Live hören
Jetzt läuft: Kinavilennum von Sujatha & Haridas

Tatjana Nikolić - muzička scena reflektuje odnose u društvu

Tatjana Nikolić - muzička scena reflektuje odnose u društvu 03:38 Min. Verfügbar bis 10.03.2026

#KEYCHANGE - Žene u pop-kulturi

Tatjana Nikolić - muzička scena reflektuje odnose u društvu

U današnjem Radio Forumu razgovoramo sa Tatjanom Nikolić, članicom kolektiva FEMIX, koji se od 2010. godine bavi podrškom i afirmacijom ženskog stvaralaštva, sa fokusom na muziku.

FEMIX ima sedište u Beogradu, čine ga mlade žene koje dolaze iz sfera umetnosti, kulture i aktivizma. Poslednjih godina najpoznatiji je po realizaciji jedinog Rok kampa za devojčice u tom delu Evrope. Vizija FEMIX-a su kulturna i umetnička scena i kreativne industrije koje pružaju jednake mogućnosti za sve, a posebno žene i devojčice. Tatjana je zaposlena kao istraživačica i saradnica u nastavi menadžmenta u kulturi i kulturne politike na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde pohađa i doktorske studije u istoj oblasti.

Tatjana, zašto su odnosi na muzičkoj sceni važni za društvo u celini?

- Zato što su popularna muzika i rok muzika deo popularne kulture i deo masovne industrije, iako to nije slučaj za neke delove Balkana i našeg okruženja, naime to nije industrija u ovom trenutku i nisu tržišta u tom smislu reči, već su to više pseudo tržišta i male scene, no svejedno. Govorimo o nečemu što su popularni fenomeni koji utiču na veliki deo društva. Muzička industrija i muzička scena prikazuju kakvi su društveni odnosi, kakvi su rodni odnosi i kakve su uloge muškarca i žena i daju neku vrstu primera. Oni takođe i uređuju te odnose, što nam govori i literatura. Muzička scena i ostatak popularne kulture su neka vrsta oruđa koje može da se koristi na različite načine slučajno ili namerno, kako bi se uredili društveni odnosi, pa samim tim i rodne uloge i očekivanja koja imamo od muškaraca i žena.

Kako ti danas vidiš ulogu žena u masovnoj kulturi i muzici?

- Sa jedne strane možemo da govorimo o ulozi žena i muškaraca i o njihovim odnosima u elitnoj kulturi, sa druge strane možemo da govorimo o masovnoj kulturi kao o nečemu što je dalo prostor ženama, istorijski gledano i teorijski gledano, u odnosu na elitnu kulturu. Na primer, ako pričamo o elitnoj muzici i uzmemo klasičnu muziku kao primer, videćemo da su iz nje dugo vremena žene bile isključene. Dakle, sa jedne strane možemo posmatrati masovnu i popularnu kulturu kao prostor slobode, subverzivni prostor, neka nova otvorena vrata koja su se desila za žene i neke druge grupe koje su ranije, istorijski gledano, bile isključene iz elitne kulture.

Sa druge strane, kako masovna i popularna kultura predstavljaju refleksiju nekih odnosa koji postoje u društvu generalno, oni takođe obuhvataju i odnose diskriminacije, marginalizacije i neke negativne društvene tendencije: mizoginiju, seksizam, patrijarhat, eksploataciju ženskog tela i profitiranje na osnovu ženskog tela, stereotipa, predrasuda itd. Tako da, sa jedne strane, ženama je dat određeni prostor u masovnoj kulturi i popularnoj muzici, koji ranije nisu toliko uživale u elitnoj kulturi, a sa druge strane ta masovna kultura reflektuje patrijarhat, kao i kapitalizam, koji postoje u društvu u celini.

Hajde da se fokusiramo na specifičnosti u regionu - postoje li one i koliko su bitne?

- Nije naš region toliko različit od ostatka sveta. Naravno da određeni delovi sveta imaju različite političke, društvene i ekonomske specifičnosti, pa tako ako pričamo u kontekstu bivše Jugoslavije i trenutnom prostoru koji je nasledio bivšu Jugoslaviju, moramo se osvrnuti na socijalistički period u smislu kulture i na recimo osamdesete koje se smatraju jednim od najprogresivnijih perioda u smislu muzike, alternativne kulture i rok scene itd. Sa jedne strane, naš region se tada smatrao progresivnim, a sa druge strane se rok muzika posmatrala otvorenom, demokratičnom itd. Ipak i tada, kao i sada, se vide ozbiljne razlike u tretmanu rok muzičara i rok muzičarki.

