Čipovi pod kožom – put napretka ili negativna utopija?

Stand: 05.07.2023, 17:31 Uhr

Saša Bojić, Nada Pester

RFID-čipovi nalaze se na karticama, služe nam za plaćanje, otključavanje vrata ili čuvanje medicinskih podataka. Sasvim je praktično smestiti sve njih na jedan čip. Zašto ih ne onda ne ugraditi pod kožu? Ne možemo ih izgubiti ni zaboraviti! U Švedskoj hiljade ljudi pod kožom ima čipove-implantate, u Nemačkoj sve više njih. Zašto na to mnogi gledaju s podozrenjem? Da li je u pitanju „dobra“ ili „loša“ tehnologija? I kakve veze ima biohacking s tim, pitanja koja istražuju Saša Bojić i Nada Pester.

Evropska unija je 2018. objavila studiju o ugradnji čip-implantata u građane. Na prvi pogled možda zvuči odbojno, na drugi, o gotovo prirodnom razvoju ljudske vrste na koji je došao red da se reguliše kako treba.

U pitanju su takozvani RFID-čipovi.

Skraćenica RFID je engleska i znači radiofrekventna identifikacija – radio frequency identification. U pitanju je čip sa kojim se u interakciju stupa pomoću radio-talasa. To je sve – ni manje ni više od toga.

Implantabilni RFID-čipovi sastoje se od tri glavna dela: 1) integrisanog kola koje skladišti informacije, 2) sredstva koje obezbeđuje energiju za to kolo, i 3) antene koja prenosi signale iz integrisanog kola na eksterni čitač.

Čip je obložen biološki kompatibilnim materijalom, što prostim jezikom rečeno znači: ne prouzrokuje nikakvu fizičku štetu dok je u našem organizmu.

Taj čip sam po sebi ne odašilje nikakve signale dok mu se ne približi uređaj za očitavanje. Signal uređaja za očitavanje daje čipu energiju potrebnu za „odgovor“.

Takozvani aktivni RFID-čipovi, oni koji imaju svoju bateriju, postoje, i njih Evropska unija nije obuhvatila svojom analizom. Ona je ostavila mogućnost implantiranja i aktivnih čipova, ali zasada govori samo o pasivnim.

Koje su informacije uopšte sadržane u tom signalu? – To zavisi od primene samog čipa.

Najjednostavnija primena je prosta identifikacija osobe. To znači da signal šalje identifikacioni kod koji se u čitaču prerađuje i analizira da bi identifikacija bila potvrđena. Ako se čitač nalazi pred nekim zaključanim vratima, potvrđena identifikacija osobe znači da će se vrata otvoriti.

Identifikacija može biti i kompleksnija, recimo u nekoj velikoj firmi ili javnoj ustanovi. Zato se na čipu mogu nalaziti i drugi potrebni podaci. Recimo, fotografija njegovog nosioca (naravno u digitalnoj formi) koju će čitač da podvrgne biometrijskoj analizi.

U nekim primenama, recimo u medicini, čip može sadržati i medicinske informacije o svom vlasniku. Praktično se na čip mogu pohraniti sve vrste digitalnih informacija.

Široka primena tehnike

Princip konstrukcije RFID-čipa je prvi put primenjen 1948. godine a prvi patent za RFID-čip koji bi mogao da služi za praćenje životinja patentiran je 1993. godine. Prvi takav čip za implantiranje u ljude bio je patentiran 1997.

Ono što je još važno reći jeste da RFID-čipovi moraju da se očitavaju sa relativno malih rastojanja – 1 do 2 metra, pri čemu je jedan metar bolji nego dva. Kada znamo to, postaje jasnije zašto robu iz robne kuće često iznosimo prolazeći kroz relativno uske kapije koje ponekad zapište.

Kada se roba plati, na kasi se deaktivira ili sa nje skine RFID-čip koji služi samo da bi poslao kapiji signal da je tu.

To ne znači da u robi koju smo kupili nema i drugih RFID-čipova. Naprotiv. Ima ih svuda. I tu smo zapravo kod jedne velike teme zvane: upotreba RFID-čipova u industriji i trgovini.

