Smetaju li strani akcenti glumcima?

Stand: 28.07.2022, 11:00 Uhr

Gluma zahteva dobro poznavanje onog jezika društva u kome se izvodi. Ali koliko se dobro mora poznavati nemački jezik da bi se uspelo u pozorišnoj struci u Nemačkoj? O tome u današnjem podkastu razgovaramo sa Aidom Kožar, novinarkom i pozorišnom glumicom.

Aida, ti si i pozorišna glumica i novinarka. Otkud ta kombinacija poziva?

Zato što mi je život tako namestio da nekoliko puta ostajem bez pozorišta kojem sam posvećena od početka svog radnog veka. U Prištini sam pre rata na Kosovu radila kao glumica Narodnog pozorišta, međutim, zbog rata sam ostala bez posla. Budući da sam po završenoj srednjoj školi dobila zvanično zvanje „saradnik u službi javnog informisanja“ jer sam završila novinarski smer, tako sam i našla posao na radiju u Prištini. Jedno vreme sam radila u Prištini, potom u Banja Luci, pa i u Kosovskoj Mitrovici, i onda sam odlučila da studiram novinarstvo, te sam upisala poslediplomske studije novinarstva u Sarajevu. Posle završenih studija moje pozorište iz Prištine je opet počelo da radi ali u Kosovskoj Mitrovici te sam mu se vratila. Onda sam se udala ovde, (suprug je Nemac), i mislila sam da ću moći ovde u Kelnu da živim a da zadržim posao na Kosovu. Međutim, ispostavilo se da to nije tako jednostavno sa detetom koje ide u školu i mužem koji zbog svojih poslovnih obaveza takođe često putuje (a pre korone je bilo tako). Tako da sam 2017. godine odlučila da se pokrenem ovde.

Šta to znači?

To znači da sam najpre morala da naučim nemački jezik da bih mogla da radim u struci. To sam i učinila, najpre sam završila nivo B1 potom B2 i sada mogu da budem jasna u izražavanju, uz određene greške u padežima i akcentima. Ipak i dalje radim na usavršavanju jezika i cilj mi je da ga poznajem tako dobro da ne moram da pitam supruga Nemca da mi koriguje tekst kojim apliciram na konkurse za režiju ili pozorišnu pedagogiju -što lako mogu da radim uz ovaj nivo poznavanja nemačkog jezika.

Šta ti je slaba tačka u nemačkom jeziku?

Još uvek grešim sa korišćenjem padeža. Imam i akcenat, naravno. „Udaram u bandere“ – što bi se reklo u mom rodnom gradu, kada neko greši u akcentima. Npr. reč „beobachtung“ sam dugo pogrešno izgovarala dok me jedan reditelj nije naterao da ponavljam tu reč bez prekida dok joj ne naučim pravilan izgovor. Beobahtung – znači obratiti pažnju, primetiti.

2010. godine sam dobila malu ulogu u Diseldorfskom pozorištu u predstavi „Proces“, Franca Kafke. Tako mi se pružila prilika da razgovaram sa tadašnjim direktorom pozorišta Štefanom Valdemarom i pitala sam ga šta on misli o akcentima koje strani glumci imaju u svom izgovoru. On je rekao da mu akcenti ne smetaju dokle god se glumac razume. I to mi je dalo nadu da ću moći da radim u struci i ovde u Nemačkoj.

On je u tom nekom periodu angažovao i Slobodana Beštića, glumca Narodnog pozorišta iz Beograda, te mu je dao ulogu u „Per Gintu“, predstavi koja je bila na repertoaru nekoliko sezona. Onda sam razgovarala i sa Slobodanom Beštićem koji je u Beogradu spremao ulogu, i kojem je Diseldorfsko pozorište plaćalo nastavnika nemačkog jezika da bi dobro spremio ulogu. To je bio idealan scenario o kojem sam i ja sanjala. Međutim, nije to bilo baš tako lako da se izvede.

Aida, kako je izgledao tvoj prvi korak kada govorimo o njemačkom jeziku?

Pored učenja jezika, što je bio prvi važan korak, prijavila sam se na Festival „Fuenfzehnminuten“ sa svojom monodramom „Außen sind sie scharf innen sind sie gelb (Die Quitten)“. Monodramu sam sama napisala a onda je suprug korigovao. Ja sam onda naučila tekst napamet, režirala sam sebi predstavu i prijavila se na taj festival u Kelnu koji je poznat po tome što u publici sede i reditelji koji tragaju za novim imenima. Žiri festivala je prihvatio moj koncept i stvarno je u publici bio reditelj, Norman Grotegut, koji je želeo da moju ideju od 15 minuta, a koja se bavi političkim pritiscima na umetnike, razradi u celovečernju predstavu. Što smo na kraju i uradili. Proces je trajao 3 godine, a zbog pandemije smo taj komad morali da uradimo kao radio-dramu. Što je još bolje, jer sam tako pronašla formu u kojoj se bavim pozorištem a osećam se dobro i sigurno.

