono što umetnost može je to da aktivno ukaže na probleme koji stvaraju promene u klimi i koji se stvaraju u promenama u klimi.
Na koji način umetnost može da uspori te promene?
Instalacije, slike, skulpture, filmovi, dokumentarni i umetnički, fotografije – svaka umetnička forma svojom idejom može da pokrene publiku da razmišlja o tome koliko sami doprinose očuvanju prirode. A publika, odnosno građani, takođe moraju biti odgovorni. S druge strane, od umetnika zavisi kojim senzibilitetom ili tehnikom želi da postigne taj efekat kod publike. Ipak, materijal od kojeg se stvaraju umetnička dela nastao od sirovine za reciklažu je uvek dobar način da se uspore klimatske promene.
Kao npr.?
Kao npr. stari tekstil, plastika, metal, drvo... Svaki predmet koji više ne može da služi prvobitnoj svrsi je idealan materijal za umetnički izraz. Stvari koje se više ne mogu koristiti mogu produžiti svoj vek trajanja i pozivati na smanjenu potrošnju plastike, na očuvanje prirode, bolji odnos prema materijalima koji se mogu reciklirati.
Da li ti kao umetnica koristiš u svom radu neki materijal za recikliranje?
O da, stare šamije, odnosno marame koje koriste žene iz mog kraja, Sandžaka, na jugozapadu Srbije. Te marame nemaju više svrhu, dobila sam ih od mame, od tetke i od mamine najbolje prijateljice, na čemu sam im mnogo zahvalna. Njima ne koriste ali sam im ja našla drugi smisao i mnogo mi je zabavno dok to radim. Od tih šamija sam uradila moju seriju slika i fotografija „Moje korenje su moja krila“ koje se bave pitanjem identiteta između dve kulture, Istoka i Zapada. Ne dalekog Istoka, ali ok, Istok je Istok, bliži ili dalji.
Pored toga, istražuješ li još neke materijale za rad?
Da, počela sam sa papirom. Htela sam da to bude nešto potpuno drugačije od onoga što sam do sada uradila. Poslednji projekat je bio performans za Bundeskunsthalle iz Bona koji je, između ostalog zahtevao i slike cveća, koje sam najpre uradila od starih novina, a potom sam ih bojila vodenim bojama, pošto su one najmanje štetne od svih boja, najblaže su. Mada, i kada slikam akrilnim bojama, onda se trudim da budem odgovorna prema boji, pošto je štetna kad ode u slivnik, a ode kada perem četkice ili paletu, recimo, tako da uvek stavljam malo po malo iz tube, da bi otpad bio što manji.
Šta bi mogla biti alternativa bojama koje su štetne po okolinu?
Pigmenti određenih biljaka su već alternativa, zavisno od toga da li se njima slika na slikarskom platnu, tekstilu, keramici, itd... Kurkuma, sušena cvekla, cvetovi maslačka, latice ruže...
Ima veliki spektar boja koje se mogu naći u prirodi: crvena, žuta, braon, plava, zelena, spajanjem svih njih onda i crna, tako da je umetnost i sa te strane moguće osvestiti, a ne samo porukama koje umetnost šalje za očuvanje prirode. Po sistemu : practice what you preach, odnosno radi ono što govoriš.
Koliko su umetnici svesni klimatskih promena?
Gledajući na eko-umetnost kao pravac u umetnosti koji se trudi da sačuva i pomogne prirodi da opstane u svojoj izvornoj formi, onda se može reći da je značajan broj umetnika koji kroz svoj rad ne samo da ukazuju na probleme klimatskih promena već i aktivno učestvuju u očuvanju prirode: oni kao materijal za svoju umetnost koriste obnovljive izvore kakvi su recimo reciklažni materijali poput plastike, papira, drveta, materijala... Ai Wai Wai, Basquiat, Yayoi Kusama i mnogi drugi savremeni umetnici su svesni ne samo važnosti već i mogućnosti koje reciklirani materijal pruža za prenos ideje do publike. I to nije trend, to traje već dugo, ali ne sme da prestane, situacija sa promenama u klimi je sve gora i gora, i umetnost mora biti na strani prirode, jer joj je i inspiracija u prirodi.
Otkada postoji ovaj pravac u umetnosti?
Još od prvih pećinskih umetničkih zapisa i sigurno da ima kontinuitet kroz istoriju čovečanstva, ali su pedesete i šezdesete godine u prošlom veku bile politički osvešćene pa i tako umetnički aktivne u zaštiti životne sredine. Od nemačkih umetnika posebno je istaknut Joseph Beuys, koji je insistirao da uključi prirodu kao aktivnog učesnika svoje umetnosti, pa je tako recimo na izložbi savremene svetske umetnosti u Kaselu – „Dokumenti“ – 1982. godine posadio 7 hiljada hrastovih stabala i pored svakog hrasta je postavio kamen koji je veći od stabla. Danas su ti hrastovi veći od kamenja, što je i bila Beuysova ideja – da pokaže da je živa priroda jača od kamena. Takođe su i umetnice Bauhaus pokreta bile osvešćene kada je očuvanje prirode u pitanju, najviše zbog odabira materijala sa kojima su radile, ali i umetnice i umetnici Dada pokreta iz Berlina koji su bili bliski sa pojmom reciklaže, i drugi savremeni umetnici kako u Nemačkoj tako i u svetu...
Pored toga što je obnovljiva, da li je ova vrsta umetnosti i održiva?
Nadam se da jeste, jer je priroda u velikom problemu, a mi sa njom još u većem. Postoje naučna istraživanja koja tvrde da bi prirodi trebalo samo 100 godina bez ljudske populacije da se potpuno regeneriše. A mi bez prirode, teško da bismo dočekali toliko. Zato moramo biti odgovorni, pa sam spremna da budem odgovorna i da se ponašam dobro prema prirodi. Što bi rekao pesnik Ljubivoje Ršumović: „Domovina se brani lepim vaspitanjem.“