I na samom početku je veoma važno reći i da RFID-čipovi ne mogu da se prate satelitskim putem, već, ponavljam, samo ako na metar ili dva rastojanja postoje čitači koji te čipove „bude“ svojim radio-signalom. To ne treba mešati sa GPS-čipovima koji mogu da se lociraju satelitski i kakve imamo recimo u mobilnim telefonima ili automobilima.

Sa RFID-čipovima postoji problem kada je u pitanju zaštita podataka, ali oni ne mogu da se povežu ni sa mobilnom ni sa satelitskom mrežom. Niti te mreže mogu imati uticaj na njih pošto su radio-talasi na sasvim drugom delu frekventnog spektra.

Obeležavanje, prebrojavanje, praćenje – robe i životinja

RFID-čipovi se najviše koriste u industriji i trgovini. Tu se masovno koriste već najmanje 25 godina. Bilo da vozite automobil pa ga otključavate daljinski, bilo da kao šumski radnik sakupljate i sortirate stabla, bilo da ulazite na stadion da biste gledali fudbal, bilo da ste prodavac na malo i hoćete da bežičnim putem prebrojite koliko još imate čaša sa jogurtom...

Teško je obuhvatiti kompletno polje primene RFID-čipova, ali evo jedne nekompletne liste oblasti gde se bez njih više ne može:

Sve vrste ulaznica za bioskope, pozorišta, koncerte, sportske i druge manifestacije.

Trgovina. Primer – ako kupite neku kremu u kutiji, verovatno ćete unutra sa uputstvom zateći i neugledan kvadratni listić na kojem se vidi štampano kolo, to izgleda kao presovane srebrnaste tanje i deblje linije koje se ulivaju jedna u drugu i zajedno formiraju kvadrat, romb ili neku drugu geometrijsku formu. To je RFID-čip. On olakšava praćenje kretanja robe, o čemu nešto više za koji minut.

Skladišta u kojima leži roba takođe imaju čitače RFID-čipova na toj robi. Tako se lako može ustanoviti koliko kutija ili paleta sa nekim proizvodom je na policama ili je napustilo magacin.

Sve vrste karata za prevoz, sve vrste ličnih isprava i dokumenata na kojima su podaci o našem identitetu takođe mogu imati ovaj čip.

Isto je i sa novčanicama. U mnogim zemljama je na novčanim apoenima RFID-čip – pored serijskog broja novčanice on služi kao faktor koji otežava falsifikovanje i olakšava praćenje kretanja novca.

Životinje se odavno obeležavaju RFID-čipovima. Posebno farmeri tako obeležavaju, na primer, svinje i goveda, na velikim farmama to naravno bitno ubrzava prebojavanje grla. Čip može biti zaheftan za uvo životinje ili ležati negde u njenom buragu ili tkivu.

Lista je, kažem, nekompletna, ali već na osnovu ovde nabrojanog se vidi koliko je oblasti života zapravo već pokriveno upotrebom ovih čipova. Oni su bukvalno svuda oko nas.

Tako da je danas moguće da svaka benzinska pumpa, dok punimo rezervoar automobila, zna koju žvakaću gumu imamo u džepu tako da za vreme tankovanja može na ekranu da nam reklamira konkurentske proizvode.

Zaštita podataka – problem koji nije nerešiv

Problema sa zaštitom podataka o ličnosti ima.  Evo jednog poznatog primera:

Ulaznice za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006. koje je održano u Nemačkoj imale su RFID-čipove. Pošto su kupci karata morali da se identifikuju kako bi bile izbegnute manipulacije i preprodaja po višoj ceni, ti podaci su se nalazili i na čipu.

Međutim, svetska fudbalska federacija FIFA je već 10 dana nakon početka prvenstva rešila da ublaži kontrole na ulazima u stadione i priznala da karte sa RFID-čipovima nisu mogle da spreče preprodaju na crnom tržištu. Ali zato je policija mogla da prati kretanje svakog navijača na tribinama. Zvanično je reč o praćenju poznatih huligana, ali istovremeno i o praćenju kretanja hiljada ljudi bez povoda.

