Vanzemaljci i NLO - univerzitetska i kafanska diskusija

Stand: 07.06.2023, 18:27 Uhr

Saša Bojić, Nada Pester

Neidentifikovani leteći objekti nikad nisu izgubili na aktuelnosti. A sada je NASA, najpoznatija svemirska agencija, rešila da postane najveća svetska instanca za verifikovanje abnormalnih pojava. Zato je čak smislila i nov zvaničan naziv za UFO (NLO). Kako on glasi i šta se zna o mogućnosti "bliskog susreta" sa vanzemaljskom inteligencijom, samo su neka od pitanja čijim je tragom pošao Saša Bojić dok je Nenad Kreizer saznao sve što se saznati može o Zoni 51.

Poštovanje! Odmah na početku moram reći: mislim da bi bilo zanimljivo kada bi nas posetili vanzemaljci. Onako, na klasičan način, otprilike kao u Spilbergovom filmu "Bliski susreti treće vrste" ili Emerihovom "Danu nezavisnosti" – iz ogromnog svemirskog broda koji se pojavio i sve na Zemlji je zanemelo od čuda. Znači, pojavi se na nebu ogroman svemirski brod, zakloni nam Sunce, iz njega se spusti modul na livadu. Na tom modulu naravno postoje vrata i mali prozori, i onda ta vrata uz zvuk nekakve hidraulike i malo neke dimne zavese počnu da se otvaraju. I to prenose sve televizije sveta. A u pozadini, ako se sećate onog rifa za sporazumevanje iz Bliskih susreta treće vrste, jednog od najčuvenijih u filmskoj muzici, čiji je autor Džon Vilijams.

Od svega što bi moglo da mi prođe kroz glavu u toj situaciji, najviše me kopka i zanima jedna stvar: da li bismo u tom trenutku osetili jače međusobne veze kao ljudi? Na ovoj našoj planeti smo navikli da kao narodi definišemo sebe pomoću drugih, tj. kao opozit nekome ko je drukčiji od nas. Da li bismo se u tom trenutku zaista osetili kao jedna jedina nacija Zemljana? I da li bi nas to prosvetlilo tako da prestanemo da se ložimo između sebe? Verovatno ne bi. 

I pored toga, u poslednje vreme se dosta razmišlja o toj opciji. Pretpostavljam da bi u slučaju bliskog susreta treće vrste bilo uputno da se naspram vanzemaljaca svi postavimo kao da smo jedinstveni i složni. I tada bi nam naravno bili potrebni predvodnici, odnosno zastupnici, da ne kažem vođe, neka vrsta glavnog štaba za kontakt i ministarstva spoljnih poslova Zemlje.

Ko bi bio na čelu te institucije? Džo Bajden? Ursula fon der Lajen? Antonio Gutereš? Si Đinping? I tako, što više razmišljam o organizaciji prvih kontakata i daljem životu u prisustvu vanzemljaka, sve jasnije mi postaje da bi dolazak vanzemaljaca zapravo verovatno bio povod za nove razmirice unutra ljudske vrste.  Bez obzira na to, u poslednje dve godine su vanzemaljci u svetu tematizovani ozbiljnije nego tokom nekoliko ranijih decenija. Mislim u realnom a ne filmskom svetu, koji se njima bavi odvajkada.

Filmske kulture nema bez vanzemaljaca

Vanzemaljci su već najmanje 70 godina deo opšte filmske kulture, i sada nema ni smisla da nabrajam poznate filmove sa tom temom. Ali želim da podsetim da je prvi film u kojem se pojavljuje vanzemaljski život snimljen još 1902. i to je bio "Put na mesec" Žorža Melijesa. Usledili su "Ekskurzija na Mesec", "Poruka s Marsa", "Put na Mars", i "Algol" – svi snimljeni još pre 1920. godine. 

Ali moram da pomenem i jedan koji mi spada u ljubimce, pored svih "Aliena", "Ratova zvezda", "E.T."-a i sličnih, za mene je jedan od najvećih dragulja "District 9" Nila Blomkampa. Zbog jedinstvene postavke filma: vanzemaljci su zalutali u zemljinu orbitu i njihov svemirski brod, zapravo modul koji se nekada odvojio od matice, ostao je nepomičan nad Johanesburgom u Južnoafričkoj republici. 