Kako si saznala za taj Festival?

Preko Facebooka. Ranije sam već lajkovala facebook stranu tog pozorišta „Studiobuehne“ je u pitanju, i onda sam jednog dana dobila objavu da oni javno pozivaju scenske umetnike iz ove nemačke savezne republike da se prijave za festival. Što znači da umetnik koji živi i stvara u nemačkoj saveznoj republici Severna Rajna Vestfalija može da se prijavi za taj festival sa konceptom svoje predstave. Ako taj koncept zadovoljava kriterijume festivala, onda postoji mogućnost da bude selektovan za festival. A ako je selektovan za festival onda organizatori festivala ustupaju umetniku scenu na petnaest minuta i ti za tih 15 minuta umetnik može da radi sa scenom šta hoće. Kada su me prihvatili i kada sam pokazala predstavu po svojoj zamisli, onda su mi se otvorila i vrata za razvojem. Taj festival se dešava jednom godišnje i prijave su dostupne već od novembra na sajtu pozorišta „Studiobuehne“.

Aida, ti danas pišeš tekstove i projekte na nemačkom jeziku. Je li to zahtevno?

O, da! Postoje termini koje ne razumem i za koje mi je potreban rečnik, međutim, ako je ideja dobra ona iznađe način i da se realizuje, da tako kažem, i da dođe do publike. U predstavljanju projekta mora stajati cilj projekta, ciljna grupa kojoj se projekat obraća, vremenski period u kojem bi trebalo da se projekat realizuje, finansijska konstrukcija, itd... Tu se koriste termini koje ja ne izgovaram svakodnevno, te staromodno imam uvek rečnik na svom pisaćem stolu kojeg konsultujem kad nisam sigurna koju reč da koristim da bih nešto što jasnije rekla.

A koji ti je bio posljednji projekt na kojemu si radila?

Moj poslednji projekat je bio „Busride to Novi Mars“ kojeg sam radila sa rediteljima Normanom Grotegutom i Danielom Vegnerom. To je radio-monodrama koja je nastala od pozorišnog komada „Außen sind sie scharf, innen sind sie geldb (Die Quitten)“ i u kojoj opisujem političke pritiske koje sam imala za vreme rada u svom rodnom gradu, Novom Pazaru. To je univerzalna tema koja je aktuelna na celom svetu, a radio-drama je podržana od Grada Kelna i pre tri meseca je na online portalu „rausgegangen“ bila u kulturnoj ponudi grada Kelna. Ta radio-drama mi je i otvorila oči, mogu tako da kažem, jer sam svoje dve velike ljubavi: pozorište i radio spojila u formu radio-drame, gde mi se sada i ostaje.

Jesi li probala sa agencijama za glumce? Kakve su tu šanse?

Da, išla sam na Zavod za zapošljavanje koji ima agenturu samo za glumce. Otišla sam na Zavod za zapošljavanje, rekla da sam diplomirana glumica i da tražim posao: kažu dobro, javite se tamo, prostorija ta i ta, oni ce vam dati potrebne formulare koje morate da ispunite da biste se prijavili. I tu mi je trebalo znanje nemačkog, na primer. Odem tamo u tu prostoriju, lepo me pozdrave, daju mi formulare, objasne ukratko šta mi valja činiti, ja sve popunim a oni pogledaju šta sam odgovorila na neko pitanje i kažu: Aaaaaa, ne! Izvinite! Vi ne pripadate ovom Zavodu nego posebnom Zavodu samo za pozoriste. Ja se vratim kući, pozovem taj Zavod telefonom, oni kažu: da, na pravoj ste adresi, naučite tri monologa i dodjite za petnest dana. Jedan monolog iz drame/tragedije, jedan iz komedije, a jedan šta hoću. Ja naučila, otišla, imala sam tremu goru nego na prijemnom za Akademiju. Ali sam prošla, nisam bila odbijena. Međutim, objasnili su mi da je zbog mog akcenta tržište rada skučeno, što je i bilo tako, pa mi to u ličnom razvoju nije ništa pomoglo.