Dvojezična literatura za djecu
COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 08.09.2022. 20:48 Min.. Verfügbar bis 08.09.2023. COSMO. Von Amir Kamber.
Literatura za dvojezičnu djecu
Stand: 08.09.2022, 17:22 Uhr
Amir Kamber
Književnost za djecu zahtjevna je forma – pored toga što priča priče djeci ona mora da predstavi nove riječi, pojmove i značenja. Da bi bilingualno dijete imalo dobar fond riječi važno je da se susreće sa slikovnicama i knjigama na oba jezika kojim govore njegovi roditelji. Takođe je važno da u tim slikovnicama priče i ilustracije budu predstavljene na način koji će djeca razumeti. O ovoj temi iz ličnog ugla razgovaramo sa našom saradnicom Aidom Kožar.
Aida, ti imaš dete koje odrasta dvojezično. Čitaš li mu knjige na svom jeziku?
Da, imam dete koje raste dvojezično, sina Eliasa, koji sada ima 12 godina, skoro pa tinejdžer, zahtevan period. Ne čitamo više knjige pred spavanje. Za to je zadužen otac, knjige na nemačkom su preovladale, izdominirale, što bi se reklo, tako da ja i Elias pred spavanje razgovaramo i ponekad sami izmišljamo priče.
Znači, Nemci autori pobedili?
Pa ne nužno Nemci autori, čitaju se međunarodni autori ali na nemačkom jeziku.
Kako je došlo do toga?
Dok je Elias bio mali, trudila sam se da mu pred spavanje čitam knjige na „našem“ jeziku. Koristili smo slikovnice bez reči „Wimmelbücher“ kako se ovde zovu slikovnice-tražilice i uspavljivanje je išlo dobro: sami smo izmišljali priče gledajući u ilustracije i tako smo koristili reči koje inače koristimo u svakodnevnom govoru. I naravno pokoju novu reč, i to je išlo jako dobro jedno vreme. A onda je Elias prerastao slikovnice bez reči...
Jesi li i preko dana imala priliku da sa njim govoriš na svom jeziku?
U tom periodu sam imala dosta vremena koje sam provodila sa njim, tako da smo imali prilike da Elias razvija oba jezika, očev nemački kojeg je govorio u vrtiću i moj srpsko-hrvatski jezik na kojem sam se školovala, odnosno srpski na kojem sam radila, a opet i bosanski jezik, koji je jezik mojih roditelja, i zvaničan jezik među Bošnjacima moga kraja - region Sandžaka na jugozapadu Srbije. U rodnom gradu Novom Pazaru imala sam prilike da kupujem Eliasu bajke i na srpskom i na bosanskom jeziku. Posete roditeljima sam koristila i da bih nabavila literaturu za uspavljivanje, a i mnogo je mojih prijatelja poklanjalo Eliasu knjige takođe i na srpskom i na bosanskom jeziku. Moji dobri prijatelji iz Sarajeva su mu čak poklonili i CD sa audio bajkama na bosanskom jeziku i mi smo voleli da ih slušamo pred spavanje.
A onda?
E kad smo ih naučili napamet, onda smo tražili novu literaturu, već za stariju decu. Tu smo shvatili da smo u problemu jer tada nije bilo baš puno knjiga koje bi Elias bez napora razumeo. Posebno pred spavanje, umoran, a mora da bude fokusiran da bi znao o čemu govorim.
Kako je izgledalo uspavljivanje uz mnogo novih reči?
Tako što bih taman krenula da mu čitam, ono već hop – nova reč. On kaže: „Mama, šta znači to?“ Ja objasnim, pa nastavim dalje. Ali odmah u sledećoj rečenici opet „A šta znači to?“, pa ja objasnim, pa onda još jedna, pa još jedna i tako smo bili primorani da ostavimo čitanje. Inače ne bismo završili ni do ponoći.
Kako ste nastavili onda da negujete zajednički jezik?
Tako što nismo ostavili knjige po strani i koristili smo ih kao predloške za priče. Gledali smo ilustracije i izmišljali kako bi sve lisica od vrane uzela sir da bi ga pojela. Mnogo smo voleli basne da čitamo, više nego bajke. Mada i basna je bajka, na izvestan način, samo što nema mnogo elemenata čarolije kao kod bajke. Posebno su horor elementi u basnama redukovani do minimalizma.
U bajkama za decu nemačkih autora ima stvarno horor scena. Šta misliš o njima?
Slažem se. Maksa i Morica nismo čitali, mislim, to - deca koja se osuše kao grane ako neće da jedu mi nisu bile bliske senzibilitetu. Mada i braća Grim imaju horor elemente u svojim bajkama. „Ivica i Marica“ sa onim proterivanjem iz kuće, vešticom koja hoće da ih pojede, ma daj... Nismo bili u tom tripu, što bi se reklo. Smišljali smo priče koje su više realistične. Ne kažem da nema strašnih odnosa prema deci oko nas i u svetu, ali kod nas u komšiluku ima parkić za decu, tu ima dece raznih boja kože. Njihove majke uglavnom govore različite jezike sa njima: ima pokrivenih žena, ima otkrivenih, ima i šarenih... To znači da su i bilingualna deca uključena u društvo pa je u redu da imaju pristup odgovarajućim knjigama.
Ima li dovoljno te različitosti u literaturi za decu?
Ovde sam primetila da ima, prosto jer je realna. Škole su skoro sve inkluzivne, deca sa Daunovim sindromom, deca u kolicima, autistična deca, svi zajedno idu u redovnu školu. Država im je obezbedila integraciju u društvo. Takvi su parkići, škole, trotoari, liftovi do javnog prevoza. I onda je realno da su svi ti elementi, kako karakteri u knjigama tako i scenografija gde se radnja knjige dešava, zastupljeni u knjizi. To nije bajka, to je realnost i važno je da se neguje kroz književnost za decu. Usmenu ili pisanu. Ja sa Eliasom više praktikujem usmenu i odgovara nam tako. Tako govorimo na „našem“jeziku gde nam je važno šta govorimo i gde učimo da svi ljudi imaju ista prava, ma koji jezik da govore.