Ništa se nije dešavalo tri meseca, pa su ljudi odlučili da odlete do modula i prosekli sebi put u unutrašnjost letilice. Tamo su našli više od milion insektoidnih vanzemaljaca teško narušenog zdravlja. Odatle su ih prebacili u specijalna izbeglički logor zvani Distrikt 9, koji se ubrzo pretvorio u pravu favelu. Siroti vanzemaljci tamo žive u getu, poniženi i diskriminisani. 

Eto, bilo je i takvih ideja, a tu moram da pomenem i neobičan film Dušana Vukotića, hrvatsko-češku koprodukciju "Gosti iz Galaksije" iz 1981. u kojem se vanzemaljci materijalizuju iz mašte hotelskog vratara Roberta i pojave se na ostrvu u blizini grada – inače je sve snimano u Dubrovniku. Zovu se Andra, Targ i Ulu i Androidi su. 

Dok su Targ i Ulu neka vrsta mušičavih tinejdžera, Andra je vrlo ženstvena i izgleda kao fotomodel obučen u limeni čunak, a poseduje i paranormalne sposobnosti, tako da posle svih peripetija u filmu zaljubljeni Robert odluči da zajedno sa njom napusti Zemlju i ode na njenu planetu Tugador. Andru inače glumi Ksenija Prohaska.

Ovaj film se klasifikuje i kao komedija i kao naučna fantastika, što nije slučajno – jer se stalno poigrava idejom da su vanzemaljci plod nečije mašte. 

"Sećanja na budućnost" je donela promene

Danas su vanzemaljci aktuelniji nego ikada. Jer, u jeku pandemije korona-virusa 2021, Pentagon i američke tajne službe su objavili svoj izveštaj o neidentifikovanim letećim objektima u zemljinoj orbiti, i otada se priča i u ozbiljnim medijima vrti prilično redovno. Pre nekoliko dana je američka svemirska agencija NASA objavila svoju ekspertizu svih mogućih snimaka i svedočenja o neidentifikovanim letećim objektima i ta ekspertiza je vrlo poučna. 

No naravno da ova tema mora imati svoju specijalnu dramaturgiju pa tako moram i ja da kažem: ali, vratimo se najpre malo u prošlost!

I to jedno šezdesetak godina. Tačnije – u 1968. kada je tada 33-godišnji hotelijer iz Švajcarske po imenu Erih fon Deniken objavio svoju prvu i do danas najpoznatiju knjigu pod naslovom: "Sećanja na budućnost". 1977. prevedenu i na hrvatski objavila je izdavačka kuća Stvarnost iz Zagreba. To je bila ključna knjiga koja je zapravo jedan pseudonaučni pristup temi vanzemaljaca uvela u popularne medije i stvorila zapravo neku vrstu pseudonačune pop-kulture – ako tako mogu da kažem – koja je nauci ipak donela veliku popularnost i mnoge podstakla na veoma ozbiljna razmišljanja.

Bilo je veliko pitanje hoće li uopšte biti objavljena, jer je 20 izdavačkih kuća odbilo da je štampa. No, 21. po redu, švajcarski Ekon, ipak je objavio i to nakon određenih intervencija na koje je Deniken morao da pristane. Knjiga je munjevito dospela na prva mesta bestseler-lista u Nemačkoj, a potom u svakoj zemlji u kojoj je objavljena – postala je popularna širom sveta.

Deniken je u toj knjizi tvrdio da su vanzemaljci bili na našoj planeti u vreme koje može samo nepouzdano da se rekonstruiše, u vreme pećinskih ljudi. On je na pećinskim slikama starim hiljade godina čak našao primitivne slike raketa ili opreme koja podseća na skafandre. Bile su to slike koje ranije nisu bile poznate i mnogi su ga optužili za prevaru. 

Švajcarski autor je tvrdio da su astronauti koji su u davnim vremenima posećivali zemlju zbog svoje tehničke nadmoći bili smatrani za bogove. Mnoge spomenike starih kultura Deniken tumači kao dokaze intervencija vanzemaljaca bez kojih one, kako tvrdi, ne bi bile izgrađene. Na primer, piramide u Gizi, ili čuvene kamene figure u Stounhendžu, monoliti na Uskršnjim ostvrima itd. itd. 