To je mnogima zasmetalo.

Zato Evropska unija u svojoj studiji objašnjava da do masovnijeg korišćenja čip-implantata ne sme doći pre nego što se donesu strogi regulativi i principi kontrole te reše moralne dileme, čak i one verske prirode. Studija naglašava da su na prvom mestu princip nepovredivosti ljudskog tela i individualno pravo na privatnost.

Budućnost je već počela

Čipovi u ljudima – to je nešto što je već realnost u Švedskoj i (u manjoj meri) i Nemačkoj, kako su to tokom poslednjih godinu dana prenosili svi mediji. Ali ni izdaleka nije nova pojava.

32-godišnji administrator računarskog sistema Štefen Frešle (Steffen Fröschle) iz Ostfildern-Ruita kod Štutgarta je, prema zvaničnim informacijama, prvi Nemac kojem je RFID-čip implantiran pod kožu (dlana), tako da je njime mogao da otključava vrata bez dodira. To je bilo 2015. godine. Tada je to u SAD već bila poznata ako ne i mnogo rasprostranjena praksa.

Neke diskoteke, na primer, „Baha bič klabs“ (Baja Beach Clubs) u Barseloni u Španiji i u holandskom Roterdamu, svojim VIP-gostima su još 2004. počele da usađuju RFID-čip u nadlakticu. Ove moram da napomenem da taj čip nije bio pljosnat, već je cilindričnog oblika. Ne duži od zrna pirinča.

Za vreme disko-večeri na čipu je formirana lista popijenih pića jer se svaka kupovina registruje putem radio-talasa.

Prema izveštajima u štampi, to se svidelo velikom broju gostiju. No, čitavu priču je pokvarila reporterka CNN Robin Kernou (Robin Curnow) koja je u okviru novinarskog istraživanja dala da joj ugrade jedan takav čip a posle toga su joj ga izvadili - hirurzi. Čip se, naime, bio pomerio za centimetar od mesta na koje je postavljen.

Sledeće godine je Fajnenšl tajm dojčland (Financial Times Deutschland) pisao o tome kako se zaposlenim u firmi za obezbeđenje „Sitivočer“ (City Watcher) u američkoj saveznoj državi Ohaju takođe usađuju čipovi u nadlakticu. Ideja je bila da posluže kao „lična karta“. Šef firme Šon Darks (Sean) rekao je da se to radi na dobrovoljnoj bazi, te da i sam ima takav čip.

„Ne radi se o GPS-čipu“, naglasio je i dodao: „Moja supruga ne zna gde se nalazim“. Doduše, ispostavilo se i da on svoj čip nosi na privesku za ključeve a ne pod kožom.

Inače, ne mora uvek u pitanju biti koža. RFID-čipovi mogu da se usade i u zube. Štern onlajn je u martu 2006. objavio članak o tome kako su dva belgijska zubara predstavila čip koji može da se usadi u zub poput plombe. Taj čip može da sadrži dosta podataka o pacijentu a „te informacije“, kako su rekli, „lako mogu da se očitaju skenerom“.

Čemu sve to? Kao jedan od prvih argumenata lekari su naveli da to može da olakša identifikaciju žrtava posle prirodnih katastrofa...

Bilo je još sličnih primera, a svi oni nam pokazuju da je implantiranje čipova praktično počelo pre gotovo 20 godina.

Praksa španskog disko-kluba „Baha bič“ koju je opisala novinarka CNN nije bila inspirativna samo za koncerne. U pitanju je klub za provod. Deo onoga što se obično naziva parti-scena. Takozvani VIP-gosti kluba su davali da im se pod kožu usadi čip ne zato što su smatrali da je to posebno praktično, već zato što je to za njih bio pravi VIP-doživljaj. Neka vrsta privilegije i pomodarstva. Koketiranja sa kibernetičkim dopunama ljudskog tela. Sa nekom vrstom transhumanizma. O transhumanizmu koji je mnogo ozbiljnija tema više za koji minut, kada najpre savladamo i njegovu „mekšu“ varijantu zvanu biohaking.