Iz velikog broja intervjua koje smo mi proučavali a koje su davale muzičarke koje su bile aktivne u vreme bivše Jugoslavije, ali i nekih intervjua koje smo mi obavljale u okviru FEMIX mreže ženskog stvaralaštva sa muzičarkama koje su danas aktivne, dakle, sa jednom mlađom generacijom, iz toga se prosto vide šabloni koji se ponavljaju. Naprimer, odnos roditelja prema ćerkama koje se interesuju za bavljenje rok muzikom drugačiji je nego prema sinovima sa istim interesovanjima. I različite muzičarke koje su bile aktivne 70ih, 80ih, pa i 90ih iz bendova poput Xenie, Tožibabe iz Slovenije, zatim Boye iz Novog Sada, Kakadu luk iz Opatije, naravno tu je Viktorija, Marina Perazić, EKV itd, dakle različite muzičarke iz ovih bendova svedoče da su imale drugačiji tretman od svojih kolega i u porodici i u okruženju, bile su često izložene neprijatnim situacijama tokom nastupa.

Postoji niz situacija koje doprinose tome da muzičarke tokom vremena ili odustaju ili se povuku ili čak počnu da se odriču svog ženskog roda, tj. pokušavaju da na neki način skrenu pažnju sa njega. Ipak, to nije specifično za naše prostore u odnosu na neka istraživanja koja su rađena u Evropi i u svetu, slični su pritisci koji se dešavaju muzičarkama svuda u svetu.

Kako komentarišeš to da na najnižem nivou postoji relativno ravnopravna zastupljenost, dok je skoro nema kada je reč o top menadžmentu?

- Taj fenomen se naziva „staklenim plafonom“ i on postoji kako u biznisu, politici, javnoj upravi, tako i u muzici. Prema istraživanjima koje smo mi radile 2016. godine, vi imate jednu vrlo jasnu podelu u kojim segmentima muzičkog ekosistema, da ga tako nazovemo, će postojati segmenti koji će se nazivati muškim i u kojima će žene biti u zanemarljivom broju. Pored toga i brojke pokazuju da su žene prisutnije na nekim nižim nivoima moći i odlučivanja. Mi smo istraživale segmente muzičkog obrazovanja, stvaralaštva, menadžmenta u muzici, zastupljenost žena na muzičkim festivalima - koji su ključni momenat u muzičkoj industriji, a istraživali smo i zastupljenost žena na domaćim radio stanicama i iz svega toga se vidi jasan šablon, recimo da su žene zastupljene u nekim sektorima koji se odnose na rad sa decom i mladima i koji se odnosi na podučavanje ili na neke prateće poslove, dok tamo gde postoji veća količina novca i moći, gde su pozicije odlučivanja, tu je potpuno prisutan fenomen „staklenog plafona“.

Takođe, prisutni su i drugi fenomeni, npr. kada se žena nađe na poziciji odlučivanja - jer naravno postoje i takvi slučajevi, često se pitamo kako je moguće da to direktno ne dovede do većeg uključivanja žena i drugačijeg pristupa prema muzičarkama ili prema ženama u bilo kojoj drugoj profesiji. Naime, neko ko je tokom cele svoje karijere konstantno doživljavao pritiske, prepreke itd. i kada se konačno nađe na poziciji odlučivanja on će pokušati da tu poziciju zadrži. Vrlo je verovatno da je određena profesionalka, stručnjakinja toliko puta u karijeri morala odricati svog roda, odnosno pola i morala uporno „objašnjavati“ da ona nije samo žena, nego i stručnjakinja i profesionalka, da je ona prosto izgubila odnos sa nekom vrstom ženske solidarnosti koja je naravno jedan od važnih faktora, ako želimo da unapredimo stanje u ovoj oblasti.

Koliko su muzičarke zastupljene u medijima danas i sa kojim se sve stereotipima suočavaju?

- Što se tiče zastupljenosti muzičarki u medijima danas, kako govorimo o sferi popularne i masovne kulture, muzičarke su prisutnije u medijima u odnosu na žene iz nekih drugih profesija. Dakle, ako pravimo poređenje sa ženama koje su recimo naučnice, naravno da će muzičarke biti prisutnije u medijima. Međutim, ako pričamo o tome na koji su način one prisutne tu se vidi jedna cela paleta stereotipnih i klišeiziranih predstavljanja. Neke od muzičarki su svesne na koji način mogu da budu uspešne, tj. na koji način mogu sebi da obezbede prisutnost u medijima i one svesno koriste neke od „tehnika“, dok druge prosto odbijaju da učestvuju u seksističkoj, marginalizujućoj komunikaciji i samim tim uskraćuju sebi prisutnost u medijima.