Bilo kako bilo, svet je zbog ove knjige počeo da naveliko diskutuje o vanzemaljcima. Deniken je postao prebukiran kao gost svih mogućih televizija, a i bez njega su o temi kojom se bavio emitovane specijalne emisije i programi, naučni kružoci, radio-programi. Novac koji je zaradio od knjige Deniken je marljivo ulagao u putovanja po svetu, arheološke ekspedicije, formirao je tim koji je prikupljao materijale i na krilima tog uspeha objavio već 1969. sledeću knjigu "Povratak zvezdama", a posle toga u razmaku od po godinu ili dve dana još 40 takvih knjiga. Poslednju 2022., pod naslovom "Zbog čega smo na Zemlji?". Danas je sa 88 godina još uvek aktivan i neuništivog duha. 

Niko nije sa toliko žara, tako dugo, i sa tolikim prisustvom u medijima, popularisao ideju o vanzemaljcima koji su posetili zemlju. 

Skraćenica NLO za neidentifikovani leteći objekt, odnosno UFO, postala je sastavni deo kafanskih razgovora i posebno dečjih i tinejdžerskih maštarija o nekim dalekim planetama. Kinematografija, pre svega holivudska, tokom decenija nije propuštala da krčmi vanzemaljski žanr. U mnogim filmovima je tematizovano sporazumevanje sa vanzemaljcima, a ponegde je pominjano i da su oni već imali tajne razgovore sa američkim vlastima. A to je jedna od tvrdnji koja se dovodi u vezu sa legendarnom oblašću 51 – Area 51.

NASA objavila ekspertizu o neidentifikovanim letećim objektima u jeku pandemije

Ali sada se stvari menjaju. Počinju da duvaju novi vetrovi. Američka svemirska agencija NASA je upravo završila svoju ekspertizu 800 izveštaja o neidentifikovanim letećim objektima. Izveštaja koji su prikupljani više decenija. 

Najpre, glavna skraćenica više nije UFO, već UAP odnosno „ju ej pi“, od engleskog izraza unidentified anomalous phenomena. To bi značilo: neidentifikovane abnormalne pojave. Iliti NAP.  Na panelu NASA koji je tim povodom održan i mogao da se prati uživo preko interneta, jedna učesnica je objasnila da je taj izraz odneo prevagu samo zato što ne moraju svi fenomeni biti leteći, nego i podmorski. Jedno mi izgleda sigurno: ova promena naziva fenomena zapravo je znak za početak nekakve nove ere, u kojoj su sada američke vlasti uzele stvari u svoje ruke i smatraju se glavnom svetskom institucijom za fenomene. Otprilike kao što je Svetska zdravstvena organizacija ta koja proglašava koji virus je opasan, ili: šta je pandemija. 

U novoj skraćenici je dosadašnja reč „objekat“ (flying object) zamenjena rečju „fenomen“, što mi izgleda sasvim korektno, jer reč „objekat“ previše sugeriše postojanje neke letelice, a često su u pitanju termodinamički ili svetlosni fenomeni. 

Ideja o stvaranju ovog panela došla je gotovo direktno nakon pandemijske 2021. godine u kojoj je Pentagon izneo u javnost rezultate svoje prve analize većeg broja izveštaja o čudnim fenomenima. U toj ekspertizi stručnjaci su pošli tragom 144 izveštaja o bliskim susretima sa neidentifikovanim letećim objektima i objasnili – njih 143. Samo jedan je ostao neobjašnjen. 

U ekspertizi NASA gotovo svi fenomeni su objašnjeni kao razne vrste optičkih varki, a samo „mali broj njih“ je ostao neobjašnjen. Ne kaže se tačno koliko - osim da je u pitanju 2 do 5 odsto kompletne izučene baze podataka. I za njih se u zvaničnom jeziku NASA kaže da su „možda stvarno anomalije“. 

Najnovija inicijativa NASA je umnogome oduzela abnormalnim fenomenima čar vanzemaljske priče. Fenomeni su fenomeni, i ja bih rekao da će ono što ne znamo uvek biti nesrazmerno, nemerljivo veće od onog što znamo. Naše opažanje je ograničeno i podložno raznim uticajima. Utoliko smatram da je preformulacija stare skraćenice u redu. Sada verovatno bilo kakav krupan fenomen bilo gde da je registrovan neće biti zvanično protumačen sve dok to tumačenje ne verifikuje NASA.