RFID-čipovi tako mogu da se podvedu pod biohaking i svakako će biti i deo transhumanističke budućnosti i pitanje je samo – kada.

Godine 2015. je u Švedskoj firma Biohaks (Biohax) uspela da se dogovori sa tamošnjim vlastima oko ugradnje čipova pod kožu 3000 ljudi. Lokalne vlasti su omogućile da se vozne karte u vozovima plaćaju tim čipom. U međuvremenu sve više ljudi dobija takve čipove i mogućnost da njima plaća artikle na sve više mesta.

Firma Biohaks je aktivna i u Nemačkoj. Krajem oktobra 2019, u Kelnu je održana druga po redu konferencija Digital X koju organizuje nemački Telekom. Za vreme dvodnevne konferencije je oko 250 dobrovoljaca dobilo čipove pod kožu i već moglo da ih testira u realnim uslovima.

Na primer, u ulici Ahener štrase su u nekim klubovima posetioci mogli da zaobiđu redove na ulazu. Redari su svojim mobilnim telefonima očitavali potkožne čipove gostiju konferencije Digital X i puštali ih mimo reda jer su svi podaci koji ih zanimaju bili vidljivi za jedan sekund.

Predstavnik firme Biohaks internešnal (Biohax international) Jovan Osterlund rekao je tada da Švedska jeste ispred Nemačke na planu korišćenja implantiranih RFID čipova ali da vidi mogućnosti brzog razvoja situacije i u Nemačkoj.

Znači, samo je pitanje vremena kada će RFID-implantati da se nađu u masovnoj ponudi. Za mnoge ljude je to neverovatno praktično.

Važno: današnji čipovi se više ne implantiraju u nadlaktice, već u predelu ručnog zgloba, gde ne mogu da se pomeraju a često su omotani i biomaterijalom koji podstiče razvoj ćelija.

Transhumanizam – deo evolucije?

I na kraju ne mogu a da ne pomenem i da se nalazimo na pragu doba transhumanizma. O kojem se sada mnogo govori. Transhumanizam je filozofski i prirodnonaučni pokret koji smatra da je sasvim normalno da čovek proširi granice sposobnosti koje su mu biološki date.

I to je tako lepo rečeno, ali su mogućnosti tog „proširenja“ toliko velike da neke od njih mogu da budu problematične. No, transhumanizam počinje već sa korišćenjem naočara, slušnih aparata i svih vrsta proteza, veštačkog kuka, veštačkih organa, pejsmejkera ili mobilnih aparata za dijalizu. Nijedna od tih stvari nije problematična, naprotiv.

U transhumanističke alatke spadaju i nano- ili farmakotehnološka dostignuća. Motorizovani egzoskeleti pomažu fizičkim radnicima da bez mnogo napora podižu i premeštaju predmete teške po 100 do 200 kilograma.

U terapiji raznih psihičkih oboljenja koristi se električna stimulacija raznih sektora ljudskog mozga. U takvoj situaciji, korišćenje potkožnog čipa koji je lako dostupan – sada je oblast u koju se ugrađuje uglavnom ispod ručnog zgloba – i koji ima veoma praktičnu svrhu – predstavlja veoma bezazlenu tehnološku smicalicu.

Zaštita podataka će ostati bolna tačka sistema u kojem ne znamo gde se sve ili u čijim rukama se sve nalaze skeneri. Primera za pravu zloupotrebu, ili da tako kažem, nelegalnu, upotrebu RFID čipova - ima. Zloupotreba postoji tamo gde se čip podmetne nekome ko to ne zna.

Firma Metro je pre desetak godina u kartice svojih mušterija ugradila RFID-čipove kojima je moglo da se prati kretanje i kupovno ponašanje malih privrednika koji tamo kupuju. Organizacija Digitalna kuraž je to otkrila i nastao je skandal posle kojeg se Metro izvinio svojim korisinicima i ukinuo tajni čip. Kao i sve drugo, i ova tehnologija mora da se kontroliše. Da li je to razlog da je odbacimo?