Mi smo 2016. kao FEMIX mreža ženskog stvaralaštva, radile jednu analizu koja se bavi time koliko su ženski bendovi prisutni na top listama različitih radio stanica, ali takođe i na koji način se vode intervjui sa muzičarkama, na koji način se prave televizijski prilozi, koja se pitanja postavljaju muzičarkama pre nastupa i nakon koncerta, i iz toga se zaista vidi jedan ponavljajući niz istih pitanja koja se ne postavljaju njihovim kolegama. Tu se uvek javljaju „nedoumice“ kako muzičarka balansira svoj privatni i poslovni život, odakle dolazi njena motivacija da se bavi muzikom i uvek se javlja ponovno iznenađenje kako se ta određena žena tu uopšte nalazi i kako uspeva da se nalazi na toj poziciji.

To nikako nije podsticajna atmosfera. Ukoliko ste vi posle deset, petnaest godina postojanja vašeg benda konstantno susrećete sa istim pitanjima kako balansirate lični život i turneje ili vam neko konstantno govori iako ste u četvrtoj, petoj ili šestoj godini postojanja i nastupa vašeg benda da ste „mlad bend“ - zato što je na primer u pitanju ženski bend, ako stalno dobijate drugačija pitanja od vaših muških kolega, naravno da to nije podsticajna atmosfera za vaš rad i razvoj, već to uporno dodaje još jedan nivo opterećenja za vas, sa kojim vaše kolege muzičari ne moraju da se suočavaju.

Koje su mogućnosti za unapređenje učešća i položaja žena u muzici?

- Kada govorimo o tome koje su mogućnosti i kako muzička scena može da postane mnogo ravnopravnija i otvorenija prema različitim društvenim grupama, pa i ženama kao jednoj od tih društvenih grupa prema kojima, za sada, ne postoji fer tretman, zapravo prvo treba da pogledamo ko sve čini muzički ekosistem. U tom smislu moramo da razumemo da je deo odgovornosti na institucijama i organizacijama koje obrazuju muzičare i muzičarke, dakle, govorimo o školama, kursevima, onima koji su nastavnici muzike itd. Tu zapravo počinje jedan deo odgovornosti, ali tu su i roditelji i porodica onih koji se bave muzikom. Jedan deo odgovornosti je i na medijima, zatim na festivalima, na izdavačima, na koncertnim salama itd.

Naravno jedan deo odgovornosti je i na samim muzičarkama i na izborima koji one prave, ali je važno da razumemo da muzičarke same nisu odgovorne za to što ih ima manje na sceni. Kao što smo rekli, ukoliko se godinama suočavaš sa tim da od ljudi iz tvog najbližeg okruženja, ali i sa muzičke scene i sa medija dobijaš signale da iz nekog razloga ti tu ne pripadaš, i da moraš duplo bolje da sviraš npr. bubnjeve od muških kolega da bi se priznalo da si dovoljno kvalitetna, to naravno da nije podsticajna atmosfera.

Na kraju, jedan deo odgovornosti je svakako i na publici. Odnosno, da li i dalje podržavamo festivale na kojima nema ženskih imena, da li kupujemo karte za koncerte koji se marketinški oglašavaju na jedan seksistički i diskriminišući način, da li vodimo računa o tome koga slušamo, i da li smo dovoljno radoznali da saznamo neka nova muzička imena – dakle, odgovornost je i na nama, publici. Isto se odnosi na izdavače i festivale itd.

Ključni savet je: probajte da posegnete malo dalje od nečega što je prvi izbor ili je „pri ruci“. Često se kaže da žene ne postoje u muzici, da žene nisu zainteresovane da se bave muzikom, to naravno nije tačno, ali se one svakako suočavaju sa mnogo većim, tj. dodatnom preprekama koje utiču na to da su one kraće na sceni, na to da one brže odustaju i da je prosto njima mnogo teže da se probiju na toj muzičkoj sceni. Odgovornost za to je podeljena, mi kao publika svakako nosimo deo odgovornosti, ali odgovorni su i svi oni koji su deo jedne muzičke scene i industrije. Stoga jedan poziv da svi oni posegnu dalje od onoga što im prvo padne na pamet kada biraju muzičare za nastup ili svoj festival ili slušanje. Sve u svemu, posegnite malo dalje i videćete koliko tu ima i kvalitetnih ženskih imena takođe.

Stand: 08.03.2021, 18:08