A druge instance već postoje. I to dugo. Ako zanemarimo policiju koja se obično zove u takvim slučajevima, organizacija koja u Nemačkoj naučno ispituje neidentifikovane abnormalne pojave zove se CENAP, što je nemačka skraćenica za "Centralna mreža za istraživanje neobičnih nebeskih fenomena". 

Još 1973. je u Manhajmu osnovana privatna istraživačka grupa koja je radila na formiranju prvog arhiva sa dokumentacijom o nedientifikovanim letećim objektima. A tri godine kasnije, 1976. ona je pretvorena u ured za prijavljivanje takvih fenomena koji je tokom 90-ih godina postao poznat i van granica Nemačke. Tako da znate kome možete da se obratite ako u Nemačkoj vidite na nebu leteći tanjir ili nešto sumnjivo, to je CENAP u Mihelštatu koji ima i dežurni telefon pripravan 24 sata dnevno. Slična grupa postoji i u npr. Francuskoj, zove se "Žepan" (GEIPAN) i tesno je povazana sa Francuskom svemirskom agencijom. I tako dalje. Nemaju sve zemlje podjednako velike i delatne organizacije te vrste. U Srbiji takva organizacija trenutno ne postoji, mada ima internet-sajtova koji se bave tom temom. 

Tema za univerzitet, ali i za ćaskanje uz kaficu

Ali, kako se bližimo kraju, ne možemo zaobići pitanja koja se na isti način postavljaju i u univerzitetskim diskusijama i za kafanskim stolovima uz podjednake šanse i jednih i drugih da nađu odgovor. Da li su nas vanzemaljci već posetili, kao što tvrdi Erih fon Deniken, ili ne?

Ako nisu, da li će i kada će?

Lično generalno ne sumnjam da u univerzumu postoje razne forme života, s tim da je poslednje što bih očekivao da to budu nekakva čovekolika bića. Dovoljno je pogledati samo mogućnosti životnih formi na Zemlji, recimo, u moru, i hipotetički preneti te mogućnosti na svetove ili komplekse svetova, koji su nesrazmerno veći od naše planete. 

Drugo je pitanje zašto vanzemaljci još nisu ostvarili kontakt sa nama. (To jest, bar ne da mi to znamo). To je Fermijev paradoks. Fizičar Enriko Fermi je 1950. godine ovako razmišljao: 

Zbog starosti univerzuma i gotovo nepojmljivo velikog broja zvezda, život bi trebalo da postoji i mimo naše planete. (Ukoliko nastanak života na Zemlji nije bio baš čudan izuzetak.)

Ako bi recimo u Mlečnom putu postojala makar i jedna jedina civilizacija koja je u stanju da kolonizuje druge planete, onda bi čitava naša galaksija bila kolonizovana u okviru nekoliko miliona godina. Pošto je Mlečni put dosta stariji od 20 do 40 milijardi godina, što je mnogo više od vremena potrebnog za kolonizaciju galaksije, zapravo bi u našem galaktičkom susedstvu već posvuda trebalo da postoje druge civilizacije. A to se kosi sa našim saznanjima prema kojima takvih civilizacija – nema.

Zašto je to tako?

Umesto da sada nabrajam mnoštvo teorija koje daju odgovore na to pitanje – pri čemu nijedna od njih nije potvrđena, radije bih pozvao Vas da date neki svoj odgovor.

Zašto?

Zato što je to zaista i naučno i kafansko pitanje. Za univerzitet i za ćaskanje uz kaficu. 

Za razmišljanje o njemu nije potrebno specijalno dobro poznavanje fizike, hemije ili matematike, već zdrava sklonost ka filozofiranju. 

U to ime, ja nudim moj odgovor koji glasi: nema potrebe za kontaktom između međusobno toliko udaljenih svemirskih civilizacija. 

To nikome nije potrebno. 

Šta bi to ikome donelo? Osim toga, ne znam šta bismo tu kao ljudska vrsta uopšte mogli da uradimo kako treba, jer nismo u stanju ni da odnose među našim zemaljskim kulturama i civilizacijama udesimo tako da žive u miru i slozi.